Film ’79 kamena’ iako svedoči o jazu između srpskog i albanskog naroda na Kosovu, ne priča o ’življu’, niti ’ne damo svetinje’, niti ’vidimo se u Prizrenu dogodine’, već o osnovnim ljudskim pravima – kaže reditelj Rastko Šejić
U nedelju 25. maja završen je 25. Festival arheološkog filma u Narodnom muzeju. Prikazano je 19 filmova iz 6 zemalja, a među njima i „79 kamena“ reditelja Rastka Šejića.
U sinopsisu piše da ovaj dokumentarni film prati profesorku dr Mitru Relјić i pesnika Živojina Rakočevića dok rizikuju sve kako bi sproveli moderno arheološko istraživanje u Gornjem Nerodimlјu – srpskom selu razorenom etničkim čišćenjem. Na sablasno uništenom pravoslavnom groblјu, koje je mesto radnje filma, nalazili su se Dušanov bor, zaštićeni spomenik prirode, i crkva Svetog Arhanđela Gavrila sa zvonikom, spomenici kulture od izuzetnog značaja.
Beleženje stvarnosti
Reditelj Rastko Šejić priča da je „to tradicionalno srpsko selo, važno za istoriju dinastije Nemanjića, u potpunosti etnički očišćeno neposredno nakon Kumanovskog mirovnog sporazuma, a sva imovina građana je uništena, spaljena, minirana, uključujući spomenike kulture i groblje. Na moderno arheološko istraživanje terena nije izašla ekipa naučnika, kao što bi se očekivalo, već samo Živojin Rakočević i profesorka Mitra Reljić.“
Ideja mu je bila da zabeleži „stvarnost tog istraživačkog postupka“.
„Dakle, ne priča o ’življu’, niti ’ne damo svetinje’, niti ’vidimo se u Prizrenu dogodine’, već o stvarnosti dva vrhunska intelektualca koji rizikujući život prebiraju po skršenim spomenicima. Sklapaju slagalice od preživelih komadića mermera koji leže rasejani po glibovitom tlu i fotografišu, beleže imena, porodice. Vraćaju komadiće na mesto licem ka zemlji da bi se očuvali. Bor cara Dušana je bio ogromno drvo visine 25 metara, isečen je, pa spaljivan. Crkva Svetog Arhanđela Gavrila, životopisana isponova u 17. veku, prvo je opljačkana, pa srušena eksplozivom do temelja. Ceo teren je pokriven raznim đubretom, a mirisom dominira obilje iskorišćenih jednokratnih pelena koje su tu nemilice bacane. Sve su to slike.“
Nema politike
U filmu se uništavanje sela i groblja pominje samo kao činjenica – politike u njemu namerno nema.
Ali zato ima, kaže Šejić, „prava na slobodu govora, kretanja, veroispovesti, prava na život, sve su to bazična prava, koja ne smeju biti dovedena u pitanje ako bilo koje društvo teži razvoju. I na taj način ovaj poetski kratki dokumentarac ima odnos sa posledicama politika, kroz naučno istraživanje. Bez namere da imenuje krivce, da izaziva zlu krv, već da zabeleži istinu. Nema važnije obaveze umetnika.“
Šejić priča da je snimanje je bilo „kratko i gerilsko“.
„U pitanju je izrazito neprijateljska ruralna sredina, u kojoj vam deca gađaju kola kamenjem zbog srpskih tablica. Stariji pljuju. U kojoj će u prodavnici gledati kako da vam ne prodaju hladnu kiselu vodu. Ovde, na celom prostoru Balkana, se mržnja gaji, zaliva i đubri, strah od drugosti služi kao sredstvo kontrole. Lična iskustva u južnoj pokrajini sa Albancima su šarena, od neprijatnih preturanja automobila, prtljaga, provere dokumenata pod repetiranim dugim cevima, do mirne kafe u centru Prištine. Čini se da se Albanci, uključujući intelektualnu klasu, osećaju kao apsolutni pobednici, da je srpsko pitanje rešeno“.
Film je o pismenima i pametnima
Rastko Šejić kaže da ne strahuje da će njegov film biti zloupotrebljen, da će biti iskorišćen da još više produbi jaz među narodima.
„Neće Ibar poteći unazad. Sigurno je da zbog potpisa koji su stavljeni na dokumente koji se sada sprovode uz podršku Beograda, i posebno nakon brljotine u Banjskoj, ništa što se dešava na jugu ne budi nikakve emocije ni reakcije javnosti. A tu su i kriminalizacija srpske političke elite i korumpiranost. Ovaj film je o pismenima i pametnima, koji nisu dobrodošli u medijski prostor. Reč je o umetničkom i naučnom filmu, koji zahteva etiku i moral.“
O Festivalu arheološkog filma, koji iako postoji 25 godina nije istaknut koliko zaslužuje – tako je ove godine održan istovremeno kad i Beldocs, festival dokumentarnog filma, Rastko Šejić kaže da bez obzira na sve, „nema prirodnijeg mesta i institucije koja bi ga mogla organizovati od Narodnog muzeja“ i kaže da je na njemu „gledao nekoliko odličnih dokumentarnih filmova iz celog sveta čija produkcija, činjenica da su pojedini snimani desetinama godina, na više kontinenata, govori o odnosu tih društava prema arheološkoj kulturnoj baštini.“
„Bojim se da kod nas ni arheološka istraživanja nisu prepoznata kao važna, niti su finansirana na tom nivou. Izrečena je čak i ta nesrećna rečenica da su arheolozi neprijatelji razvoja. A teško je zamisliti da se negde može stići, ako ne znaš ni odakle si krenuo“, smatra Rastko Šejić, reditelj dokumentarnog filma „79 kamena“.
Živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine. Najnoviji primer je Narodno pozorište u Beogradu
Narodno pozorište ima nov Pravilnik o radnoj disciplini koji se od prethodnog razlikuje samo po članu kojim se definiše kazna zbog javnog izražavanja političke opredeljenosti. Kazna je otkaz
Jelena Gvozdenac Martinov direktorka Narodnog muzeja u Zrenjaninu, odlučila je da likovnim umetnicima oduzme prostor Galerije. Bez objašnjenja. I to u vreme dok je Zrenjanin prestonica kulture
“Samo u završnoj fazi ‘trke za Trst’, od 1. ožujka 1945. do završetka operacija, Jugoslaveni su imali oko 2000 mrtvih i ranjenih. Impresivna je i količina naoružanja: 366 topova, 622 minobacača, 80 tenkova, haubica i oklopnih vozila, te 4184 mitraljeza i puškomitraljeza. Četvrtom armijom zapovijedao je general Peko Dapčević, a među vojnicima su bili i oni koji će kasnije ostvariti važne karijere, poput Milke Planinc i Većeslava Holjevca”
Upravo stoga što je bio, ili se znao nametnuti, kao odjek zajedničke ideologije (kako u “karađorđevićevskoj”, tako i u Titovoj Jugoslaviji), Andriću je bilo “dozvoljeno” odabrati kome i kako pripada. Jednostavno je bio osoba takva kova i stoga mu je kao “zajedničkom jugoslavenskom duhovnom blagu” uspje(va)lo biti “i njihov i naš”, što Desnici, također klasiku hrvatske i srpske, dakle jugoslavenske, ali nedvojbeno i svjetske književnosti, nije bilo dozvoljeno
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
