Moja tajna – meni
Prorok Isaija
Pojam regalske književnosti izmislili smo N. G. i ja u šetnji po Knez Mihailovoj. Da bi se pojam razumeo mora se razumeti socio-kulturni milje Jugoslavije „once upon a time“ ili „vo vremja ono“. Trećinu nevelike dnevne sobe u socijalističkom domaćinstvu gutao je regal. Jedan deo regala otpadao je na ormar sa „Prvi maj – Pirot“ odelima. U drugome je bio bar sa ogledalom „kome je lice opraštalo“, malom sijalicom, koju je bilo teško zemeniti, i stomaklijom i viskijem pri dnu flaše, za specijalne prilike. „Hoćete li malo estet’ke?“, pitao je vrljavi konobar u Konjicu mog oca stavljajući cveće na sto. Hoćemo. Ostatak regala je – već po želji – otpadao na knjige.
O tim knjigama je ovde reč. Kojim knjigama? Pa regalskim. Uz mnogo kikotanja, N. i ja smo pokušavali da pobrojimo regalske pisce. Teodor Drajzer je bio ozbiljan kandidat. Ja sam se zalagao za Zilahija, kome sam pogrešno [smrtni smo ljudi] pripisao roman Citadela [smeh]. „Na horizontu se videla jedna citadela“ – verujem da se tako završava. Potresno. Visoki regal! Regal visokog sjaja! Regal usjajen „refleksom“! Citadela međutim pripada jednom drugom regalcu – Arčibaldu Kroninu, čiji su romani „prožeti blagim romantizmom i društvenom kritikom“. Pored Citadele čitalac može kod svog prodavca knjiga – tih knjiga još ima – potražiti Judino drvo i Šeširdzijin zamak, Ararat ili Zvezde gledaju s neba [smeh]. „Arčibald Kronin!“, ponavljao je N. impresionirano. „Kako to ozbiljno zvuči… Kad se zoveš Arčibald Kronin, to ti je pola karijere.“ „Čekaj, ko još?“, preslišavali smo se. „Ko je napisao Sagu o Forsajtima?“ „Džon Golsvorti.“ „On je kandidat?“ „Kako ne bi bio kandidat kad znamo da je on ‘snažan kritičar društva koje je u svojoj udobnosti neosetljivo na bedu i patnje siromašnih’… Vrlo ozbiljan kandidat“, potvrđivao je N. „Ko još?“ „Boleslav Prus, Lutka. Vladislav Rejmont. Seljaci. Njima se pridružuje pisac i farmer Luis Bromfild sa svojim knjigama Staza slonova [To zaista gordo zvuči!], Kiše dolaze i Noć u Bombaju“ [smeh].
Dobro, zašto smeh? Čemu smeh? Na to ne možemo odgovoriti a da se ne pozabavimo samom definicijom regalske književnosti. U svojim raspravama o konstrukciji znanja Mišel Fuko je upozorio da oni koji imaju moć da određuju ŠTA je znanje, po definiciji poseduju najveću količinu znanja. Klanjamo se [uz smeh.] To smo mi. Sledi definicija. Po definiciji, iz kućne radinosti, regalski pisci su pisci koji su sa izvesnom pompom i pretenzijom, bukom i besom dospeli na regal, što je, ako obratimo pažnju na značenje reči, donekle kraljevski položaj. Radi se obično o boljoj B produkciji, polu klasika ili zaboravljenih hitova. Na mestu je amandman po kome regalska književnost, pored pompe, mora da ima element nepriznatog kiča. Da bi neko bio regalski pisac nije dovoljno da stoji na regalu [jer police potencijalno deli sa živim piscima]. Regalski pisac je onaj čija je teleološka „poanta“ da ostane na regalu. Pravi regalski pisac je neko koga nije čitao iko koga znam, niti bi mu to palo na pamet. Čitaocu, verujem, ne promiče činjenica da je ova definicija sasvim lična.
Čim smo definisali regalsku književnost, mi smo napravili malu anketu među prijateljima i članovima porodice.
„Ima neki Irvin… koji je regalac“, priseća se moja majka, penzionisana nastavnica srspkog. „Pa znaš da je i Perl Bak regalac.“
„A Mir Jam?“
„Naravno. Ali ona i Grička vještica to je već ispod regala… Bila je neka knjiga Šljivin cvet u vazi od zlata. Ona je bila u svim regalima. Bila sam zavidna što je ja nemam. Baš se nešto mislim da li je Aleksandar Dima regalac?“
„Jok. Njega kad počneš ne možeš da prestaneš da čitaš.“
„Razmišljala sam o nekim našim piscima koji su regalci. To je Dobrica Ćosić. Čak i Krleža. Zastave stoje. To niko živi ne čita.“
„Omladinska književnost – Tarzan. Bufalo Bil. Stivenson. To definitivno nije regal. To je zanimljivo. A nema ni pretenzije.“
Avangarda po svojoj definiciji nije regal. Regal to je svet Mire Marković i bidermajer uljuđenosti ili, ako hoćete, agresivnog sentimentalizma. Postoje mistična svojstva regala. Onog časa kad sam sabrana Kafkina i Bodlerova dela stavio na regal (Jeste. Voleo sam ga!, priznajem kao Ilija Čvorović.) ja sam ih mnogo manje čitao. Ko je proizvodio regal? Oni razni akviziteri koji su komplete knjiga prodavali po kućama. I po moru. Taman se slikaš na magarcu kad eto ti akvizitera: „Imamo lepog Hemingveja! A tu je i Perl Bak. Izuzetna stvar!“ Prosvetina Biblioteka velikih romana – one plave knjige, debele, sa zelenim povezom, koji se gužvao i gubio, proizvela je više regala po glavi stanovnika nego ijedna druga. Hvala ti, Petre Džadžiću! Hvala Bogdanu Popoviću! Hvala, učitelji!
Treba napraviti razliku između regalaca i prosto klasika. Zašto Njegoš ne bi bio regalac? Hm, pre par godina sam poveo američku devojku da joj, sa onih serpentina što se dižu od Kotora ka Njegušima, pokažem jedan od najlepših prizora na svetu. Dostigavši iznenadno visinu od hiljadu metara naš taksista je izgubio orijentaciju. Zastali smo kod čoveka okrugle glave i plavih očiju, koji je sedeo na kućnom pragu. Postavili smo mu jednostavno pitanje:
„Gde je put za Cetinje?“
Čovek je započeo odgovor rečima:
„Kao što kaže veliki Njegoš…“
Dakle, Njegoš nije na regalu. Zašto? On živi u toj okrugloj glavi i plavim očima. I mnogim drugim… Na pamet mi pada scena iz sjajnog filma Splav Meduze u kome grupa akrobata-avangardnih umetnika izvodi uličnu predstavu. Jedan stavi Gorski vijenac u džep. Drugi mu opali u srce. Metak je ušao Njegošu u čelo i zaglavio se nasred Gorskog vijenca. Debljina klasika sačuvala je život umetnika. Da, kako su debele te knjige! Karakteristično je da avangarda dvadesetih godina i svaka sledeća nije videla razliku između klasika i regalaca. Svaki klasik je regalac, tvrdili su oni. Za zenitistu Mićića Šekspir je bio – regal. Neko iz njegovog kruga, čini mi se Antun Branko Šimić, dugo nije verovao da je Mićić u tome iskren. Na kraju je velikodušno zaključio da se u Mićićevom slučaju ne radi o afektaciji nego o gluposti. To je otvorena rasprava. Zar nije još Aristotel upozorio da se najveći deo ljudskih svađa bavi time šta je slično a šta neslično? Svet ljudskih kriterijuma može biti dim i magla u većoj meri nego što se pretpostavlja. Ulogu istine obično igra navika ako je već ne igra prisila. Nalepnicu „regal“ ili „klasik“ konačno morate staviti sami. A na koje kriterijume da se oslonimo?, pitaju na ovom mestu zainteresovani čitaoci. Ponudio bih jedan primer: Moj prijatelj, avangardni pisac, našao se sam i zaglavljen u letnjem Kotoru, sam sa ekstatičnim bogom Sunca, čamotinjom, gušterima i neprijatnim vonjem zaliva. Nije bilo šta da se čita. Ništa, naime, sem Andrića na regalu. Moj prijatelj nije mogao da smisli Andrića, koga nikad nije čitao. Nije mogao da ga smisli zato što nije mogao da smisli ljude koji su se njime oduševljavali. Šiljonose nastavnice koje govore preartikulisano etc. Čamotinja, bog Sunca, gušteri, škure i samoća, stavili su Andrića u njegove ruke: Čitaj! I na njegovim dlanovima, tog samotnog leta Andrić, koji je bio pepeo na regalu, planuo je kao Feniks svim bojama. Tog samotnog leta, moj prijatelj je za čitav život zavoleo Andrića. Sumnjam da bi se to desilo sa Zilahijem. Možda je tu granica između regala i ne-regala.
A sad moram malo da zakomplikujem stvar. Kada sam počeo da intervjuišem prijatelje i da kupim njihove predloge za regalsku književnost, preda mnom se oštro ocrtala razlika između impresionističkog pristupa svetu i sociološkog ispitivanja po pravilima, recimo, čikaške škole. Regalsku književnost sam definisao kao onu književnost na koju niko iz mog kruga ni mrtav ne bi obratio pažnju. [Tako bih vam definisao i Miloševićevu politiku da ste me pitali hiljadu devetsto osamdeset devete.] Na moje iznenađenje neki novinari „Vremena“ su čitali Kronina. „Ne diraj mi Zilahija“, apelovala je moja majka. Konačno sam i sam sebe počeo da izdajem. Drajzerova Sestra Keri je dobra knjiga. Sinkler Luis, inače sjajan kandidat za regalca, napisao je Bebita, koji je uticao na celu generaciju američkih pisaca, između ostalog Sola Beloa i Čarlsa Simića. Još nešto! Da li je moguće da neka od tih bibloidnih urni sa regala oživi? Zašto ne? Ako naprave šarmantnu TV dramu po motivima Mir Jam, ili ako nam ekranizovani Povratak u Brajdshed ponovo stavi u ruke regalizovanog Ivlina Voa. I šta, dakle, možemo zaključiti? Moramo li priznati da je granica između bidermajerske uljuđenosti i „prave“ kulture porozna? Hoćemo li se sa Pontijem Pilatom upitati: „Šta je istina?“ Možemo li, sa Nilom Gejmenom, reći da je tajna uvek zanimljivija od objašnjenja? [smeh]
