Priče iz vajmarske Srbije

Paolo Mađeli nije se vratio na beogradsku scenu sam; doveo je i svog omiljenog pisca, Edena fon Horvata, čija je čak tri različita komada režirao u Beogradu pre dvadeset i više godina. Ovog puta, Mađeli se opredelio za manje poznatu Horvatovu dramu, Italijanska noć (1930), koja sledi piščevu sklonost ka tradiciji nemačkih pučkih komada, s njihovim vrlo živopisnim ambijentima i govorom, narodskim problemima i transparentnim društvenim stavom.

U dramaturškom pogledu, ovaj komad se odlikuje dosta rastresitom strukturom, bez nekog dramskog izoštravanja, tako da se može odrediti kao velika žanr–scena, koja nam dočarava određeni svet, ali i njegove – da ostanemo u likovnom žargonu – valerske nijanse. Žanr-scena u ovoj drami je prikaz jednog provincijskog liberalno-demokratskog kruga koji, pod stalnom pretnjom nacista, pokušava da organizuje svoju proslavu, dok se valerske nijanse svode na diferenciranje pojedinih podgrupa karakterističnih za nemačko društvo onog vremena, kao i nekih intimnih stanja i problema junaka. Značenje ovog izuzetno britkog, lucidnog, oporog, ironičnog i smelog komada zaista je transparentno: neumitna propast nemačkog društva iz tridesetih godina XX veka nije toliko rezultat delovanja radikalnih snaga (nacisti su u ovom komadu samo statisti), koliko kilavosti, nesposobnosti, kukavičluka, sebičnosti, konformizma i hipokrizije tzv. demokrata i njihove Vajmarske republike… Poznato, a?

U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Mađeli je scenski vrlo efektno i znakovito suočio, već u prvim prizorima, dve protivničke grupacije. Dok su nacisti stalno u pokretu, energično marširaju gore-dole uz bodru pratnju pleh muzike i frenetičnu ciku devojčura, liberali tromo sede na klupama raspoređenim duž idilične aleje, koja postoji samo u njihovim glavama, i pompezno naklapaju o važnim političkim pitanjima. Ali, da ne bi bilo zabune, treba istaći da Mađeli ne vrši neku problematičnu inverziju u etičkoj proceni ove dve grupacije: on samo, prateći namere Horvatovog teksta, naglasak stavlja na ozbiljno-ironični tretman liberala, njihove istorijske nezrelosti i nemoći. Da bi označili sličnost ova dva sveta, reditelj i njegov scenograf Hans Georg Šefer uvode jedno veoma upečatljivo i metaforičko scensko rešenje: i levi i desni izlaze na scenu tako što se veselo spuštaju niz tobogan koji se nalazii u ogromnoj kanalizacionoj cevi (ovo scensko rešenje neizbežno asocira na predstavu Vojcek Tomasa Ostermajera, kojom takođe dominira velika cev kanalizacione deponije)… Ako bismo se sada prepustili krajnje slobodnom tumačenju, na granici učitavanja, mogli bismo reći da, u ovoj postavci, suprotstavljene političke grupe dolaze sa iste strane, potiču iz iste kloake.

Prateći teksturu komada u kome se, kao što je istaknuto, iz jedne velike žanr-scene izdvajaju slikoviti društveni tipovi i njihove pojedinačne sudbine, reditelj i glumci jasno i pregledno diferenciraju protagoniste Italijanske noći, kombinujući realistički postupak i komičku stilizaciju. Kroz kafanu karakterno slabog i kompromisu sklonog krčmara (Josif Tatić) defiluju liberalni umetnik Karl, koga njegova estetska (čitaj – švalerska) priroda čini krajnje nepouzdanim u političkim stvarima (Nebojša Glogovac), radikalni i energični marksista Martin koga nervira tromost njegovih saboraca (Nikola Đuričko), nadriučeni, sitni i dosadni činovnik Bec (Boris Milivojević), odlučna i setna Ana (Sonja Kolačarić), jednostavna, politički neosvešćena, a seksualno živahna Leni (Radmila Tomović), tužna, ali čvrsta Adela (Tamara Vučković), hladni, ali erotski popaljivi nacistički major (Goran Šušljik), itd. Ipak, jedan glumac je prednjačio u ovoj harmoničnoj horskoj grupi: koristeći se svedenim sredstvima, Bogdan Diklić je nadareno kombinovao dramsku elaboraciju i komičku stilizaciju u postavci demokratskog Odbornika – licemernog političara, grubog muža, lažnog junoše i ispraznog intelektualca… U preglednom razdvajanju ovih tipova značajan doprinos dao je i tačan kostim Lea Kulaša.

Ali, ta preglednost nije trajala celim tokom predstave; u drugom delu, u kome se odigrava demokratska fešta (dotična italijanska noć), likovi kao da se utapaju u amorfnu masu, na pozadini jedinstvene grupe ne uočava se reljef pojedinačnih tipova, glumačka igra deluje dezorijentisano i nefokusirano. U ovom delu predstave scenska zaigranost odnosi prevagu nad tematskom izoštrenošću; radnja se ne razvija, napetost ne raste, ideja se ne usložnjava. A ta scenska zaigranost – taj ludički aspekt – temelji se na rešenju koje nudi sama situacija iz komada (fešta), a koje, pride, sasvim odgovara duhu nemačkog pučkog teatra; reč je o kabaretskom programu u kome, pod rukovodstvom ceremonijal-majstora (Mirjana Karanović), nastupaju i neki drugi likovi. Putem parafraze različitih žanrova, ovi i drugi muzički motivi kompozitora Ljupča Konstantinova dočaravaju svu kontradiktornost one epohe… Iako postiže efekat, ovaj deo predstave trebalo bi, zarad tematske fokusiranosti, skratiti, a možda se može razmišljati i o igranju bez pauze.

Bez obzira na neke manjkavosti u finalnom delu, predstava Italijanska noć je značajan repertoarski i umetnički potez: ona nas upoznaje s odličnim komadom (posle Psećeg valcera Leonida Andrejeva ovo je još jedno bitno repertoarsko otkriće JDP-a), promoviše radikalan i znakovit teatarski izraz i otvara temu koja je veoma aktuelna u našem društvu, u ovoj slabašnoj, vajmarskoj Srbiji koja se za dlaku spasila radikalizacije, koja je moralno i materijalno opustošena ratnim nasleđem, gde se razne demokratske frakcije gadno, sebično i bedno tuku oko poslednjih komadića vlasti… Nadajmo se samo da ćemo izbeći sudbinu jadnog Edena fon Horvata – onaj balvan koji mu je smrskao glavu.