Kada se pometu tragovi birokratskih smutnji i ispraznih obećanja nadležnih, preostaje ogoljena činjenica da su knjige u Srbiji već duže od dva meseca skuplje za petinu u odnosu na raniju cenu. Jednostavno, uđete u knjižaru, posegnete za knjigom, a na kasi vam uredno naplate porez na promet kojim republička vlast lupa po prstima one koji dopuštaju sebi taj luksuz. Mada su tokom usvajanja novog zakona o porezu na promet uznemireni izdavači uljuljkivani pričicama kako će vredna izdanja biti oslobođena ovog opterećenja, porez se i dalje bez razlike plaća na dela gnevnih tradicionalista, nevernih postmodernista, autora sanovnika, roždestvenika, boljeg života, ređeg puta ili trećeg oka. Protiv tog izjednačavanja za sada je od pisaca ustao jedino Milorad Pavić rekavši u jednom intervjuu, lapidarnim jezikom oglodanim vetrovima i isceđenim mrazevima, da će razmisliti treba li da objavljuje u Srbiji. Ostale pisce, ako je suditi prema njihovim javnim reakcijama, nije previše pogodilo što su se našli u društvu kolega trivijalnog žanra.
Primena novog zakona o porezu na promet brza je i efikasna, sasvim suprotno načinu na koji službe republičke vlade nedeljama razmišljaju kako da pomenutog oslobode „publikacije od posebnog interesa za nauku, umetnost i kulturu“. Nikada se, na primer, nije desilo da neko do iznemoglosti odugovlači s naplaćivanjem poreza kad kupujete kakvu knjižicu kao što republička ministarstva gnjave s usvajanjem nečega što se u maniru dobrih birokratskih vremena naziva „kriterijumima za primenu Zakona o porezu na promet“. Nisu, ako već naviru i druge misli na tu temu, do sada zabeleženi slučajevi da se prodavac premišlja kako bi vam naplatio porez, kao što državna administracija mobilisana iz sektora kulture, finansija i zakonodavstva provodi sate i dane da bi smislila kako da prepozna kič i šund. I nikada se, na kraju, nije desilo da nešto zaškripi u mehanizmu naplate kao što već dva meseca zakazuju oni koji bi trebalo da odobre formiranje komisije koja će primenjivati pomenute kriterijume.
U međuvremenu, prodaja knjiga u pojedinim knjižarama opala je za polovinu. Niko ne poriče da se na knjige mora plaćati porez jer se to radi svuda u svetu, ali novi zakon o porezu na promet obrušio se na sve izdavače bez razlike, pošto je zaživeo pre nego što su usvojeni kriterijumi za njegovu primenu. Rečeno je: neka knjige budu kao ostala roba i neka se na njih plaća porez. I bi tako.
Mada su time promenjeni njegov smisao i suština, očito je da su oni koji upravljaju zemljom savladali prvu lekciju dugovečnosti: vedrina i polet tamo gde se nalazi neka mala vajdica, a lenjost i sporost kad treba zaštititi malu pravdicu građanstva. Nova vlast narugala se svima koji čitaju, pa samim tim koriste mozak i razmišljaju, čime po prirodi stvari spadaju među one koji su sigurno učinili nešto da dođe do političkih promena u zemlji. U znak zahvalnosti dobili su samo ciničan osmeh, mada je i to manje neprijatno od onoga što su mogli da dožive tokom prethodne decenije. Barem nema poniženja.
Hladno i proračunato, jedan prozvod učinjen je skupljim da bi država stekla koji dinar više i funkcionisala bolje. Nakon tog inicijalnog investiranja u državu, valja očekivati da će administracija raditi svoj posao i da će najveći broj knjiga, koliko sutra, osloboditi ničim izazvanog poreza.
Dok čekamo taj dan, polako naviru sećanja na školske knjige u kojima je pisalo da normativni akti važe od trenutka stupanja na snagu, što znači da su okrenuti budućim događajima. U suprotnom, ovaj krhki svet preplavila bi neviđena konfuzija jer niko ne bi bio siguran da se jednog jutra neće probuditi kao okoreli kriminalac. Onima koji retroaktivno primenjuju zakon može, na primer, pasti na pamet da do juče legalno ponašanje i nije baš nešto tako poželjno, usvoje novu zakonsku regulativu, a bezbrižnog pravednika preko noći pretvore u prestupnika.
Nešto slično desilo se s izdavačima koji su ranije objavljivali trivijalnu i komercijalnu literaturu znajući da njihove knjige neće biti mnogo skuplje od ostalih, jer je tako propisivalo slovo starog zakona. Sada će zagađivač duhovnog zdravlja biti kažnjen visokim porezom, bez obzira na to što možda i ne bi objavljivao razne gadosti da je znao kakva će ga sudbina zadesiti.
Malu nedoumicu budi odredba Zakona o porezu na promet koja opisuje pomenute „publikacije od posebnog interesa za nauku, umetnost i kulturu“, gde se kaže: „Bliže propise o tome šta se u smislu ovog zakona smatra publikacijom od posebnog interesa za nauku, umetnost i kulturu donosi ministar nadležan za poslove nauke, odnosno ministar nadležan za poslove kulture, po pribavljanju mišljenja ministra nadležnog za poslove finansija i ekonomije.“ Ove propise, dakako, neće sprovoditi sami ministri, jer ko bi imao vremena da čita hiljade knjiga, već posebna komisija koju će formirati Ministarstvo kulture.
Čak ni s viškom slobodnog vremena nije lako pobrojati dosadašnje greške sličnih „komisija“, čuvenih po presudama o „kvarenju omladine“, „krivoverstvu“, „otpadništvu“ i drugim nepoćudnostima zbog kojih su žigosali one sklone zastranjivanju. Naravno, prošlo je vreme kukute („kriv je što ne veruje u bogove u koje veruje država“), ognja („blagog postupanja bez prolivanja krvi“), bacanja anatema („neka je proklet danju i neka je proklet noću… neka je proklet kad leže i neka je proklet kada ustaje… neka je proklet kada polazi i neka je proklet kada se vraća“), progonstava, izlaganja javnoj poruzi ili zatvaranja u kaveze.
Moderna država samo se finansijski sveti onima koji kupuju ono što nije od interesa za nauku, umetnost i kulturu mada se na osnovu ove nesrećne formulacije nameće utisak da su nauka, umetnost i kultura nekakvi zasebni entiteti koji kao jednu od osobina imaju i vlastiti interes. Službenicima Ministarstva kulture, kao drevnim posvećenicima u tajne kultove, preostaje da taj interes prepoznaju, shvate i zaštite. Kako – videće se, mada izgleda da Ministarstvo kulture ne uliva dovoljno poverenja republičkoj vladi, s obzirom na to da za tumačenje tih interesa mora da konsultuje ministra nadležnog za poslove finansija i ekonomije, koji su valjda bolje upućeni u ove tajne.
Kada se jednog dana konačno ostvari zamišljeni sklad: štampanje knjige – procena – (ne)oslobađanje od poreza – prodaja, ostaje nada da se komisija Ministarstva kulture neće okomiti na knjige ideoloških neistomišljenika, kao što su prethodnih godina bile oporezivane knjige Mlađana Dinkića, Slobodana Vučetića ili Slavoljuba Đukića. Ona će i tako biti do grla u poslovima odvajanja Balardovog Sudara od Sudara Željka Simića, Velšovog Ekstazija od Mamfordove Ekstaze kroz tantru, O zavođenju od Seviljskog zavodnika, Jedne ljubavi od Anđelike – i njene ljubavi, stripova Huga Prata od Bonelijevih izdanja, viteških roman od Ženskog viteškog romana, dnevnike od sentimentalnih nagvaždanja, erotskog od pornografskog, religioznog od misitičnog, inicijacije od pseudoritualnog, kao što je potrebno razgraničiti interesum od interesse, interes umetnosti od interesa na interes i sopstvenog interesa od politike interesa. Možda zaista treba povući tu klizavu granicu između izdanja, ali su čitaoci to učinili mnogo ranije, prepuštajući nemilosrdno pojedina izdanja prašnjavim uglovima magacina izdavačkih kuća.
U svakoj ozbiljnoj državi mora da postoji ozbiljna poreska politika. U tom smislu je izuzetno značajno da porezi budu ujednačeni i profilisani, kao što je od velikog značaja i da pojedine oblasti koje nisu profitne a koje su poslednjih deset godina bile na udaru antikulturne politike budu zaštićene time što će biti oslobođene plaćanja poreza.
Mislim da je veoma važno da se knjige razdvoje u dve kategorije – na onu vrstu koja predstavlja ozbiljne književne, kulturne, umetničke i naučne vrednosti, i na one knjige koje su zapravo izraz kiča i šunda, koje su populističke i komercijalne a po svojim vrednostima jeftine. Ne mogu u istoj kategoriji biti knjige koje pišu Dušan Kovačević ili Svetlana Velmar-Janković i knjige u kojima se iznose predlozi za bračni život, ili zbornici kuvara, sanovnika, ovakvih ili onakvih saveta. Između tih izdanja mora da postoji jasna vrednosna, samim tim i poreska granica. Proteklih deset godina ozbiljnim delima u književnosti i kulturi bilo je veoma teško da dođu do prava glasa. Za njih je bila zatvorena javna scena, ona nisu imala dovoljan medijski prostor i politika režima bila je antikulturna. U tom smislu verujem da je odluka da postoje dve kategorije knjiga sa stanovišta poreskih prava veoma važna, i da to na izvestan način predstavlja ulaganje u ozbiljnu kulturu.
Nikad nije lako uspostaviti granice, ali se one moraju povući. Mislim da nije teško povući granicu između onoga što je kič i onoga što je deo ozbiljne kulture. Između dela Davida Albaharija i autora čije knjige predstavljaju pokušaj da se komercijalnim stilom obuhvati naša stvarnost ili zarade pare postoje jasne razlike. Možda su u pojedinim slučajevima te razlike manje jasne, ali onda moraju da postoje čvrsti kriterijumi. Kriterijumi moraju da budu javni, kao i rad komisije koja će se time baviti. Verujem da granica između ozbiljne literature i kiča i šunda ni u jednom trenutku ne sme biti zamućena.
Nesporazumi oko novog zakona na promet pojavili su se pošto je zakon došao go, nedovoljno opremljen uputstvom i instrumentarijumom koji svaki zakon neminovno mora pratiti u njegovom sprovođenju.
U tom kontekstu može se videti da je tekuća produkcija opterećena dvadeset odsto, a da nesporazum bude i veći oporezovane su i knjige koje su objavljene ranijih godina i već su bile oslobođene poreza. Odatle i neka vrsta interregnuma jer novi zakon o porezu na promet nije mogao da oživi kako valja.
Ministarstvo kulture trebalo bi da sprovede u delo deo Zakona koji se odnosi na oporezivanje ili vrednosno usmeravanje jer se tu radi o rigoroznoj kontroli onoga što se oslobađa poreza.
Autoritet komisije mora biti takav da nema mogućnosti da se poreza oslobode razne publikacije koje su objavljivali oni koji su prethodnih godina bili zaštićeni a mogli su da se bave stvarima koje apsolutno nisu od profesionalnog integriteta i usmerenja.
Ministarstvo za kulturu trebalo bi da spreči zloupotrebu bilo koje vrste kako bi se zakonski kanalisali i vrednosno usmerili svi procesi vezani za put knjige od izdavača do čitalaca.
To što treba da radi komisija za procenu jeste opasna materija koja nosi veoma veliku odgovornost, mada bez sučeljavanja s određenom vrstom odgovornosti nema ni rezultata. Sigurno je da će uvek biti pitanje da li je neko procenio kako valja i uvek će oko toga biti sporenja.
Cenzure svakako neće biti jer ta komisija neće služiti u propagandne režimske svrhe već bi trebalo da služi za vrednosno orijentisanje podukcije i kanalisanje prema određenim ciljevima. U tom smislu postoji i politička mada je to prevashodno kulturna odgovornost, zato što ta vrednosna orijentacija određuje jednu vrstu politike.
Verujem da je ono što je postojalo u prethodnom režimu bilo vrsta zloupotreba, jer je način orijentisanja te produkcije bio populistički i poslužio je da cementira određene vrednosti. Nama je potrebno nešto drugo. Orijentacija prema obrazovnim knjigama koje će nam davati prave i nove informacije iz sveta, koje će podsticati naše naučnike i čitaoce. Ono što je za zabavu i što je efemerno sigurno neće dobijati neku vrstu zelenog svetla. Naravno, trebalo bi da bude promišljeno do koje granice se može ići i niko ko profesionalno i ozbiljno radi svoj posao ne bi trebalo da bude oštećen.
