Film ’79 kamena’ iako svedoči o jazu između srpskog i albanskog naroda na Kosovu, ne priča o ’življu’, niti ’ne damo svetinje’, niti ’vidimo se u Prizrenu dogodine’, već o osnovnim ljudskim pravima – kaže reditelj Rastko Šejić
U nedelju 25. maja završen je 25. Festival arheološkog filma u Narodnom muzeju. Prikazano je 19 filmova iz 6 zemalja, a među njima i „79 kamena“ reditelja Rastka Šejića.
U sinopsisu piše da ovaj dokumentarni film prati profesorku dr Mitru Relјić i pesnika Živojina Rakočevića dok rizikuju sve kako bi sproveli moderno arheološko istraživanje u Gornjem Nerodimlјu – srpskom selu razorenom etničkim čišćenjem. Na sablasno uništenom pravoslavnom groblјu, koje je mesto radnje filma, nalazili su se Dušanov bor, zaštićeni spomenik prirode, i crkva Svetog Arhanđela Gavrila sa zvonikom, spomenici kulture od izuzetnog značaja.
Beleženje stvarnosti
Reditelj Rastko Šejić priča da je „to tradicionalno srpsko selo, važno za istoriju dinastije Nemanjića, u potpunosti etnički očišćeno neposredno nakon Kumanovskog mirovnog sporazuma, a sva imovina građana je uništena, spaljena, minirana, uključujući spomenike kulture i groblje. Na moderno arheološko istraživanje terena nije izašla ekipa naučnika, kao što bi se očekivalo, već samo Živojin Rakočević i profesorka Mitra Reljić.“
Ideja mu je bila da zabeleži „stvarnost tog istraživačkog postupka“.
„Dakle, ne priča o ’življu’, niti ’ne damo svetinje’, niti ’vidimo se u Prizrenu dogodine’, već o stvarnosti dva vrhunska intelektualca koji rizikujući život prebiraju po skršenim spomenicima. Sklapaju slagalice od preživelih komadića mermera koji leže rasejani po glibovitom tlu i fotografišu, beleže imena, porodice. Vraćaju komadiće na mesto licem ka zemlji da bi se očuvali. Bor cara Dušana je bio ogromno drvo visine 25 metara, isečen je, pa spaljivan. Crkva Svetog Arhanđela Gavrila, životopisana isponova u 17. veku, prvo je opljačkana, pa srušena eksplozivom do temelja. Ceo teren je pokriven raznim đubretom, a mirisom dominira obilje iskorišćenih jednokratnih pelena koje su tu nemilice bacane. Sve su to slike.“
Nema politike
U filmu se uništavanje sela i groblja pominje samo kao činjenica – politike u njemu namerno nema.
Ali zato ima, kaže Šejić, „prava na slobodu govora, kretanja, veroispovesti, prava na život, sve su to bazična prava, koja ne smeju biti dovedena u pitanje ako bilo koje društvo teži razvoju. I na taj način ovaj poetski kratki dokumentarac ima odnos sa posledicama politika, kroz naučno istraživanje. Bez namere da imenuje krivce, da izaziva zlu krv, već da zabeleži istinu. Nema važnije obaveze umetnika.“
Šejić priča da je snimanje je bilo „kratko i gerilsko“.
„U pitanju je izrazito neprijateljska ruralna sredina, u kojoj vam deca gađaju kola kamenjem zbog srpskih tablica. Stariji pljuju. U kojoj će u prodavnici gledati kako da vam ne prodaju hladnu kiselu vodu. Ovde, na celom prostoru Balkana, se mržnja gaji, zaliva i đubri, strah od drugosti služi kao sredstvo kontrole. Lična iskustva u južnoj pokrajini sa Albancima su šarena, od neprijatnih preturanja automobila, prtljaga, provere dokumenata pod repetiranim dugim cevima, do mirne kafe u centru Prištine. Čini se da se Albanci, uključujući intelektualnu klasu, osećaju kao apsolutni pobednici, da je srpsko pitanje rešeno“.
Film je o pismenima i pametnima
Rastko Šejić kaže da ne strahuje da će njegov film biti zloupotrebljen, da će biti iskorišćen da još više produbi jaz među narodima.
„Neće Ibar poteći unazad. Sigurno je da zbog potpisa koji su stavljeni na dokumente koji se sada sprovode uz podršku Beograda, i posebno nakon brljotine u Banjskoj, ništa što se dešava na jugu ne budi nikakve emocije ni reakcije javnosti. A tu su i kriminalizacija srpske političke elite i korumpiranost. Ovaj film je o pismenima i pametnima, koji nisu dobrodošli u medijski prostor. Reč je o umetničkom i naučnom filmu, koji zahteva etiku i moral.“
O Festivalu arheološkog filma, koji iako postoji 25 godina nije istaknut koliko zaslužuje – tako je ove godine održan istovremeno kad i Beldocs, festival dokumentarnog filma, Rastko Šejić kaže da bez obzira na sve, „nema prirodnijeg mesta i institucije koja bi ga mogla organizovati od Narodnog muzeja“ i kaže da je na njemu „gledao nekoliko odličnih dokumentarnih filmova iz celog sveta čija produkcija, činjenica da su pojedini snimani desetinama godina, na više kontinenata, govori o odnosu tih društava prema arheološkoj kulturnoj baštini.“
„Bojim se da kod nas ni arheološka istraživanja nisu prepoznata kao važna, niti su finansirana na tom nivou. Izrečena je čak i ta nesrećna rečenica da su arheolozi neprijatelji razvoja. A teško je zamisliti da se negde može stići, ako ne znaš ni odakle si krenuo“, smatra Rastko Šejić, reditelj dokumentarnog filma „79 kamena“.
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka nego bruka, bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen
Filharmoničari slute da je izdavanje građevinske dozvole za zgradu pokušaj skretanja pažnje od njihovog zahteva da se direktor bira konkursom, a ne da se postavlja imenovanjem Vlade Srbije
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
