Filmovi koji stižu na bioskopski repertoar mogu se, u načelu posmatrano, podeliti u dve glavne kategorije: na ostvarenja nastala sa željom da se postigne ogromna gledanost, takozvane blokbastere iz (uglavnom) holivudske kuhinje, i autorske režije za sladokusce i poznavaoce, nastale sa prevashodnom namerom da se prikazuju na festivalima, umetničke filmove koji zbog svoje specifičnosti i nepokolebljivosti autorskog pečata ne pretenduju na udarna mesta liste najgledanijih. Naravno, ima primera i kada jedan film u sebi spoji i objedini ove dve karakteristike, kao što je, recimo, slučaj sa ostvarenjem Jadna stvorenja Jorgosa Lantimosa (koji je na svetskim blagajnama zaradio više od 50 miliona dolara i uskoro će postati i deo naše kino-ponude), mada su takvi slučajevi prava retkost. Zlo ne postoji, novi film cenjenog japanskog reditelja i scenariste Rjusukea Hamagučija spada u drugu kategoriju: u pitanju je hermetična drama premijerno prikazana na prestižnom Filmskom festivalu u Veneciji, koja je tom prilikom nagrađena Velikom nagradom žirija i nagradom koju dodeljuje FIPRESCI. Nije ovo film za najširu publiku, ali će u njemu umeti da uživaju oni voljni da na velikom platnu pogledaju nešto zahtevno i drugačije.
Hamaguči snima već duže od dve decenije, s tim što je poslednjih godina u velikom usponu. Svetsku slavu je stekao filmovima Happy Hour (2015) i Asako I & II (2018), da bi 2021. godine bile prikazane čak dve njegove režije: Točak sreće i fantazije u Berlinu je dobio Srebrnog medveda, dok je Povezi me (Drive My Car, po priči Harukija Murakamija) premijerno prikazan i nagrađen u Kanu, nakon čega su usledile četiri nominacije za Oskara i trijumf u kategoriji za najbolji međunarodni igrani film. Zlo ne postoji uspešno nastavlja ovaj pobednički niz ponudivši izuzetno atmosferičnu i dramski nabijenu priču.
Takumi (glumi ga Hitoši Omika) je udovac koji sa ljupkom kćerkicom Hanom (Rjo Nišikava) živi u idiličnom seocetu okruženom šumom i planinama. Kada velika firma iz Tokija odluči da usred netaknute prirode izgradi luksuzni kamp ne bi li svojim klijentima ponudila “bekstvo iz grada”, meštani, a među njima i Takumi, otvoreno izražavaju nezadovoljstvo, svesni činjenice da će ovaj brzopotezni projekat ostaviti nesagledive posledice po lokalno vodosnabdevanje, ekološku ravnotežu i život okolnog stanovništva u celini. Tahakaši (Rjudži Kosaka) i Majuzumi (Ajaka Šibutani) stižu iz Tokija u Mizubiki kako da bi održali sastanak i “smirili duhove”, ali ubrzo svima postaje jasno da su sve to prazne priče i da glavešine firme zapravo i ne mare za ekološku katastrofu koju će planirani “glamping” (glamurozni kamping) izazvati. Njihova jedina vodilja je brz profit, sve drugo im je nevažno, uključujući dobrobit šire zajednice.
Zlo ne postoji nastao je sasvim neplanirano, iz Hamagučijeve saradnje sa kompozitorkom Eiko Išibaši, sa kojom je radio i na filmu Povezi me. Kompozitorka je zamolila reditelja da joj pomogne oko stvaranja polusatnog videa koji bi pratio njen nastup uživo, a tokom rada Hamaguči je odlučio da snimljeni materijal inkorporira u celovečernji igrani film u trajanju od 106 minuta. Hamaguči je priču o ocu i kćerki smislio još ranije, pa ju je uklopio sa muzikom i snimcima divlje prirode. U pitanju je ostvarenje koje u prvom naletu pleni svojom angažovanošću i koje ogoljava mehanizam surove kapitalističke eksploaticije prirode i nemara koji raznorazne belosvetske korporacije ispoljavaju prilikom izrade svojih krajnje upitnih projekata, što je nešto o čemu se i u Srbiji dosta govorilo poslednjih godina, a posebno u vezi sa sada već ozloglašenim projektom Jadar, koji je kompanija Rio Tinto nameravala (i još uvek namerava?) da realizuje u okolini Loznice. Ta bahatost, taj nemar za tuđe živote, veoma su precizno i verodostojno zabeleženi u Hamagučijevom filmu. U svetu u kome profit postaje jedina vodilja sve vrednosti su ugrožene – pa i one koje se s punim pravom smatraju neprikosnovenim, kao što je želja da se živi u nezagađenom – ili, preciznije – što manje zagađenom okruženju.
Ipak, Zlo ne postoji je mnogo više od traktata o ljudskoj pohlepi i bezobzirnosti. Uz pomoć muzike Eiko Išibaši, Rjusuke Hamaguči vešto sklapa priču koja sadrži snažnu liričnost, a istovremeneno poseduje i realističnost koja se povremeno graniči sa dokumentarističkim. Narativni tok je isprva uglavnom usredsređen na projekat koji ugrožava selo, da bi se s vremenom raspleo i razgranao, obuhvativši čak i životinje koje nastanjuju ugroženu šumu. Jeleni postaju lajtmotiv, sjedinivši u sebi lepotu prirode i njenu nepredvidivost. Sporogoreći je ovo film, povremeno veoma tih, povremeno veoma raspričan, sa odnosima između likova koji se veoma diskretno istražuju, film prigušen u srži, ali sa stalnim nagoveštajima katastrofe koja samo što nije udarila.
Iskreno, negde oko polovine filma više nisam tačno znao kako će se situacija dalje razvijati, šta je ono što sledi. Hamaguči u jednom trenutku odbacuje klasičnu fabulu i klizi ka teritoriji koja je, ispostaviće se, čak i mračnija od onoga što je početna postavka nagovestila. Poslednjih desetak minuta filma predstavljaće veliki izazov za većinu gledalaca. Iako se od početka bavi veoma ozbiljnom i važnom temom, Zlo ne postoji je ipak prevashodno vedar film, na mahove veoma duhovit. Završnica sadrži mrak koji će mnoge, kao što je bio slučaj i sa potpisnikom ovih redova, zateći. Šta se dogodilo na kraju? Hamaguči nema nameru da nam olakša tumačenje – svakom gledaocu je prepušteno da, kada krene odjavna špica, izvaga i dokuči čemu je upravo prisustvovao, da vlastitim intelektualnim naporom pokuša da rasplete misteriju. Ima tu, reklo bi se, one čuvene linčovske začudnosti, one ambivaletnosti koja zbunjuje i frustrira, ali koja ujedno i tera na razmišljanje. Takav kraj jeste veliki rizik, a istovremeno i jedan od glavnih aduta ovog flma, ono što Zlo ne postoji čini tako posebnim i drugačijim.
Hamaguči veoma brižljivo gradi svoj film, pa iako je kraj šokantan i krajnje onespokojavajući, nagoveštaji onog što će doći postoje: oni su oličeni u pucnjima koji odjekuju u šumi, u zaboravnosti glavnog junaka, u krizi koja nagoveštava da će se dogoditi nešto loše, nešto nepojmljivo. Kritičari su primetli da Hamagučijev stil ovde više podeća na liriku nego na epiku, što jeste tačno pošto Zlo ne postoji u jednom trenutku prerasta u neku vrstu vizuelne poeme u kojoj sam narativ više nije ključan, već emocija koju slika i zvuk proizvode. Iako ne poseduje razoružavajuću ubedljivost Hamagučijevog prethodnog filma, Oskarom nagrađene drame Povezi me, Zlo ne postoji predstavlja jednog autora na vrhuncu kreativih moći i sa velikom željom da eksperimentiše. Nesporno, Zlo ne postoji ostavlja snažan utisak, podseća nas na to koliko smo ranjivi i kratkorajni, koliko smo sićušni i prolazni pred silom i silinom prirode.
