Psihopatak, Vajbgajst

„Život je posao“, stoji na jednoj margini knjige Vojislava Despotova koja se u novom izdanju vraća, po svoj prilici ne autorovom voljom, svom prvobitnom nazivu Psihopatak (Lom, Beograd, 2001). Pod ovim nazivom pisani su delovi koji je sačinjavaju pre dvadeset godina u tada nezaobilaznom zagrebačkom Oku, da bi kasnije bili prikupljeni, i prikrpljeni na jednom mestu kao, navodno roman, Mrtvo mišljenje (1989). Patologija psihe i naracije, te ovaj loše okovani patak, to zaista dopušta da se naslovom menja slika čitave knjige, ali je mrtvo mišljenje upravo njena skrivena suština i to nije trebalo dirati. Veliki arheograf, kako bi to nazvao Mišel Fuko, probudio se u Vojislavu Despotovu da nam ovim postliterarnim pabircima pravo u lice hitne onu istinu koja ne može sama po sebi da osvane u jeziku. Za bljesak istine potrebni su društveni uslovi i otvorenost diskursa, zato je čudo od proze Vojislava Despotova ostalo negde po strani od pažnje književne javnosti da tu sačeka trenutak velikog pročišćenja i preokreta vrednosti. Vojislav Despotov će u sopstvenoj smrti zasesti na tron autentičnog stvaralaštva; u isto vreme neke od zvezda prethodnih decenija se gase, što su same i zaslužile.

Prožme me jeza saznanja kakav je životni posao kada pomislim da sam o Basari napisao onakvu hrpu tekstova, sve pod utiskom beketovskog nasleđa i škrgućući zubima što hoće (sada) da bude ambasador a neće (kao nekada) da umre za sopstvenu prozu, a da o Vojislavu Despotovu, zaglibljenom u hedonizam severne ravnice, iz najrazličitijih razloga ne postigoh da kažem barem toliko da on, posthumno mora da raste. I to ne među potresenim prijateljima, nego kada progovore zanemele nove generacije. U smrti ne samo da je Despotov ovekovečio svoj život već je pokazao koliko je život jedan ubistven, smrtonosan posao. Kao i svaki loš činovnik opstanka, Vojislav Despotov ostaje u budžaku (književne) istorije sve dok neke nove duše ne budu dorasle velikim zadacima, kao što je izbor sopstvenih pisaca; ne mogu se doveka šlepati na (mom) Kišu, ili saplitati na (mom) Goranu Petroviću, moraju pokazati da zaista imaju književni ukus na piscima o kojima još nije bilo dovoljno reči. Ne može im se sve reći, ni sve za njih uraditi, odavno je vreme za njihove poteze. Nije ovo Skerlićevo doba da čovek sve stigne da uradi, čak i da se zauvek obruka. Stvaralački kult Vojislava Despotova važan je zadatak, jer je upravo u smrti stečeno ono što je njegovom delu privremeno najviše nedostajalo: smrtna ozbiljnost i zaokruženost koja bi se nekada zvala celina. Čekam, dakle, postdiplomca doraslog tezi o književnom delu Vojislava Despotova.

Ko hoće da proveri kakav je pisac Vojislav Despotov neka pogleda roman Vajbgajst Džefa Nuna (Beopolis, Beograd, 2001, prev. Vesna Goblo i Relja Bobić), jedno nemoguće i neopisivo štivo kojem je namenjeno da bude znak novog poetičkog doba britanske proze. Knjige Loma, tj. Flavia Rigonata i Beopolisa, tj. Aleksandra Nikolića – a to su dve originalne i vrlo simpatične izdavačke kuće – s razlogom se mogu stavljati jedne pored drugih jer ih bliži srodnost senzibiliteta i alternativan nastup. Čitanje Nunovog retorički i ritmički preoblikovanog rečeničnog slapa koji odustajući od zakona interpunkcije i sintakse sa jedne strane deluje kao da je poetizovan, a sa druge prati logiku muzike o kojoj govori, može da pokaže svu težinu problema koji stoji, kao nepremostiva prepreka, pred savremenim piscem. Dovoljno je staviti Hornbijev Haj fideliti i Barikovog Pijanistu pored Nunove knjige da se vidi koliko je teško pristupiti duhu muzike bilo iz ugla popularne kulture, bilo istraživanja neobične životne priče i sudbinske vezanosti za muziku. Ona violina što je s razlogom oduzeta još Ivanu Galebu zapravo pokazuje kako posle vrhunca dosegnutog u Manovom Doktoru Faustusu mora da se ide drugačijim putem. Zato je razlamanje, slom, sunovrat naracije, ne više kriza nego katastrofa pričanja, uz hipertrofiju znanja jedinstveno pribežište. Bez toga je jedino moguće biti delikatan, uzdržan do neizdržljivosti, kao Kazuo Išiguro u romanu Neutešan. Ali Nun je ikona novoga doba, a Vojislav Despotov?

Tek u ovako određenom širem kontekstu, koji prebire preko fenomena poznatosti i našeg usvajanja stranih pisaca kao znakova promena u svetu književnosti, valja posmatrati Vojislava Despotova. Nemogući pripovedač jednog od daleko najdrastičnijih zahvata u savremenoj srpskoj prozi ispisuje u mrtvom mišljenju Psihopatka rečnik opštih mesta – posle Flobera i Andrića – jedne porozne civilizacije koja u mišljenju više ne može da obezbedi sopstveni opstanak i lik humanog društva. To je jedna strana, ispisana na marginama ove knjige. Uz ove znakove pored priče ide neka vrsta naracije posle infarkta fabule, ishemije karaktera, teško proširenih proznih aneurizmi, patogenih mistifikacija i semantičkih infekcija, sve u svemu jedna duboko odmakla faza prozne bolesti koja se zove, od Hegela, proza života. No Despotov se njoj ne predaje bez odlučne pobune srca, i onog muzičkog u romanu, kako je to ničeovski nazivao Benjamin. Despotov piše do samorazaranja, a ne samoobmanjivanja, otud toliko sitne duhovitosti koja nije imperijalna. Despotovljeva proza neće da pokori svet i da ga potčini, koliko god neophodnoj, ipak ružnoj navici lakog čitanja. Ovde se treba ozlediti, izranjaviti, barem onoliko koliko to i posao života zahteva. Kome je do toga da ostane bezbedno skoturen u nedrima društva, ili da na rubu humanitarnih fondacija mašta o veličini, taj će dobro učiniti da samoga sebe ozdravi zarivajući nokte izoštrene na marginama ove proze u sopstveno moždano tkivo, ili udarajući samoga sebe u pleksus zapisima, ima ih osamdeset, koji se protežu duž njih.

Samo su veliki pisci u stanju na napišu knjigu ni o čemu koja je enciklopedija svega, i knjigu o svačemu, koja je rečnik ništavila u koje se izliva sav naš život. Mozak je odavno prevaziđen organ i ono što su Hristić, Koljević, Lalić… pre pola veka mogli da proslavljaju kao trijumf inteligencije ili civilizacijsku nužnost mišljenja, sada traži nove organe u kojima će se funkcionalno spajati više od jedne sposobnosti. Oduvek je poremećaj, kakav je i Despotovljeva proza, bio spasonosan iako, naravno, ubija. Zato uz dubok naklon, veći od svake naklonosti, pozdravljam Vojislava Despotova na ovom i na onom svetu.