Protiv kuluka čitanja

Svako je čitanje ponajpre svojevrsno nečitanje. Čak i kod najvećih čitalaca, koji mu posvete čitav život, čin uzimanja i otvaranja knjige uvek prikriva suprotni, a istovremeni čin, koji je zbog toga jedva primetan: nehotični čin neuzimanja i neotvaranja svih drugih knjiga koje bi mogle, kada bi svet bio drugačije ustrojen, da budu izabrane namesto srećno odabranih.

Osim što je profesor književnosti i briljantan esejista, Pjer Bajar (Pierre Bayard) je i psihoanalitičar. Možda to bar donekle rasvetljava njegovu kuraž da se u ogledu s naslovom koji vispreno parafrazira self-help literaturu, poduhvati jednog intelektualnog tabua, jedne specifične nelagodnosti u kulturi: činjenice da su i najveći eruditi i najfanatičniji knjigožderi zapravo pročitali – mada, Bajar će i same kriterijume „pročitanosti“ poprilično dovesti u pitanje – samo deo onoga što spada u književni kanon, onaj maternjeg nam jezika i onaj svetski, plus svega drugoga što spada u „osnove opšte kulture“. Međutim, malo će se ko u akademskom svetu usuditi da prizna, čak i u intimnijem krugu, da nije (do)čitao, šta znam, Don Kihota, Uliksa ili Majstora i Margaritu (ili Bibliju, Kapital i Svet kao volju i predstavu), jer se naprosto podrazumeva da ih „svi“ imaju u malom prstu. Stvarnost je bitno drugačija, ali šta je tu uopšte „stvarnost“? Niko nikome ne drži sveću pri čitanju, kolekcija (ne)pročitanog ionako je nešto što akumuliramo kroz ceo život, tako da nam ponajčešće ostaje da verujemo na reč drugima da su pročitali sve što bi svaki-čovek-koji-drži-do-sebe morao da pročita, isto kao što drugima preostaje da na reč veruju nama… To je gotovo pa neka vrsta nepisanog društvenog ugovora (o nenapadanju?).

Bajar zato (o)kreće drugim putem. Najpre, „šokantno“ priznaje da mnoge Kanonske Knjige, o kojima nadugačko zbori sa svojim studentima, zapravo nije „regularno“ ni pročitao, više ih je prelistao, zbrzao po dijagonali, slušao i čitao o njima od drugih ljudi, onih koji su ih pročitali – to jest, ako jesu?! Umesto da se stidi i opravdava, Bajar u svom eseju razvija svojevrsnu teoriju nečitanja, u kojoj nečitanje nije tek puko odsustvo čitanja (i bilo kakvog interesovanja za svet knjiga) o čemu se ionako ne bi imalo šta za reći, nego pledira za neku vrstu legitimizacije i rehabilitacije naših „stidnih“ čitalačkih nesavršenosti: između knjige koju smo „pročitali“, i one za koju nikada nismo ni čuli, nalazi se bezbroj međustanja, tako da odavno nije ništa neobično da neko „zna svašta“ o nekoj knjizi, a da je zapravo samo projurio kroz nju ili je čak nije nikada držao u rukama. Evo, koliko je vas, naročito mlađih, čitalo Doktora Živaga? Ja nisam, priznajem. I nešto sumnjam da ću je se ikada mašiti (mada ću sve vreme nešto čitati). Pa ipak, ta je knjiga deo jednog sveopšteg (istočno)evropskog „kulturpolitičkog prtljaga“, i sigurno biste imali šta da kažete u vezi s njom, samo da vas neko priupita. Hoću da kažem, verovatno ne biste baš ispali glupi u društvu…

A šta tek da radimo, pita se Bajar, sa uistinu „pročitanim“ tekstom, nad kojim naša svest i pamćenje – uprkos onome u šta volimo da verujemo – nemaju nikakvu znatniju kontrolu? Jednostavnije rečeno, već tokom samog čitanja neke knjige, mi počinjemo da je zaboravljamo; ne samo da je naša recepcija prokleto nesavršena, nego je još i sklona rapidnom degenerisanju s protokom vremena. Kroz neko vreme, od „pročitane“ knjige ponajčešće nam ostaje samo neka nejasna predstava, magličasta hrpa utisaka. Ja sam, recimo, vaistinu jednom davno pročitao Vatikanske podrume, i veoma uživao, ali da me sad prorešetate na detaljima tog sjajnog romana, tjah, šta znam, možda mi ne biste lako poverovali da sam ga čitao…

Šta je naš pisac zapravo „hteo da kaže“? Bajar nije nikakav antiintelektualni krstaš i demagog koji će sad lepo da vam objasni da su knjige đavolja rabota i da s njima ne treba imati posla. Njegov je naum drugačije naravi: on želi da relaksira jednu dozlaboga krutu, upravo neodrživu implicitnu, ali sveprisutnu prisilu savršene načitanosti koja čitanje od radosne aktivnosti slobodnog i radoznalog čoveka pretvara u odlikaški kuluk i „ispunjavanje norme“, a što zakonito rezultira svojevrsnim umiranjem užitka, a čitanje bez užitka naprosto je manje od ničega: ako je to alternativa, uistinu je pametnije zuriti u plafon i čačkati nos, pa praviti kuglice od nosne rude.

Možda je to dobro, možda i nije, tek, nikada se više neće vratiti Drevna Vremena u kojima je pismen čovek (tada retkost) mogao za života iščitati u knjigama sakupljenu vascelu (do)tadašnju ljudsku mudrost, i da mu još ostane više nego dovoljno slobodnog vremena za ispijanje rujnog vina i naganjanje nevinih, kulturološki zapuštenih momčića po Atini. Živimo u vreme tako nepregledne hiperprodukcije – i to kad odbijemo treš!; ovde govorim samo o onome što sadrži nekakav kvalitet i potencijalnu relevantnost – da je čitajuća ljudska jedinka tu upravo nemoćna: sve što može jeste da pokuša da se u svemu tome nekako razabere; Bajar će reći: „kultura je prevashodno stvar orijentacije„. Kada shvatite da ona nikada neće biti ni blizu savršenstva, nužno ćete posegnuti i za nekim prečicama (a bogme i potporama), ali ćete to držati u najvećoj tajnosti, jer se to ne govori, jer je to, kaže Bajar, najveći tabu „uz finansije i seks“.

Paradoksalno ili ne, Bajar koji se egzemplarno razmeće svojim „rupama u obrazovanju“ – koje imamo ama baš svi, ali nismo, je li, tako ludi da ih iznosimo na sunce – i koji se zalaže za sve moguće prelazne vrste nečitanja-kao-slobodnog-čitanja, i te kako je vešt i kadar da nam primere za svoje teze demonstrira u najboljem close reading maniru; a zahvata, bogme, sa svih strana, od Valerija do Eka, od Oskara Vajlda do Itala Kalvina, od Balzaka do Greama Grina i Dejvida Lodža. Ili, pak, do filma Dan mrmota. Neki anglosaksonski kritičari u njegovim idejama prepoznaju, između ostalih, deridijanske odjeke, što je možda tačno, ali svakako ne važi na jezičkom planu: Bajar, naime, piše zavodljivo i prozračno lako, ali ne i plitko, iskazujući dar (i žar) literate koji se ne da spakovati u ludačku košulju teroretističkog žargona, koji je ozloglasio savremenu francusku teoriju.

Čitao sam sedam-osam angloameričkih prikaza ove knjige: gotovo niko nije odoleo da ne pokuša da bude duhovit na temu „paradoksa“ da srdačno preporučuje čitanje knjige koja tobože srdačno preporučuje „nečitanje“. Pa dobro, šta da se radi, preporuka ipak stoji. Uzgred, Oskar Vajld, koji se u životu prehranjivao i književnom kritikom, tvrdio je da čitanje knjige o kojoj će pisati kritičaru može samo da smeta, jer bi ga učinilo pristrasnim. Sve sam uvereniji da je to tačno, mada se lično i dalje držim klasične, štreberske metodologije… U ovom slučaju, najbolje je poentirao Džej Mekinerni: „čitanje ove knjige može vas podsetiti zašto volite čitanje“. Prašćaj, Živago, to je jače od mene!