Priča o istinitim anđelima

Laslo Blašković (1966) rođen je u Novom Sadu. Objavio je zbirke poezije: Gledaš (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989), Ritam–mašina (1991), Životi bacača kocke (1997), Jutarnja daljina (2002); romane Imenjak (1994), Svadbeni marš (1997), Mrtva priroda sa satom (2000) i radio dramu Priča o malaksalosti (2000). Urednik je časopisa „Polja“ i priređivač knjige Moj privatni Tito (2003). Njegov četvrti roman Madonin nakit nedavno je objavio beogradski izdavač „Filip Višnjić“ u biblioteci Albatros. Blašković je ovo delo napisao kao stipendista Fonda „Borislav Pekić“.

„VREME„: Ako se uzme za ozbiljno barem jedan od naratora romana Madonin nakit, svet u kome živimo kao da se pretvorio u neku vrsta pomahnitalog voza koji se, na putu bez usputnih stanica i krajnje destinacije, polako usijava od sve većeg ubrzanja?

LASLO BLAŠKOVIĆ: Reč je, verovatno, o skoro beskonačnom ubrzanju, kada nam se, zbog neke optičke ili psihološke varke, na kraju učini da sve stoji. Ili kao oni prebrzi dugoprugaši koji za čitav krug obiđu suparnike, pa gledajući sve iz neke jutarnje daljine više uopšte nismo sigurni ko vodi, ko gubi, ko diktira, ko lipše. Još ako tu uključimo jezik, lako ćemo stanice (ako još pamtimo hrvatsku varijantu nekada zajedničkog jezika) zameniti za ćelije i od kvazibiološkog prepričavanja skliznuti u jedan lakoteški zatvorski roman kakav je Madonin nakit. Tako je, uostalom, moguće da junak koga ste pomenuli (ili ma koji drugi) bude gotovo istovremeno i akviziter na stalnom putu i arhivar zazidan u čitulje kojima je istekao rok, i pikar i statista, i Odisej i Zenon, jednom rečju – spavač.

Naravno da je sinonim takve nepomične brzine – televizija. Ako se onda još i s njom upustimo u trku, sa svim tim ajnštajnovskim slikama koje avetaju kosmosom, biće nam potrebna brzina mračne svetlosti da bismo ugledali svoje lice. Odnosno, da bismo se našli u onoj spiritističkoj seansi koja nas od početka zanima, da bismo ščepali svoju istinsku sudbinu, istoriju. Dušu.

U stvari, kad bolje razmislim, bolje je da tog junaka ne uzimate za ozbiljno.

Čija su zasluga ti pejzaži iskrivljene realnosti koja je već prekoračila sebe? Lasla Blaškovića pripovedača, Blašković Lasla pesnika, ili neke tajne zavere ove dvojice spisateljskih trudbenika?

Uvek sam poredio ta dva posla s trčanjem na kratke i duge staze, s dva načina telesnih vežbi, sa dva različita ritma kojima se čovek prepušta, koji ga uzimaju sami. Mada ću se možda jednom pogledati u pravo ogledalo i ugledati tamo kentaura, s glavom pesnika i stamenim, ćosavim telom pripovedača. A onda sam u Madonin nakit uključio i Lasla Blaškovića dramskog pisca, koji na sav glas viče na prvu dvojicu. Oni pognutih glava čuju strašne stvari: da je ovaj roman nastao od otpadaka poezije, da je kolač umešen od lirske piljevine, ili da je cela ta stvar od 365 strana (mogla bi se od čitavog tiraža ozidati fina kućica za prasiće ili suvenirski Berlinski zidić!) tek jedna glomazna, plašljiva skica za kockasti katren, libreto za promuklu, jutarnju improvizaciju, što bi jedan rekao, adekvatna priprema za pisanje olake klasične tragedije.

Ali, bez obzira na to što smo odavno naučili da ono što pevaju junaci romana nisu, od reči do reči, zakletve njihovih pisaca (valja nešto uzeti i kao plod bolesne mašte piščeve), ne bi, na ovom mestu, bilo zgoreg da se setim jednog tipa iz Madoninog nakita, koji tvrdi da je samo prost, infinitezimalan pisac što zabavlja sitnu decu, ubeđen da je dečja književnost jedini prirodni žanr.

Možda bi se mogla sklopiti neka vrsta popularne istorije na osnovu ikona kojima se poigravate, bilo da je reč o biblijskoj ili androidnoj Madoni, Brus Liju, Titu, Kleju, Paji Patku, Holivudu… a koje su, bez hijerarhije, poređane na ikonostasu neke nepoznate, ali široko rasprostranjene religije?

Pazite, u podnaslovu romana stoji da je on rađen po istinitoj priči (a ja ne lažem), i počinje rečenicom: „Mi smo dole, oblaci su gore“, što uopšte ne znači da će takva perspektiva ostati ista do kraja sveta. Kad se bolje pogleda, svi ispaštamo zbog tuđih grehova, tuđih slika. Istorija, na kraju krajeva, zaista mora da se piše kao poezija, sa brojanjem slogova, da se ne poremeti strašni, savršeni ritam. Misli se da je čitava stvar u tome da svet valja rasporiti kao nekog nesrećnog lepotana i plašiti malu decu njegovim uzbibanim, isprevrtanim organima. Ali, dosta je časova te velikobratovske anatomije, tog dušobrižničkog voajerstva! Istorija je, recimo, kao periodni sistem. Mi imamo krhotine, razbacane haotične detalje, nas. Ne znam koliko smo sposobni da uočimo i smestimo na pravo mesto plemenite metale, idealne gasove koje su stari nazivali dušama. Otkud mi znamo u čijoj smo priči?

Krajnji datum Madoninog nakita (kao što mu samo ime kaže) bio je 11. avgust 1999, dan jadnog pomračenja Sunca, dan neslavnog, nesuđenog smaka sveta, da bi se odatle priča spuštala liftom u podzemlje, prvo do 9. septembra 1990, u blizinu pada Berlinskog zida i smrti Danila Kiša, i još dalje, do 25. maja 1980, kada počinje jedan kratki, namešteni maraton. Na prvi pogled, čist, čvrst istorijski okvir. Jedna mala, mlitava, poluživa ćelija. Ali, taj zatvor ne bi mogao da sačuva ni zaostalu mesečinu, da nema makete knjige sa koricima Kjerkegorovog Straha i drhtanja, u koju moji junaci, sve vreme, krišom upisuju bogzna šta. E, pa to je to. Ta moja istorija. Skaska o praznoj knjizi.

A i ikone, to ste dobro rekli. Beskrajne, duboke slike u kojima se utapamo. Mene i ne zanima tzv. tajna istorije, a ne bih, iskren da budem, pisao ni neku novu, zakrivljenu, saobraznu prostoru koji mi je dat. Mene, u stvari, zanima priča o istinitim anđelima.

U ovoj zemlji se, međutim, više cene mefistofelovski darovi, pošto jedino takvo umeće uspeva da i dalje dosipa ishlapeli nacionalizam kao novi, osvežavajući napitak?

Moje mešovito poreklo kanda me je onemogućilo da budem naročiti stručnjak u pogledu nacionalizma, pa i da mi je stalo da takvo šta upražnjavam u praksi. Uopšte, suviše sam stidljiv za slične grupnjake. Kiš je govorio da je nacionalizam paranoja, a ja bih ga pre nazvao monotonijom. Nemam sklonosti ni ka navijačkom bratstvu i bedno aristokratski se gnušam svakakve gomile. Ali, na sreću ili na žalost, čovek se na kraju na sve navikne. I ravnodušno sluša onaj jedan zvuk.Uostalom, dojadila su mi i patetična građanska vajkanja nad sveopštom prostotom. Sve sam bliži uverenju da i nije toliko stvar u jednoličnom zvuku, koliko u našem sluhu, u onom što smo u stanju da čujemo. Možda zvučim umorno i melanholično kada kažem da nisam siguran da se svet može popraviti, da će bilo kad biti značajno drugačiji, lepši, bolji, razumniji. Osim sveta književnosti (da budem malo sentiš). A to je pustinjačka, samurajska stvar, i nema veze sa horskim pevanjem. Jedan junak mog romana veli da je svet značajno retardiran, i da se mora govoriti polako i jednostavno da se glupa, uplašena životinja ne uznemiri. To bi bio i moj savet, ako je nekome potreban.

Na kraju će izgledati da je košmar devedesetih neki berklijevski oset, koji postoji jedino u glavama blaziranih građana?

Pretpostavljam da ste u pravu, ali bilo bi prilično dosadno da se u svemu slažemo. Možda to jeste mala modernistička iluzija, ali ja se vazda trudim da govorim drugačije. Ako su svi građani, ja bih najradije komandovao sviralom pod nekim dudom. Zar to nije prirodno? Zanimljivije? Konačno, slažem se s jednim likom iz Madoninog nakita da uvek valja početi nečim šokantnim, remetilačkim. Tako se, kažu, osvajaju žene. I svet i život počinju pornografskom pričom, zar ne? E sad, ako grešim, teši me činjenica da je grešni život, uzgred, glavni uslov da neko postane svetac. Pre svega mislim, jezički svetac.

Čini se da je i domaća književna produkcija, žanrovskom lakoćom i tematskom prostodušnošću, umnogome podupirala trend zaglupljivanja naroda?

Bojim se da je vaše slikovito zapažanje produkt prosvetiteljske zablude da se u znanju nalazi izvesna moć. Samo što vi, za razliku od starih prosvetitelja, govorite iz obrnute perspektive, dakle, o učiteljicama nepismenosti, ako sam dobro razumeo. Nisam siguran da naša savremena literatura ima nekakav uticaj na narodne mase, štetan ili koristan, svejedno. Vaspitački teror koji osećamo na svojoj koži sasvim je drugačijeg porekla. Naša Sodoma i Gomora je prilično žilava. A književnost je tu (da parafraziram jednog političara) samo jedna od poslednjih rupa na našoj upljuvanoj, zapušenoj svirali.

Ili je vaš stav proizvod postprosvetiteljske iluzije da se pročitane knjige ne zavlače pod kožu čitatelja, bez obzira na to da li ih je pet stotina ili nekoliko hiljada, koliko iznose domaći tiraži, pridobijajući ih trajno za svoju stvar?

Ne, hteo sam na uvijen način reći da se knjige malo čitaju i imaju još manje uticaja. I da ne možemo govoriti uopšteno: osim, što je san svakog smotanog pisca da bude najjači u razredu. Zato se od pamtiveka dive silnicima. Šta znači pisati, od Troje do Iraka, nego žmurećki gristi svetu krvavicu?