Pusto rusko

Oko 75% stanovništva Rusije čini narod.

Dobro, ali šta je sa ostalima, neraspoređenima? Čini se da je Viktor Jerofejev, pisac „romana sa enciklopedijom“, kako je ova knjiga podnaslovljena, jedan od njih: neko ko o Rusiji piše u potpunosti operisan od svih „boljih obzira“, baš kao da je stranac, ali zapravo s onom vrstom prisne surovosti iliti surove prisnosti s kakvom se može (i jedino sme) pisati samo o nečemu što je, svemu uprkos, „tvoje“. Otuda ne iznenađuje da je gornja tvrdnja jedna od tipičnih, naizgled „zaumnih“, a zapravo posve lucidnih i logičnih tvrdnji kakvima vrvi „Enciklopedija ruske duše“, osebujni roman-leksikon (molim, bez aluzija na Hazarski rečnik, ovde se ipak radi o dobroj i intrigantnoj knjizi!; pre bi se, u tipično geopoetičkom maniru, moglo govoriti o makar i podalekoj srodnosti s Američkim fikcionarom Dubravke Ugrešić) ruskog postmoderniste Viktora Jerofejeva, jednog od najznačajnijih prozaika „trećeg talasa“, i jedne od svakako najvažnijih pojava u ruskoj književnosti poslednjih decenija. „Narod“ je, ovako ili onako, glavni junak ove bespoštedne esejističke vivisekcije „ruskog duha“ i istorijske zaglibljenosti jedne velike, ama malo dezorijentisane zemlje. Jerofejev-pripovedač se igra, zavodi čitaoca raspusnom, nelinearnom narativnom tekstualnošću koja ponekad – kako to u ovoj vrsti literature već biva – ide do i preko granice preterane fabulacijske proizvoljnosti proizvodeći tako, neretko bez pravog razloga i smisla, komunikacijski „šum“ koji permanentno preti raspadom (ionako „rastresite“) strukture knjige, ali se svaki put vraća s ruba novim krugom sve produbljenijih i sve duhovitijih – to i te kako ide zajedno – uvida u polimorfni „ruski element“, politički i „duhovni“ podjednako („Ako je konfuzija duhovnost – onda smo mi duhovni“, kaže pisac). Jerofejev-esejista ipak je onaj koji dominira ovom knjigom: on kombinuje, pastišira i minuciozno slaže zaplet-bez-zapleta, tj. iščašenu potragu za Surim, amorfnim ili pak sveobličnim, virtuelnim likom (Suri = Rusi?!), sa bezbrojnim esejističkim fragmentima i opiljcima, ponekad tek aforizmima, složenim naizgled bez ikakvog „reda“ – a svakako bez poštovanja azbuke ili abecede, ili nekakve hronologije – ali tako da zapravo zaokružuju jednu drastično iskrenu (samo)analizu pustog ruskog u njegovim, pre svega, savremenim ospoljenjima. Pošto je, dakle, tri četvrt Rusa smestio u „narod“, Jerofejev primećuje da se „Naš narod, za razliku od francuskog, nije odnarodio“. Ponovo tipičan jerofejevljevski kalambur-bez-humorne-završnice: više nešto kao ruski zen–koan; u svakom slučaju, rečenica koja o civilizacijskom – i estetskom, uostalom – srazu razbarušenog i neizdizajniranog Istoka i uređenog i oplevljenog Zapada govori koliko i mnoge zamašne studije. Slično je i s ovim domaćim zadatkom iz mišljenja: „Ako naroda ima više nego ostalog stanovništva, mora da postoji narodna vlast.“ Teško da se može reći nešto sažetije a tačnije o onom duboko „kulturološkom“ (ovakvu reč, hvala Bogu, teško ćete naći kod Jerofejeva!) korenu jedne viševekovne tradicije samodržavlja, koje je boljševizam bio samo redizajn za XX vek, originalan ruski derivat jednog zapadnjačkog „emancipatorskog“ sistema mišljenja.

Na dvestotinak stranica „Enciklopedije ruske duše“ Viktor Jerofejev posejao je nepregledan niz briljantno pronicljivih, skandalozno surovih a opet „insajderski“ toplih zapažanja o „ruskoj nesreći“ – što bi rekla Elen Karer d’Ankos – a da se pri tome u potpunosti sačuvao stereotipnih, banalnih i površnih politikantskih zanovetanja, bezveznih ideologizacija ili metafizičarskih („duhovnih“, jelte) trućanja koja obično predstavljaju potuljeno, ciljano racionalizovanje istorijskih neuspeha tako da za njih na kraju ispadne kriv Neko Drugi. Jerofejeva ostavlja ravnodušnim ceo površinski sloj mišljenja-na-prvu-loptu: on se radije služi zavidnom književnom imaginacijom i nesumnjivim esejističkim darom, darujući tako obdarenije čitaoce stotinama mini ogleda i drugih priča o ruskom, majstorski baratajući formom enciklopedijske odrednice; ilustracije radi, evo nekih od pojmova iz njegovog ruskog fikcionara: matrjoške, teta Njura, ruska pravda, istorija nacionalnog fudbala, emigracija, Lenjin, despot, gaće, kafanska Moskva, soc-art, američki špijun, Jevreji, crkva, Tatari, ruski evropejac, Rus i Sovjet, Poljska etc.

Na razvalinama nakaradne „sovjetske civilizacije“, na gorkom talogu odvajkadašnjeg iskustva samodržavlja i bede i podjednake okrutnosti „prirode i društva“, Jerofejev kroz svoju superiornu, vanredno osmišljenu hulu podiže ironični, rezignirani spomenik jednoj civilizaciji čiji su gigantski paradoksi tako podsticajni za mišljenje, a tako nepodnošljivi za preživljavanje. Na to je valjda mislio i Jerofejev kada je napisao da je „Rusija raj za pisce, ali pakao za čitaoce“. Ovo već zvuči isuviše poznato!