Pumpa u Kapošvaru

Ovdje, za razliku od Zapada, nije problem kako se razotuđiti, nego kako se otuđiti.

U veku koji je, možda više nego ijedan pre njega, obeležen velikim, nasilnim migracijama stotina miliona ljudi, i u kojem je pojam apatridstva – osobito za intelektualce koji su držali do svojeg digniteta – dobio amblematsko značenje, pisanje iz apatridske pozicije nužno je u (tužnom) skladu s duhom vremena; apatridstvo može, dakako, biti i svojevoljan izbor emancipovane osobe koja je „iznad plemenskih podela“, i tada u tome ima, za utehu, nečega romantičnog; ili, pak, može biti pragmatično-tržišno, poput savremenog „intelektualnog nomadizma“ U Potrazi Za Što Boljom Katedrom ili nekim drugim uhljebljem; no, ono je najčešće ipak nametnuto okolnostima i baš nimalo glamurozno, ni najmanje nalik ucifranim predstavama koje o njemu mogu imati oni koji samo misle da znaju o čemu govore. Zagrebačka (ili beogradska, ili oboje, ili ništa od toga?) spisateljica Vesna Biga bavi se u knjizi dnevničkih zapisa Autobusni ljudi upravo ovim, „prizemnim“, proleterskim nomadizmom i apatridnim lutanjima ne toliko „ideoloških“ koliko egzistencijalnih Postjugoslovena, dakle svih onih ljudi – među koje i sama spada – koje je krvavi raspad zajedničke SFRJ države zatekao „nezgodno“ raskrečene između Ovde i Tamo, pritisnute ličnim, porodičnim i poslovnim razlozima, raspolućene, uhvaćene u jednom prekonoć „ilegalnom“ raskoraku… Ova knjiga govori, dakle, o plebejcima među Bezdomnicima, jer, nemojte sumnjati da čak i Bezdomnici imaju svoju isprazno oholu aristokratiju!

Ti plebejci, uglavnom „običan“ svet, radnici, seljaci i tek poneki nepošteni intelektualac, ljudi iz famoznih „mešanih brakova“ (kao da postoje neki drugi), oficirske porodice i ostali naizgled preživeli brodolomnici preostali posle jednog krvavog rasapa, putuju tih ratnih sezona 1991 – 1995, koje ovaj dnevnik obuhvata, po petnaestak i više sati Ovamo i Onamo, u i iz svih tih svojih srbija, hrvatski, slovenija a potom i (svih triju) bosni, svim tim našim nišekspresima i čazmatransima, večito uz neko neodređeno osećanje krivice, uz „ugrađenu“ strepnju nejasnog povoda i vrlo konkretan i jasan strah od jednih, drugih i trećih Državnih Organa kojima su stalno nešto sumnjivi, pa i direktno odbojni, kao putujuća otelotvorenja Onog Drugog, onoga što „nama“ više nije drago da vidimo ovde, kod „nas“. Ti autobusi nakrcani ljudskom nesrećom i jednim tihim, probadajućim Očajanjem u pedesetak različitih, individualnih verzija, klizili su svih tih noći, svih tih godina, kroz selendre, palanke i pustare južne Mađarske, zaobilazeći Krizna Mesta dole na jugu, prolazeći kroz te uspavano-idilične Mohače, Baje i Nađkanjiže, gde ih je umesto nekadašnje turističke špricer-gulaš-čardaš romantike dočekivala uvredljivo ogoljena „banalnost“ benzinske pumpe u Kapošvaru, kao najčešćeg mesta za pretovar ovih Duhovno Raseljenih Lica iz ćiriličnih u latinične autobuse, i obrnuto… U tim su svojim delovima Autobusni ljudi, sa svim njihovim „malim“ pričama, potresan, fragmentaran road movie od reči, kao rodonačelnik jednog nepostojećeg, zdravorazumski „nemogućeg“ žanra.

Ono što Biga vidi i čuje između dvaju svojih putovanja, boraveći u Beogradu i Zagrebu među kojima je svaka komunikacija usahnula i zamrla bivajući zamenjena simboličkom i stvarnom razmenom vatre, ono je što je zapravo sablasno, kudikamo više od nespokojnog dremuckanja i drmusanja Suvišnih Ljudi po livadama i jendecima između Balatona i Drave: srpska TV-mržnja umiksovana sa hrvatskom TV-mržnjom, dojučerašnji Tihi Susedi koji se najednom pokazuju kao vrlo entuzijastični fašisti, Hipnotisana Gomila kojoj je dovoljno pokazati prstom koga treba mrzeti i ova će ga rastrgnuti zubima, a iznad svega sve one dvonožne pihtije od intelektualaca – na čelu, uvek na čelu sa p(j)esnicima, piscima & ostalom menažerijom – koji, ah, imaju dovoljno bogat rečnik da mogu slikovito i retorski gromko da racionalizuju svoju atavističku mržnju, suštinsko neznanje i mizerne predrasude, ili pak sluzavi kukavičluk i konformizam nesuprotstavljanja ni Vlasti ni Gomili (jer to je, jebešga, opasno); ali, na drugoj strani, Biga beleži i one relativno retke, ali utoliko dragocenije primere odvažnosti, lucidnosti i časti, sve one koji su se stideli u ime Bestidnih, tvoreći onu spontano nastalu ljudsku zajednicu, sabijenu u katakombe, koja je rešila da ne popusti pred stihijom tako što će postati njen deo. I sve to spisateljica isporučuje neodrtavelom čitaocu na ovih tristotinak stranica, naizgled bez „estetskih“ ambicija, a toliko bolje i zrelije od sterilnih nagvaždanja svih tih pompeznih književničkih likova sa njihovim Velikim Pričama. Što je, pak, moguće objašnjenje zašto knjiga i u srpskom i u hrvatskom izdanju prolazi gotovo bez kritičkog odjeka, jer Pihtije, jedne i druge, sada bi da se „mire“, pa im najviše smetaju oni koji svojim postojanjem pokazuju kako zapravo nisu morali ni da se „svađaju“, kako je njihovo pihtijanje, dakle, bilo njihov izbor.