Pročišćenje ili propaganda vladajuće kaste

Pripreme u vezi sa retrospektivnom izložbom „Čistač“ Marine Abramović su obavijene misterijom kao da se za 21. septembar očekuje spuštanje satelita na Ušće. Muzej savremene umetnosti je od 16. jula zatvoren za publiku, radi samo blagajna, a medijski prilozi koji najavljuju veliki događaj ne otkrivaju mnogo toga, već pre podstiču pitanja među kojima su najčešća – kako će ova izložba funkcionisati u lokalnom kontekstu, a posebno koliko će koštati Srbiju. Najčešće pominjana cifra koja kruži u vezi sa ovom izložbom je milion i po evra. Zasad se zna i da će postavka biti organizovana na svih pet nivoa Muzeja, da će biti izloženo više od 120 radova koji hronološki prikazuju karijeru Marine Abramović – od skica i slika nastalih pre i tokom studija na Likovnoj akademiji, zvučnih radova s kojima ulazi u svet konceptualne, nematerijalne umetnosti, zatim čuvenih Ritmova i drugih solo i performansa sa partnerom i umetnikom Ulajem, preko „tranzitornih radova“, Balkanskog baroka, do performansa koji podrazumevaju aktivno učešće publike, kao što je Umetnik je prisutan iz 2010. godine. Izložbu će pratiti arhivski i dokumentarni materijal o Marininom životu i radu, a neki od kurioziteta retrospektive u rodnom gradu umetnice su monumentalna plava haljina koju je nosila u završnom performansu Stupanje na drugu stranu u Muzeju Gugenhajm u Njujorku a u okviru izložbe „Sedam lakih komada“. Retrospektiva u Beogradu će posebno naglasiti Marinin beogradski period, koji istoričar umetnosti Jerko Denegri smatra formativnim za ovu umetnicu: „Marina je završila beogradsku Akademiju u slikarskoj klasi, ali već za vreme studija i nedugo posle toga ona se u sklopu cele i velike promene koja se desila u našoj i u svetskoj umetnosti opredelila za druge izražajne oblike, pre svega performanse. Postoji pet kapitalnih performansa koji nose naslove Ritam 10, Ritam 5, Ritam 2, Ritam 4 i Ritam 0„, podseća Denegri, koji je prvi pisao tekstove o M. Abramović i bio kustos, na neki način, njene rane retrospektive u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1975. godine. Brojevi u Ritmovima se odnose na situacije u samim performansima. U Ritmu 2 Marina koristi dva medikamenta namenjena za tretman šizofrenije i akutne katatonije, u Ritmu 4 udiše i izlaže svoje nago telo ekspanziji hladnog vazduha iz četiri industrijska ventilatora, u Ritmu 5 je legla u zapaljenu zvezdu petokraku, dok je u Ritmu 10 „igrala čarlston“ sa noževima zabadajući njihov vrh brzim pokretima u prostor između raširenih prstiju ruku.

foto: milovan milenković

„S Ritmom 0 Marina je zaključila ovih pet Ritmova i to spektakularnim činom – preuzimajući svu odgovornost na sebe i predajući sebe publici kao objekat. Publici je bilo dozvoljeno da s njom tokom trajanja performansa čini šta god joj je volja“, podseća Denegri. On kaže da je teško izdvojiti bilo koji od performansa iz ovog serijala, ali da im je zajedničko postojanje namere da budu izvedeni. „To je njihov polazni koncept, a potom nastupaju nepredvidive okolnosti. Ti Ritmovi na prvi pogled izgledaju kao neobični provokativni događaji, međutim oni su toliko koncentrisani i bazični za poimanje svekolike umetnosti“, skreće pažnju Denegri dodajući da „u umetnosti postoje dva važna faktora – da umetnik ima zamisao koja mu je jasna u početku

izvođenja rada, a onda se dešavaju nepredviđene, slučajne okolnosti koje umetnika, u ovom slučaju umetnicu, dovode u situaciju da ona više ne može da kontroliše svoju prvobitnu nameru. Zato je Marina Abramović značajna umetnica, a ne zato što je imala bizarne nastupe. Ona ima čvrst i jasan polazni koncept koji je konsekventno sproveden u svakom od pomenutih Ritmova na optimalan način i u svakom radu“, konstatuje Ješa Denegri.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Ni teoretičarka i istoričarka umetnosti Maja Ćirić ne spori istorijski značaj Marine Abramović, ali problematizuje finansiranje njene retrospektive kao i način na koji se medijska pažnja oblikuje povodom ovog neosporno značajnog događaja. „Umesto slavljenja činjenice da je Abramović zaista globalno učinila mnogo za promociju i ustoličenje savremenog performansa kao umetničkog medija, kao i da su njeni profesionalni standardi vrhunski, ovde se više insistira na njenom statusu mejnstrim, pop-glam zvezde ambivalentnog odnosa prema Srbiji, na svetskom uspehu kao na značajnom odskoku od prljavog i korumpiranog Balkana, na koji se ona vraća udruženim državnim finansijskim sredstvima, u okviru državnog projekta“, skreće pažnju Ćirić. Ona podseća da su projekat „Čistač“ producirala četiri evropska muzeja 2017. godine i da on naposletku stiže i u Srbiju u kojoj se medijski gradi uzbuđenje, ali se zanemaruje činjenica da se izložba uklapa u globalni trend predstavljanja praksi umetnica koje opštedruštvenu prepoznatost, podržanu institucijama, dobijaju tek u zrelim decenijama svog bivstvovanja. „Najveća kontroverza nastaje na liniji nejasnog odnosa država–umetnica, i u vezi sa razaznavanjem motiva za, kako kruži priča, izdvajanje velike količine novca za već isproduciran projekat i izvanserijski honorar, koji ukazuje na kapitalistički patriotizam“, ističe Ćirić. Prema njenim rečima – preterano slavljenje jedne izložbe baca senku na lokalne prakse prethodnih decenija, te se postavlja pitanje zašto Vlada izdvaja ogromna sredstva baš za ovu izložbu, koja će, ako ne bude intervencija lokalnih kustosa, biti praktično uvezena. Ona se nada da će uprkos pretpostavljenim ugovornim ograničenjima, koji su standard pri uvozu gotovih proizvoda, ova izložba sadržati barem segment u kojem će biti osvrta na to šta jedna ovakva izložba zaista može da znači za lokalnu sredinu. Prema oceni naše sagovornice, bilo bi apsurdno da blokbaster izložba „Čistač“ bude samo još jedan autokolonizatorski čin, pre svega zbog novca koji je za nju izdvojen: „Trebalo je razmotriti mogućnost da sva čišćenja kroz koja je Abramović prošla na svom psiho-fizičkom putu mogu da doprinesu i ‘čišćenju’ Srbije. Postavlja se pitanje da li će posle izložbe ‘Čistač’ ostati samo ispražnjena kasa ili barem mali doprinos sredini u kojoj se Abramović formirala“, kaže Ćirić. Ona je već imala priliku da vidi izložbu „Čistač“ 2017. godine u Moderna Musset u Stokholmu, i kaže da ju je pozitivno vrednovala. „Naročito deo sa performansima iz 70-ih godina kada je Marinina praksa bila izrazito autentična i beskompromisna. I kao i svaki put kada se balkanski kod prepozna u uređenom kontekstu, reakcije nisu izostale, ukazivale su na mane našeg sistema umetnosti, na specifičnost male kulture koja je prepoznatljiva samo kao egzotična. Pretpostavljam da će čitanje ove izložbe biti sasvim drugačije u Beogradu i zato bi bilo šteta da ona bude iskorišćena kao scenografija za Potemkinova sela“, poručuje Maja Ćirić.

„Vrlo je važno što će se ta izložba održati, a posebno bi bilo važno to što se za jednu izložbu savremene umetnosti izdvojio ovoliki novac ukoliko bi to bio vesnik neke nove politike“, smatra teoretičar i istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević. On kaže da bi to značilo da ubuduće godišnji budžet MSU iznosi onoliko koliko je izdvojeno za izložbu Marine Abramović. „Međutim, i vi i ja znamo da se to neće dogoditi i da ova izložba nije vesnik neke nove kulturne politike već da će ona isključivo biti upotrebljena u funkciji propagande vladajuće kaste“, upozorava Dimitrijević. Prema njegovoj oceni, reč je o jednokratnom projektu koji se može svesti na oblik privatizacije države i njenih organa i institucija: „Premijerka donosi odluku da se izložba održi, premijerka poziva umetnicu, premijerka donosi odluku da se novac iz budžeta izdvoji za izložbu, pa onda pošto je to nedovoljno, i pošto propada nada da će se izvan države pojaviti neki značajniji novci za nju, premijerka donosi odluku da se novac izvadi iz budžetskih rezervi, i sve će se predstaviti kao veliki njen uspeh… I tako se jedna neoliberalna premijerka pojavljuje kao najveći zagovornik državnih subvencija u kulturi i u ime svih nas isplaćuje milion i po evra za jednu izložbu“, ukazuje Dimitrijević. Prema njegovim rečima, niko ko se ozbiljno bavi umetnošću ne spori značaj Marine Abramović i neophodnost ovakve izložbe.

„Uostalom, Muzej je i ranije razgovarao sa umetnicom, ali nije bio spreman da ispuni uslove koji finansijski prevazilaze uobičajene budžetske okvire jer Muzej treba da ima i druge programe. Sada se postavlja pitanje: ima li Muzeja savremene umetnosti posle izložbe Marine Abramović?“, ukazuje Dimitrijević.

On kaže i da mu je drago što su premijerka i njen Savet za kreativne industrije uvideli da država mora da izdvaja značajnija sredstva za kulturu, ali da bi onda to trebalo da pretvore u transparentan sistem koji će omogućiti razvoj institucija, njihovu veću stručnu autonomiju, razvoj umetničke scene, a ne samo kampanjsko drešenje kese.

„I usred ovog najvećeg izdvajanja za jednu izložbu u istoriji MSU, premijerka i njen Savet će nastaviti deregulacionu retoriku o preduzetništvu u kulturi i o tome kako je prošlo vreme kada se očekivalo da se država brine o tome“, zaključuje Branislav Dimitrijević.