Prokletstvo granice… i kapital bez granica

Tuga i radost, borba i muzika, pritužbe i bolovi, sa ove i sa druge strane granice. Šta se desilo sa Mađarima za sto godina, zajedno i odvojeno? Kako živimo i šta osećamo na isti način a šta drugačije? Šta nas povezuje? Šta nas razdvaja? Šta nam je zajednička sudbina a šta nije? Iza nas je sto godina punih dešavanja. Ko to može bolje da podnese? Umetnici Atrijuma iz Budimpešte i Pozorišta “Kostolanji Deže” iz Subotice će večeras ukloniti sve granice.

Trijanon je Urbanova velika tema i mađarska velika tema. Trijanonski sporazum je potpisan 1920. godine u Versaju, Mađarska ga je potpisala sa silama Antante. Trijanonskim sporazumom Mađarskoj je oduzet deo teritorija, i to trećina cele bivše Ugarske (između ostalog i cela Vojvodina), te upravo zato, kada govorimo o Trianonu, govorimo o složenom sentimentu koji je duboko obojen ambivalentnim odnosom prema Evropi.

Ovu predstavu, u koprodukciji sa Atrijumom iz Budimpešte, Urban postavlja sto godina nakon Trijanonskog sporazuma i bavi se pitanjem identiteta: nacionalnog, kulturnog i istorijskog, različitim perspektivama u odnosu na kontekst kojem pripadamo.

Predstava se igra iz dva dela: u prvom na scenu izlaze glumci oba teatra, troje glumaca iz Budimpešte (Robert Alfeldi, Bori Peterfi, Mate Kovač) sureću se sa kolegama iz Subotice (David Buboš, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Andrea Verebeš), i na sastanku razgovaraju o predstavi o Trijanonu, orkestar je u uglu i počinje prvo upoznavanje, da bi se zatim ušlo u žustru, histrioničnu raspravu koja se svodi na svađu, na prebacivanje krivice iz Subotice na Budimpeštu i vice versa. To je tirada nerazumevanja, nema strpljenja ni da se saslušaju kolege, a kamoli da se razumeju. Ko je veći Mađar i da li je to uopšte važno, kako se peštanski glumci odnose prema kolegama sa juga, zašto milioni iz mađarskog budžeta idu u Srbiju?… Duhovita, čak urnebesna rasprava u kojoj prostora za dijalog nema, ali ima strasti koja se graniči sa histerijom. Igra glumačkog tima je zadivljujuća, bez ijedne slabe tačke.

foto: promo

U drugom delu saznajemo da je (nakon sastanka) Robert Alfeldi, velika zvezda mađarskog teatra, ostao bez posla, ali je doživeo prosvetljenje pa se, dotaknut Milošću, ženi (Mamu igra lucidna Bori Peterfi) i stvara porodicu tako što usvaja glumce iz subotičkog pozorišta, a tu je i Gabor Mate koji dolazi iz Budimpešte. Oni – tata, Mama i deca – osnivaju stranku Mađarska partija preporoda, koja poseban fokus ima na rehabilitaciji delova nekadašnje Ugarske.

Urban na sceni stvara sfumato, dramaturški pažljivo strukturiran (koristeći ideje i improvizacije glumaca, tekst su napisali Andraš Urban i Ištvan Ugrai), kojim postavlja pitanje koliko smo uslovljeni identitetskim nasleđem, koliko ga razumemo, a koliko prihvatamo po automatizmu. Kao i uvek, Urban pronicljivo, duhovito i tačno raskrinkava tabue i ukazuje na to da se na kraju svih krajeva najveća bitka vodi oko novca. Nema ideologija, one su samo paravan iza kog se igraju igre krupnog kapitala. Ljudi su radi novca spremni pristati gotovo na sve. Tako i Porodica čiju sudbinu pratimo na sceni završava u opscenosti, orgijama, ludilu i smrti. Urban režira u farsičnom ključu koji je u gotovo istoj meri brutalan i duhovit, i ne zaboravlja da vas zabavi, kao i obično kada govori o kompleksnim temama.

Muzika Arpada Serde furiozno prati tempo same predstave dajući histrionstvu još veću žestinu. Scenografiju je radio Urban i, kao i u “Vitezovima lake male”, ona daje fini naglasak kiču koji je oblanda nacionalističkih ideologija. Orkestar izvodi muziku na sceni, i to u sastavu: Ivan Gatoš/Arpad Serda – klavir, Žolt Nađ/Daniel Pap – bubnjevi, Laslo Študnicki Žaći/Gabor Pal – bas gitara.

Kostim (Veronika Kerestesova) pažljivo stavlja akcenat na nošnje, na folklor koji se smatra posebno važnim među onima van matice (Urban je svojevremeno rekao, parafrazirano, da je umetnost manjina ili folklor ili avangarda).

Propitivanje identiteta (kulturnog, nacionalnog i istorijskog) u savremenem trenutku – to je ono na šta poziva Bitka kod Trianona, s tim da nas Urban podseća da je novac vrhovni gospodar.