Profesija koja ne postoji

U nadnaslovu ovog teksta naznačena je samo jedna od nekoliko profesionalnih odrednica Aleksandra Ilića – on je prvi solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koreograf, profesor je Instituta za umetničku igru i predsednik je Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije . Na sceni je prisutan 22 godine, njegova najpoznatija uloga je Miško u baletu Ko to tamo peva, a od mnogih koreografija biramo Viva la vida.

Belef, Beogradski letnji festival koji je nedavno završen, Aleksandar Ilić kreira poslednje tri godine. U javnosti je ocenjeno da je uspeo da ga oživi i da u Beogradu postavi letnji festival kakav priliči prestonici. Ovog juna u Srpskom narodnom pozorištu opera Rigoleto u režiji Aleksandra Nikolića i Ilićevoj koreografiji imala je veliki uspeh. Razgovarali smo neposredno pred njegov odlazak za Boston, gde će raditi koreografiju za operu Don Đovani (režija A. Nikolić), a na poziv „Universal artist festivala“ iz Bostona i međunarodne GIPAC Asocijacije.

„VREME„: Ovogodišnji program Belefa sa predstavom Teatra Ulysses Antigona – 200 godina kasnije, premijerom mjuzikla Pećina, performansom francuskih umetnika Happy Manif, koncert Wien Symphony Salonorchester, i da ne nabrajam više, jasno se distancirao od lake zabave kakva se podrazumeva za festival namenjen širokoj publici. Zašto ovim približavanjem Bitefu i Bemusu rizikujete da izgubite publiku?

ALEKSANDAR ILIĆ: Pre nego što sam postao umetnički direktor Belefa, realizovao sam brojne samostalne projekte tako da je ljudima iz Gradske vlade bilo poznato kome nude to mesto. Nisam odustao od umetničke igre ni od visokokvalitetnih programa koji će biti nov doživljaj za Beograđane, kakav je na primer Bloody Mary izraelske umetnice Merav Dagan. Jeste, rizikovao sam, jer upustiti se u festival koji mora da korespondira između komercijale i ozbiljnih umetničkih rezultata i sve to u okviru budžeta kakav nam je zadat, nije lako. Osamdeset odsto našeg programa ima slobodan ulaz. Insistiram na tome da smo Belef svi mi, zato smo ovogodišnji i počeli izložbom Kristijana Antolovića Behind the Selfie u Francuskom kulturnom institutu, izložbom portreta Beograđana koji nisu javno prepoznati ali od kojih zavisi ovaj grad.

Pomenuli ste ograničen budžet…

Grad Beograd nas pomaže sve ove tri godine, za 22 dana imali smo 19 programa koji su se jedva uklopili u naš budžet, hvala učesnicima na tome. Sa Francuskim kulturnim centrom, i sa En Loren, kulturnim atašeom francuske ambasade imamo izuzetnu saradnju, kao i sa Ambasadom Izraela…

Da li je to razlog kratkom trajanju festivala, nekad je Belef trajao celo leto. Zašto ste se odlučili za učesnike čiji nastup, nije teško uočiti, ne košta malo?

Čim sam došao u Belef, pitao sam da li može da traje kraće. Želeo sam da svakog dana imamo barem jedan vrhunski program, a ne da zbog dužine festivala ugrozimo kvalitet. Iduća godina je moja poslednja godina na ovom mestu, i ja se svim snagama trudim da imamo desetodnevni festival koji će Beogradu doneti izuzetan program. Ove godine program je obeležio Ulysses, mada zbog svih drugih sjajnih učesnika to nije fer reći. Mnogi su bili skeptični da njihova Antigona odgovara Belefu, ali – znate da sam bio u pravu. Jeste, zbog Antigone smo pravili poseban prostor, tačno je da sve to košta, ali se zbog doživljaja koji je Beograd dobio zahvaljujući njihovom gostovanju sve veoma isplatilo. Osim Ulysses-a imali smo još „zvezda“, Bečki simfoničari, na primer, izuzetno su traženi u regionu, a oni su došli baš kod nas.

Kako se slažete sa Damirom Handanovićem, koji je pre godinu dana postao direktor CEBEF–a pa dakle i Belefa, s obzirom da dolazi iz sasvim oprečnog sveta nego što je vaš?

Mi smo nacija koja je prema svemu kritički nastrojena. Damir Handanović dolazi iz polja koje je drugačije u odnosu na ona iz kojih su dolazili njegovi prethodnici, ali on je protresao Belef i uneo pozitivnu promenu. Ovo govorim kao umetnik sa 22 godine iskustva, koji iza sebe ima velike nagrade i ovog grada i države. Meni lično je naravno važno što mi je dao slobodu i poverenje, što mi je omogućio da radim onako kako mislim da treba i što mi je pružio podršku da rešim finansijske teškoće. Zbog svega toga ne smeta mi što imamo različita interesovanja.

Kakav je status koreografije kod nas?

U repertoarskom pozorištu ne postoji radno mesto koreografa, mislim da je to dovoljan odgovor na vaše pitanje. Plus, ako se rano nametnete određenim rezultatima, to vam postane problem da postignete sledeći. Moj prvi balet u Narodnom pozorištu je bio 2009. godine, i nažalost, do sada nisam imao priliku da u svojoj matičnoj kući uradim sledeći. Ali angažovan sam i u Srpskom narodnom pozorištu, i na Festivalu Velenje, i u Narodnom pozorištu u Sarajevu, a ono što je verovatno neka potvrda mog rada je odlazak u Boston. Ali, kažem vam, uspeh vam postane problem. Valjda zbog potrebe da se oduprem takvoj ovdašnjoj atmosferi, ja svoje studente namerno podržavam da se nametnu, da pokažu sve što znaju i umeju.

Da li ste nakon tog prvog, nudili Narodnom pozorištu još neki balet?

Konstantin Kostjukov, upravnik Baleta i ja smo kolege, proveli smo veći deo radnog staža zajedno. I ne bih rekao da mu nisam nudio, već da mu moje ideje nisu odgovarale u tom trenutku, ili je možda već imao dogovore sa nekim drugim koreografima. Ja se ne žalim, možda je samo pitanje vremena, a možda i trenutne klime u direkciji Baleta.

Zvučite kao da vam tamo nešto smeta?

Konstantin Kostjukov je na čelu Baleta već 15 godina. Ako imate privatnu kompaniju, onda konstantnost jeste poželjna,

ali ako ste na čelu državnog baleta, onda nije. Mislim da je u velikoj zajednici kakav je Balet Narodnog pozorišta to uticalo na kvalitet u negativnom smislu. Nema novih ideja, angažuju se uvek isti pedagozi, a to nije dobro. Ali, ja sam optimista. Za sad, ja sam prvi solista Baleta, i sa 42 godine odgovaram svom repertoaru. Tačno je da sam pre dve godine odlučio da više ne igram Miška u Ko to tamo peva, a to je uloga koja je obeležila moju baletsku karijeru, zato što više nisam mogao u punoj snazi da je predstavim. Na sreću, inicijativom publike, igraću je ponovo 7. septembra na otvaranju renoviranog Trga Republike. I, priznajem, radujem se tome. Jer, Ko to tamo peva je poseban balet. Ja ne znam šta se desi tokom tih 60 minuta sa svima nama na sceni. Kao da mi nismo mi, već smo u divnoj sinergiji sa publikom. I, koliko god da je ta predstava težak projekat jer zahteva puno individualnosti i tehničke virtuoznosti od svakog igrača, ima neku čaroliju zbog koje je doživljavate isključivo kao radost.

Kad se Ko to tamo peva pojavio pre 15 godina, činilo se da će prouzrokovati promenu, da će se Balet pokrenuti sa klasičnog ka savremenijem baletu, ali to se ipak nije desilo.

Niste u pravu, postavljeno je, na primer, Šest plesova Jižija Kilijana što je, priznaćete, vrhunska stvar. Bilo je nekoliko samostalnih projekata koji nisu dobili podršku direkcije Baleta. Mislim da mi moramo da obrazujemo i igrače i publiku, savremena igra je jako brza, najbrža umetnost od svih, svakim danom se pomera i menja. Mi ne možemo da dobijemo velikog izraelskog koreografa Orhada Naharina zato što naši igrači ne ispunjavaju uslove za njegove koreografije. Takođe, nedopustivo je da koreografija Dimitrija Parlića ne postoji na našoj sceni, da se ne igra ni jedan balet ovog velikana koji je značajan za prostor bivše Jugoslavije. Eto, recimo, to su, po mom mišljenju, ozbiljni minusi. Zašto bi mi dodeljivali nagradu „Dimitrije Parlić“ ako smo ga zanemarili? Tako se ne čuva nasleđe.

Da li se slažete sa mišljenjem da se od svih oblasti kulture, balet najmanje neguje? Da nema dovoljno prostora za baletske predstave pa samim tim ni mogućnosti da se kod publike stvori potreba za njim?

Umetnička igra se doživljava kao usputni projekat. Ne slažem se da bi bilo više potrebe ako bi bilo više prostora za igru. Potreba postoji, dokaz vam je pun Beogradski festival igre. Bitef dance company egzistira 10 godina, ima ozbiljne rezultate i generacije ozbiljnih igrača, a nikad nije dobila neku veću podršku države. Zašto je Institut za umetničku igru morao da prođe kroz drvlje i kamenje da dokaže kako je Srbiji potreban umetnički fakultet, a sad je jedan od najboljih takvih fakulteta u regionu. Ili: zašto ne postoji saradnja između Beogradskog Narodnog i Srpskog narodnog pozorišta iako ih deli samo 100 kilometara? Novosađani imaju sjajan ansambl. Razlog ovako lošoj situaciji u srpskom baletu je nemanje strategije, nema planiranja. To je naš najveći minus.

Dok pre pet godina nije osnovan Institut za umetničku igru, nismo imali ni visokoškolsku ustanovu za balet. Vi ste, na primer, magistrirali u Britaniji…

U tom momentu obrazovni sistem nije imao šta da mi ponudi, pa sam magistrirao na Triniti konzervatorijumu Laban u Londonu. Sećam se, kad me je profesor Vladimir Tomašević pozvao sa predlogom da napravimo Institut, rekao sam mu da takva ustanova kod nas neće zaokružiti ni jednu godinu. Izuzetno mi je drago što smo, evo, zaokružili pet godina i odškolovali tri generacije studenata od kojih je skoro 90 odsto zaposlenih.

Naš Institut se razlikuje od ostalih umetničkih visokoobrazovnih ustanova po koncepciji: mi nemamo klase, nismo hteli da studente pretvaramo u svoje klonove, već da im ponudimo što više gostujućih pedagoga koji im nude nove prakse i različite nivoe umetničke igre. Izuzetno je važno da sutra taj mladi čovek sa našom diplomom bude opremljen znanjima kojima će moći da realizuje svoj projekat, i koji će znati kako da promoviše i plasira svoju umetnost. Institut nije dužan da te zaposli i nađe ti radno mesto, ali je dužan da te osposobi da nađeš svoje mesto u sistemu.

Beneficirani radni staž, večiti problem baletskih igrača, u poslednje vreme deluje da će biti rešen.

Nažalost, beneficirani radni staž nije rešen, ali postoji volja i to sa svih strana. Neophodno je naći najbolje rešenje za sve, nije dovoljno da ti pošalješ ljude u penziju i da oni žive na rubu egzistencije. Ne mogu svi da dobiju nacionalnu penziju ili da se bave pedagogijom. Recimo, nedavno je nađen način kako da se primi izvestan broj mladih honoraraca Narodnog pozorišta, ali taj isti problem ima i Novi Sad, ima ga i Pozorište na Terazijama. Dobro je što su povećani napori i interesovanje da se nađe dobar način i za beneficirani radni staž.

Koreografiju za operu Don Đovani radili ste za sarajevsko Narodno pozorište, pa zatim i povodom otvaranja „Kombank“ dvorane u Beogradu. Da li će u Bostonu biti treća verzija ove opere ili…

Da, ovo je nova verzija. Sarajevska je, kažu, napravila pomak u tamošnjoj operi, a ova beogradska se prikazuje na novoj operskoj sceni UK „Vuk“. U Bostonu ćemo imati dve podele, što već dovoljno govori o ambicioznosti projekta.

Da li ste posle magistrature imali priliku da ostanete u Londonu?

Tamo sam bio u klasi Tonija Tačera u kojoj je bilo 10 stranaca i dva Britanca, nas četiri je dobilo mogućnost da ostane, ali ja sam u tom trenutku želeo da se vratim. Zbog porodice, zbog svog grada, a tu je bio i predlog profesora Vladimira Tomaševića da osnujemo Institut. Ja sam u tom trenutku bio u punoj snazi kao igrač, reći ću samo da sam po povratku igrao jednu od svojih najboljih Plavih ptica u Uspavanoj lepotici. Ali, ja sam u tom trenutku želeo da se vratim, želeo sam da sa tom novom energijom dođem i da menjam igru u Srbiji.

Pa, da li ste uspeli?

Mislim da jesam. Moj privatni život je postao moj posao. I ne zaustavljam se.