Rakija u bespuću

Znate priču o Vasi Ladačkom? Ja sam je tek onomad čuo kada je na putu za tursko primorje šofer kasetu sa najvećim hitovima Đorđa Balaševića izvrteo bar 20 puta. Upravo je po tom laloškom evergrinu rađen film Jesen stiže dunjo moja. I Smoki Samardžić kao i vozač autobusa vodili su se istom nepromišljenom logikom – ovo ne može da omane. Obojica su pogrešili. Može i te kako.

Pišući preko šturog, ali efektnog teksta Balaševićevog napeva, scenaristi su napravili ključnu grešku koja je filmu oduzela sposobnost da izazove burne emocije, upravo onaj adut koji je trebalo da mu bude najjači. Naime, u pesmi, ako se sećate, Vasa Ladački se propio nakon ženidbe a njegov filmski epigon Sava je krenuo da ljušti rakiju odmah pri početku. Ovo možda zvuči kao sitničavo zakeranje, ali su posledice ovog rešenja do kraja obesmislile ceo film. Kao prvo, Vasa je lik koji svesno odlučuje da izabere bogatstvo umesto ljubavi, motiv čuvenog paorskog usuda ambicije i žrtve, što je ovaj scenario moglo da proizvede u neku vrstu banatske Gospođice Julije. Umesto Vase kao tragičnog junaka, Sava iz filma je slabić čije izbore naprave drugi, a on sve vreme omamljen alkoholom gotovo da nije ni svestan šta se dešava. Vasinu autodestruktivnost, koja je posledica prokletstva i onoga što se živopisno zove, „prodaja duše đavolu“, Sava nasleđuje, ali bez zlokobnog patosa i moralnog kapaciteta iz kojih nužno proizlaze greške. Sava je čovek kome otac nije dao da se oženi i on je proveo ostatak filma pijan. Volter na jednom mestu kaže: „Da bi se sačinila tragedija potrebna su m..a.“ U ovom filmu tragičan je jedino nedostatak tog organa. Rediteljski posao nije ni blizu osmišljenog. U Dunji ima mnogo praznog hoda, naročito na delovima gde se peva i šeta u narodnoj nošnji. Gluma je na momente traljava i pola dijaloga je izgovoreno savremenom beogradskom dikcijom. Čitava ta zakulisna priča koja iskrsne kada se međ prosečnom beogradskom publikom pomene film Jesen stiže dunjo moja, o tome ko je s kim počeo da radi, ko je tražio da mu član uže porodice glumu u filmu, ko je to odbio, ko se zbog toga posvađao s kime i napustio projekat a ko pak dobio ulogu umesto koga ili koje – ispada čak i zanimljiviji deo ove produkcije.

Problem ovog filma je i što on nije ona vrsta lako uočljivog i bezazlenog – totalnog promašaja. On upravo na svakom segmentu filmske veštine izneverava po malo. Zaplet je za malo promašio suštinu, glumci malo loše glume, likovi pomalo nedorađeni, rediteljski koncept pomalo luta po bespuću. Sve kada se skupi dobijamo onu vrstu opasne osrednjosti koja je daleko štetnija nego neki iskreni etno treš sa pevanjem. Dobijamo našeg kandidata za Oskara.