Sasvim je legitimno to što je pisac debitant Dušan Ristić pasionirani filmofil, što obožava filmove „strave i užasa“, a posebno lik i delo glumca Vinsenta Prajsa. Jedino se postavlja pitanje zbog čega bi te simpatične privatne opsesije zanimale pozorišnu publiku… Ali, pođimo redom.
Komad Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa? nudi anegdotsku priču o mladom filmskom reditelju Goranu koji devedesetih napušta Beograd, ali ne toliko zbog rata koliko zbog toga što ne može da snimi žanr-film u okviru „burek-kinematografije“, da bi u Londonu, uz pomoć svoje surogat-žene Keri (brak zarad papira), inače beznadežno zaljubljene u njega, ušao u bizarne kinematografske krugove i ipak uspeo, makar u formi spota za borbu protiv side, da snimi horor film i to sa nekadašnjom velikom nadom ovog žanra, a sada smrtno bolesnim producentom pornića (srećan kraj ljubavne priče se podrazumeva). Ovo prepričavanje anegdotske ravni rezultat je činjenice da osim nje u komadu skoro ništa drugo ne postoji; ni razvijena priča, ni plastični likovi, ni autentičan ambijent, ni jasan dramski žanr, ni razvijena dijaloška i situaciona komika, o ozbiljnijim značenjskim nivoima i da se ne govori.
Komad pada već na nivou vladanja osnovnim pravilom zanata: umesto da ostvaruje kontinuiranu karakterizaciju likova kroz radnju, pisac pušta junake da sami sebe (a i druge) „ekspliciraju“ u ispovednim tiradama. Ovakav dramaturški postupak ima smisla samo onda kada ukazuje na koliziju između prave junakove prirode i njegove svesti o sebi; ovde, međutim, junaci nemaju punu dramsku autonomnost, već često govore o sebi ono što pisac o njima želi da nam saopšti (na momente čak prepričavaju –zarad informisanja publike – ono što već nužno moraju da znaju jedni o drugima!). Kao rezultat pogrešnog postupka karakterizacije, dešava se da bitni podaci o junacima iskrsavaju naglo i „ničim izazvano“: tako se, recimo, iz Viktorovog ponašanja ne može naslutiti da je on smrtno bolestan, a još manje da se, kao što nas obaveštava njegova žena, „trudi da sve izgleda kao da se ništa nije dogodilo“.
Problematičan efekat piščevog trbuhozborstva javlja se i na polju humora; umesto razvijene situacione i dijaloške komike, koje bi doprinosile karakterizaciji likova i razvoju priče, imamo, prevashodno, privatne piščeve dosetke. I ambijentacija radnje je krajnje oskudna, tako da je položaj srpskog reditelja u miljeu londonske kinematografske industrije (reklame, porno filmovi) nešto što se prihvata samo kao neutemeljena uslovnost; u takvom kontekstu, mogućnost poigravanja mentalitetskim i civilizacijskim sudarima ostaje neiskorišćena… Što se tiče „ideje dela“, osim one evidentne – „žanr-film je super“ – ništa drugo se ne može podvesti pod ovu uzvišenu odrednicu.
Reditelj Nenad Gvozdenović i glumački ansambl prevashodno su se trudili da scenski razigraju veliku količinu verbalnog materijala, ali ipak nisu uspeli da prevaziđu brojne probleme teksta, čak su ih stvarali i tamo gde ih nema; tako je, recimo, u komadu više nego jasno da je Keri zaljubljena u Gorana, dok se u igri Dragane Đukić to jedva naslućuje. Osim čisto dramskih, predstava ima problema i na planu scenskog izraza: reditelj je, prateći intencije teksta, pokušao da razvije elemente palp-ikonografije u komičarski naglašenoj postavci lika sluge Hauarda (Milan Mihailović), ali je to izolovano rediteljsko-glumačko rešenje ostvarilo krajnje tugaljiv efekat kod svakog gledaoca sa iole višim zahtevima kad je u pitanju žanr komedija.
Ne treba trošiti mnogo prostora na ovu predstavu; o njoj se, sasvim izvesno, ne bi ni pisalo da nije jednog zabrinjavajućeg podatka – komad Mala ljubav za mene… nije postavljen u nekom omladinskom pozorištu, već na velikoj sceni Ateljea 212. Dakle, glavni i jedini problem jeste neodgovoran repertoarski potez uprave Ateljea 212, koji je naneo najviše štete samom Ristiću (komad bi sigurno bolje prošao da je analiziran u kontekstu, recimo, prijemnog ispita na dramaturgiji). Što se tiče štete nanete samom Ateljeu 212, ovim potezom ozbiljno je narušena ravnoteža između zabavljačkog, komercijalnog pozorišta i teatra sa ozbiljnim umetničkim i intelektualnim ambicijama, koju je aktuelna uprava nekoliko godina vešto održavala; odmah posle dobre zabavljačke predstave (Tri verzije života) dobili smo još jednu zabavljačku predstavu, ali ovog puta lošu.
