Andraš Urban, Ištvan Ugrai: Bitka kod Trianona; režija Andraš Urban; predstava Kulturne Brigade – Atrium (Budimpešta) i Pozorišta “Deže Kostolanji” (Subotica)
Tuga i radost, borba i muzika, pritužbe i bolovi, sa ove i sa druge strane granice. Šta se desilo sa Mađarima za sto godina, zajedno i odvojeno? Kako živimo i šta osećamo na isti način a šta drugačije? Šta nas povezuje? Šta nas razdvaja? Šta nam je zajednička sudbina a šta nije? Iza nas je sto godina punih dešavanja. Ko to može bolje da podnese? Umetnici Atrijuma iz Budimpešte i Pozorišta “Kostolanji Deže” iz Subotice će večeras ukloniti sve granice.
Trijanon je Urbanova velika tema i mađarska velika tema. Trijanonski sporazum je potpisan 1920. godine u Versaju, Mađarska ga je potpisala sa silama Antante. Trijanonskim sporazumom Mađarskoj je oduzet deo teritorija, i to trećina cele bivše Ugarske (između ostalog i cela Vojvodina), te upravo zato, kada govorimo o Trianonu, govorimo o složenom sentimentu koji je duboko obojen ambivalentnim odnosom prema Evropi.
Ovu predstavu, u koprodukciji sa Atrijumom iz Budimpešte, Urban postavlja sto godina nakon Trijanonskog sporazuma i bavi se pitanjem identiteta: nacionalnog, kulturnog i istorijskog, različitim perspektivama u odnosu na kontekst kojem pripadamo.
Predstava se igra iz dva dela: u prvom na scenu izlaze glumci oba teatra, troje glumaca iz Budimpešte (Robert Alfeldi, Bori Peterfi, Mate Kovač) sureću se sa kolegama iz Subotice (David Buboš, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Andrea Verebeš), i na sastanku razgovaraju o predstavi o Trijanonu, orkestar je u uglu i počinje prvo upoznavanje, da bi se zatim ušlo u žustru, histrioničnu raspravu koja se svodi na svađu, na prebacivanje krivice iz Subotice na Budimpeštu i vice versa. To je tirada nerazumevanja, nema strpljenja ni da se saslušaju kolege, a kamoli da se razumeju. Ko je veći Mađar i da li je to uopšte važno, kako se peštanski glumci odnose prema kolegama sa juga, zašto milioni iz mađarskog budžeta idu u Srbiju?… Duhovita, čak urnebesna rasprava u kojoj prostora za dijalog nema, ali ima strasti koja se graniči sa histerijom. Igra glumačkog tima je zadivljujuća, bez ijedne slabe tačke.
foto: promo…
U drugom delu saznajemo da je (nakon sastanka) Robert Alfeldi, velika zvezda mađarskog teatra, ostao bez posla, ali je doživeo prosvetljenje pa se, dotaknut Milošću, ženi (Mamu igra lucidna Bori Peterfi) i stvara porodicu tako što usvaja glumce iz subotičkog pozorišta, a tu je i Gabor Mate koji dolazi iz Budimpešte. Oni – tata, Mama i deca – osnivaju stranku Mađarska partija preporoda, koja poseban fokus ima na rehabilitaciji delova nekadašnje Ugarske.
Urban na sceni stvara sfumato, dramaturški pažljivo strukturiran (koristeći ideje i improvizacije glumaca, tekst su napisali Andraš Urban i Ištvan Ugrai), kojim postavlja pitanje koliko smo uslovljeni identitetskim nasleđem, koliko ga razumemo, a koliko prihvatamo po automatizmu. Kao i uvek, Urban pronicljivo, duhovito i tačno raskrinkava tabue i ukazuje na to da se na kraju svih krajeva najveća bitka vodi oko novca. Nema ideologija, one su samo paravan iza kog se igraju igre krupnog kapitala. Ljudi su radi novca spremni pristati gotovo na sve. Tako i Porodica čiju sudbinu pratimo na sceni završava u opscenosti, orgijama, ludilu i smrti. Urban režira u farsičnom ključu koji je u gotovo istoj meri brutalan i duhovit, i ne zaboravlja da vas zabavi, kao i obično kada govori o kompleksnim temama.
Muzika Arpada Serde furiozno prati tempo same predstave dajući histrionstvu još veću žestinu. Scenografiju je radio Urban i, kao i u “Vitezovima lake male”, ona daje fini naglasak kiču koji je oblanda nacionalističkih ideologija. Orkestar izvodi muziku na sceni, i to u sastavu: Ivan Gatoš/Arpad Serda – klavir, Žolt Nađ/Daniel Pap – bubnjevi, Laslo Študnicki Žaći/Gabor Pal – bas gitara.
Kostim (Veronika Kerestesova) pažljivo stavlja akcenat na nošnje, na folklor koji se smatra posebno važnim među onima van matice (Urban je svojevremeno rekao, parafrazirano, da je umetnost manjina ili folklor ili avangarda).
Propitivanje identiteta (kulturnog, nacionalnog i istorijskog) u savremenem trenutku – to je ono na šta poziva Bitka kod Trianona, s tim da nas Urban podseća da je novac vrhovni gospodar.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Pisac i kustos svetskog glasa Nikola Burio (1965, Francuska) gostovao je u Beogradu povodom saradnje na katalogu srpskog paviljona na nedavno završenom Venecijanskom bijenalu arhitekture. Srpski paviljon u Veneciji je, pod nazivom Rasplitanje: Novi prostori, predstavio kolosalnu višeslojnu ispletenu površinu koja gotovo levitira u prostoru paviljona i koja se tokom trajanja Bijenala, parajući se, vraća u klupka pređe, kao odraz promišljanja odnosa rada ruke i postupka strukturisanja forme. Polazna tačka grupe autora – D. Ereš, J. Mitrović, I. Pantić, S. Krstć, I. Najdanović, P. Laušević – bila je Beogradska šaka (1963, B. Čolak-Antić), prva robotska bionička šaka na svetu koja je projektovana sa protetičkom namenom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
