Hajde da se igramo
Kada su mi tražili da napišem redakcijsku prigodničarsku belešku o njenoj nagradi, poslu sam prišao sa strahom. Ako napišem sve što znam, oni iz „Politike“ bi mogli možda da joj oduzmu nagradu? Onda su mi objasnili – ne brini, njeni umetnici će je sigurno nahvaliti, ti opiši samo kako izgleda pratiti je kao fotoreportera na intervjuima.
Odavno u redakciji „Vremena“ novinara koji se vraća sa nekog važnog intervjua urednici ne sačekuju s uobičajenim pitanjem – je li sagovornik rekao nešto ekskluzivno, važno ili pametno, nešto što možemo da stavimo na naslovnu stranu. U ovoj redakciji u sličnim prilikama novinara koji se vraća s intervjua odavno čekaju s kontra pitanjima: „Šta je rekla Goranka, znam da nije ćutala, jesi li opet nosio nameštaj?“
Kao nekoga ko Goranku Matić (urednicu fotografije u „Vremenu“) obično prati na (inače moje) intervjue i ponekad za redakcijske potrebe beleži njena pitanja i opaske, mnogo puta su mi preporučivali da o njoj napišem tekst za rubriku „Vreme uživanja“. Uporno sam odbijao u strahu da se kasnije ne javi (kao u prošlom broju) neko od čitalaca ko bi primetio da sam bio samo još jedan od onih što su zloupotrebili prostor ove rubrike za zanovetanje ili jadikovanje, umesto za priču o nekom uživanju. A o Goranki bih imao mnogo toga da zanovetam. Doduše, sa uživanjem.
I ovoga puta kada su mi tražili da napišem redakcijsku prigodničarsku belešku o njenoj nagradi, poslu sam prišao sa strahom. Ako napišem sve što znam, oni iz „Politike“ bi mogli možda da joj oduzmu nagradu? Onda su mi objasnili – ne brini, njeni umetnici će je sigurno nahvaliti, ti opiši samo kako izgleda pratiti je kao fotoreportera na intervjuima.
A izgleda otprilike ovako: pre ulaska u kabinet nekog premijera, predsednika ili važnog političara, Goranka dobije upozorenje da ne postavlja pitanja i ne oduzima novinaru dragoceno vreme, na šta ona obično klimne glavom i kaže – „razume se“. Zatim posle srdačnog pozdrava sa sagovornikom i prva dva gutljaja kafe sledi njena obavezna rečenica – „sada se vi, dečaci, lepo igrajte, a ja ću malo da radim“, na šta onaj vlasnik kabineta po pravilu zabezeknuto pogleda oko sebe, dok „drugi dečak“ (novinar) ne zna za sebe. I onda se, zapravo, ona sve vreme igra. Koštunici kaže da malo „otvori okice“ i ne deluje pospano; Čoviću dok škljoca kamerom savetuje da pročita dve nove knjige o Kosovu (ako ne stigne on, neka pročita neko drugi i neka mu podvuče važne delove); Đinđiću prigovori da se „malkice ugojio“ na šta se on pomalo štrecne, pa je odvede u drugi kraj kabineta i pokaže traku za hodanje; Đukanoviću tri puta promeni kravatu da bi lepo ispao na predizbornom posteru; Milana Milutinovića nagovara da sakrije cigarete sa stola kako mu žena ne bi videla da je opet pušio; od Zorana Živkovića traži cigaretu jer je svoje zaboravila, a zatim se s njim gotovo posvađa oko jedne naslovne strane u „Vremenu“, ubeđujući ga da nije dobro video to što je video; pokojnog Dušana Mitevića ubeđuje da malo pomeri „glavicu“; Milana Panića opominje da manje priča dok se slika; od 45-minutnog intervjua sa bivšim makedonskim predsednikom Kirom Gligorovom otkine bar pola sata na ćaskanje o svom Kumanovu gde je odrasla (dobro, predsednik je sutradan svojoj Kumanovki i novinaru koji je prati dao još tri neplanirana sata); nekadašnjeg portparola jedne stranke sa sve leptir mašnom izvede na sims bivše redakcije u Narodnog fronta da bi na boljem dnevnom svetlu uhvatila njegovu prestravljenu eleganciju; većini političara učtivo objasni da kada poziraju moraju da neprekidno misle o tome da glava i telo idu na različite strane; većinu ministara izgrdi za silan kič koji su navukli u svoje ofise, mešajući razne stilove…
Na kraju svakog intervjua sledi ono glavno. Ide još jedna njena obavezna rečenica – „Dečaci, još samo malo da se igramo“, što u prevodi znači da će morati da se menja raspored nameštaja u nečijem kabinetu, ili bar neki važan detalj kako bi fotka bila bolja (ili bez kabinetskog kiča u pozadini). To u prevodu takođe, znači da novinar koji prati Goranku treba da se prihvati guranja nameštaja, najčešće uz pomoć domaćina koga ona pre toga preparira da malo pripomogne kako bi bio lepši. I uvek ih ubedi da nose bar stolice, dok meni pripadne nešto teže.
Za fotoreportere kažu (Ladislav Mnjačko, Ukus vlasti) da su ljudi koji spadaju u sferu „javne anonimnosti“– uvek su tu u nekom prikrivenom ćošku, susreću hiljade ljudi, protrčavaju im ispred očiju, ali ih najčešće ne pamte kao ljude sa licem jer je njihovo lice zapravo sočivo neke velike kamere. To najveće dete u „Vremenu“ ne podleže ovoj definiciji fotoreportera. Onaj koga je Goranka jednom uslikala naprosto ne može da je zaboravi, ili se bar ne priseti onoga „dečaci, hajde da se igramo, ti pomeri orman“.
Ko će s njom sada na neki intervju kada je dobila „Politikinu“ nagradu „za umetnost“. Njena pitanja sagovorniku uvek sam spreman da otrpim (eto, priznajem da ih je mnogo puta neuporedivo bolje otkravljivala za razgovor nego ja), ali šta ako umetnica ubuduće poželi da menja i raspored slika po zidovima.
N.LJ. Stefanović
