Razlog je jednostavan: i reči potpadaju pod režim politike, makar one jezičke, a po svoj prilici i sva sila odnosa moći, potčinjavanja, gospodarenja, administriranja, takođe uvek stoji iza ili iznad toga. Možda je iluzorno i pomisliti da može biti drugačije, kao što je svakako jalovo postupati kao da već nije drugačije. Ružne reči ne postoje, ali su uvek tu u određenim relacijama.
Šta neki verbalni iskaz – recimo, autorski tekst namenjen publikovanju – čini vulgarnim? Nije li to njegova moguća banalnost, trivijalnost, čak tupoumnost njegovih postavki i teza, beda metodologije, kukavnost ili naprosto nepodnošljivo mediokritetstvo izvedbe? Muvogenocidnost dosade kojom, naposletku, isijava? Namensko, cilj(a)no kretanje strogo unutar granica predviđenog i predvidljivog, štaviše odobrenog od fluidnog, ali sveprisutnog i vrlo delotvornog autoriteta Opšteprihvaćenih Merila Društva? U kanonu tzv. akademskog diskursa, najsigurnije je baviti se stvarima dovoljno uzvišenim i apstraktnim da ne mogu biti ni svetonazorno-politički ni akdemsko-zanatski upitne, pa vas ne mogu izvesti na loš glas… Čini se da Predrag Krstić, filozof i teoretičar mlađe generacije, ne mari mnogo za takve kanone i tabue nego se radije upušta u kreativne i igrive, na koncu bogme i produktivne „rizike“, pa je tako već napisao i zamašnu studiju o seriji Star trek (koja je višegeneracijski globalni kult), a sada, evo i o – psovanju, o dirty words sa ili bez direktnih erotskih konotacija, o celom onom polupodzemnom području skaredne vebalnosti koja je stara koliko i ljudska usmenost i pismenost, i koja nam o stanju sveta i nas u njemu govori mnogo više nego što smo obično spremni da naslutimo, kamoli da priznamo.
Taj svet skarednosti, psovanja, bogoradanja, proklinjanja, doslovno „jebanja majke krvave“, u knjizi „karverovskog“ naslova O čemu govorimo kada govorimo o psovanju (Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2014) Krstić – odlično naoružan dostupnom literaturom – zahvata sa istorijskog, teorijskog, lingvističkog, psihološkog, kulturološkog, čak neurološkog stanovišta, i u ovoj relativno kratkoj studiji (125 str.) i u knjizi odličnog izgleda i kreativnog preloma (koji pri tome olakšava čitanje, a ne otežava ga, kako se zna dogoditi kad se vizuelni „kreativci“ malo previše zaigraju…) kroz čudesni svet izabrane teme čitaoca vodi staloženo i upućeno, sa diskretnim žaokama umesne ironije i duhovitosti, ne ustežući se od aktivne primene „psovačkog“ diskursa tamo gde mu je mesto – a to gde mu jeste, a gde mu nije mesto ne određuje „osećaj za građansku pristojnost“ nego nešto mnogo važnije: osećaj za jezik, za ono što razdvaja živu od mrtvosane njegove upotrebe i interpretacije.
Daleko od toga da se Krstić bavi infantilnom apologijom psovke „kao takve“. Sama psovka je po sebi neretko akt verbalne agresije, nekad kao uvod u fizičku agresiju, nekad kao njen nadomestak; izgovarana kao ritualizovani način vređanja i unižavanja drugog, ona je i sama činilac ružnoće sveta, glas i ospoljenje najnižeg jezikovnog i misaonog registra, „verbalni tik“ koji pre blokira nego što oslobađa prostor za mišljenje; na drugoj strani, međutim, „skaredne reči“ mogu, u određenom kontekstu i na izvestan način upotrebljavane, biti i te kako oslobađajuće, i zato ih trajno i ustrajno proganjaju najrazličitiji faktori društvene moći, osobito oni najdirektnije povezani s patrijarhalnim ustrojstvom naših kultura te sa seksualnom i kulturno-običajnom represijom, poput verskih poglavara, intelektualno-pedagoških dušebrižnika ili državno ovlašćenih žbirova dežurajućih na graničnim prelazima slobode izražavanja. O tome će Krstić, na malom (samo)zadatom prostoru, iscrpno i preledno svedočiti.
Najzanimljiviji je, bar ovom čitaocu, Krstić ipak kada se poduhvati analiziranja „skarednih“ verbalnih konstrukcija iz našeg okruženja, tj. tipičinih za naš jezik, ponekad ne baš lakih za prevođenje, odnosno rekontekstulizovanje. Jer poznato je da smo odlični psovači, mada možda ne onako ekskluzivni kako volimo da mislimo: to da „niko ne psuje kao Srbi“ još je samo jedna od mitologijica u koje vole da veruju čak i oni koji se inače krste i ibrete nad „ružnim rečima“, a istina je, avaj, mnogo banalnija…
Sve u svemu, ova je knjižica zanimljivo istraživanje globalne i lokalne psovkologije, pisana s akribijom poznavaoca i meraklije; a hoće li biti shvaćena i prepoznata kao nešto više od bizarnosti, što bi rekao autor – jebem li ga.
