Povratak na bolje

Na stranu što je, ukupno uzev, to vrlo dobar film, najnovijem delu Darena Aronofskog Uhvaćen na delu (Caught Stealing) može se pristupiti iz najmanje tri, četiri ugla. Na primer, minuli rad Aronofskog. Njegovo je autorstvo neosporno, ali je opus odveć disperzivan da bismo u njemu lako pronašli očigledne zajedničke sadržatelje u idejnom, stilskom, žanrovskom, tematsko-motivskom aspektu. Drugi bi ugao mogao biti ekranizacija romana Čarlija Hjustona, koji je autor scenarija, što onda sugeriše da je bio u poziciji da se izbori za integritet svog književnog izvornika. Potom, tu su i i njujorški kontekst i profil priče, čime se Aronofski nedvosmisleno vraća svojim počecima i, konkretno, uspelim filmovima Pi i Rekvijem za snove (ekranizacija vanrvremene proze Hjuberta Selbija). I to se čini kao mudar i blagotvoran potez, tim pre ako se podsetimo šta je sve – izuzev, ipak, neupitnog Rvača – Aronofski nanizao u međuvremenu: Izvor života, Noe, Majka! i Kit. Povrh svega, Uhvaćen na delu je zdrav i prav repertoarski film posve jasno žanrovskog utemeljenja i određenja, po čemu se u značajnoj meri izdvaja iz dosadašnjeg opusa ovog autora. Uz to, ovakav film – inteligentan i kinestetski izazovno delo koje se obraća pre svega zrelijoj i “najgledanijoj” publici – nedostaje u ovdašnjoj kino-ponudi.

...

Dakle, Uhvaćen na delu, priča o kolopletu opasne zabune čija žrtva brzo postaje mladi i dobronamerno-naivni bonvivan, barmen, omeđen zavisnošću od alkohola i neizbežnim duhovima prošlosti, već u prvih desetak minuta se jasno pozicionira kao kriminalistička drama blagog retro-šik usmerenja. Priča se događa, otprilike, ranih dvehiljaditih, u eri kojoj savremeni film, za sada, nije posvetio dovoljno pažnje. Iz ugla nasilne krimi-priče i krupnih zabuna, ovom se filmu gotovo ništa ne može zameriti. Aronofski, kao u najboljim svojim delima, suvereno vlada dinamičnim i ekonomičnim pripovedanjem, kao i blagovremenim grananjem priče i gradiranjem ritma kako opasnost, fatumska teskoba i beizlaznost stežu obruč oko glavnog aktera (tumači ga mladi Ostin Batler, do sada u glumačkom smislu sputan naglašenim stilizacijama i estetizacijama filmovima visokog kalibra: Elvis, Dina 2, Bajkeri). Pride, kada je reč o tonu i ukupnom profilu, Uhvaćen na delu nosi očigledan i fino artikulisan odjek VHS ere, koju su obeležila i filmska ostvarenja s dobrom i delikatnom ravnotežom unutar društvenog konteksta u kojem se odvija priča. Ili, kao što je primetio znameniti filmolog Stjuart M. Kaminski: “Žanrovski filmovi se isto tako sigurno i duboko bave društvenim pitanjima, razmatranjima života i smrti i nepoznatog, kao i umetnički filmovi. Upravo dugotrajnost žanrovskih filmova dokazuje da se oni bave osnovnim vidovima egzistencije i socijalno/psihološke interakcije, inače ne bi bili toliko gledani”.

Ovome se može pridati i izvesna grotesknost likova zatočenih u vrtlogu ludila ili u snu o mogućnosti brzog bogaćenja. Utoliko grotesknost u građenju i raspodeli likova (ovde je to najočiglednije na primerima hasidskih gangstera, ruskih sitnih, a krožednih i neumoljivih kriminalica, kao i suptkulturnih zgubidana ove ili one provenijencije) donosi i eho dvojice znamenita autora – Serđa Leonea i Kventina Tarantina. Prateći taj trag, Uhvaćen na delu se lako može uporediti sa Pravom romansom (True Romance), najboljim Tarantinovim filmskim radom. Groteska Uhvaćenog na delu je, uz sve rečeno, precizna i promišljena, a onda i dobrodošla kao svrsishodan odraz sveta ubogih civila na udaru ciklona nemilosrdnog kismeta (koji pamtimo iz Tarantinove Prave romanse). U Romansi je rediteljski mestro Toni Skot junački zauzdao u dobroj meri groteksnu Tarantinovu sklonost neumerenosti i hiperverbalizovanim tiradama koje su položene na žrtveni oltar zarad konsekventnijeg, pa time i učinkovitijeg žanrovskog izraza.

Na kraju, ovaj se film može pohvaliti i svojevrsnom autosubverzijom; naime, Aronofski ovde očito odustaje od koncepta (i konstrukta!) vlastitog autorstva praveći film koji je možda i zaokret u njegovoj karijeri. Takav odnos prema autorstvu može biti upravo onaj vid spasa koji je repertoarski shvaćenom filmu u ovom trenutku preko potreban.