Početak sedamdesetih godina prošlog veka obeležen je pomeranjima granica umetničkih medija. Nicali su novi pokreti i škole, prštale su ideje, i na kraju te decenije svet više nije bio isti. Gazeći stazu sopstvenog mističnog doživljaja umetnosti, Alehandro Žodorovski nakon filmova Fando y Lis (1968), El Topo (1970) i La Montana Sagrada (1973), započinje potragu za svojim „svetim ratnicima“ koje će uputiti u zajedničku misiju stvaranja filma Dina po romanu Frenka Herberta, filma koji je danas poznat kao „najveći film koji nikada nije snimljen“. Den O’Banon kao dizajner brodova, Pink Flojd kao muzička pratnja, Mik Džeger u ulozi Fejda Raute – uloge koja je u kasnijoj Linčovoj adaptaciji proslavila Stinga, Orson Vels kao baron Harkonen, H. R. Giger, nedavno preminuli oskarom ovenčani dizajner potonjeg Osmog putnika, pa čak i ekscentrični Salvador Dali, koji je po Žodorovskom jedini koji je mogao da iznese ulogu ludog cara galaksije, samo su neka od imena koje je Žodorovski uspeo da okupi u svojoj misiji, od koje je danas ostalo samo nekoliko primeraka knjige sa scenarijem i crtežima. A prvi među njima, vođa Alehandrovih „ratnika“, bio je Žan Žiro Mebijus, koji je već ostvario zavidan uspeh crtajući Poručnika Bluberija po scenariju Žan-Mišela Šarlijea. Mebijus i Žodorovski su se povezali na nesvakidašnji način – neko vreme je stariji režiser bio i guru mlađem umetniku u usponu – i ubrzo su delili istu ambiciju. Uz naraciju Žodorovskog i britkost Mebijusovog vizuelnog uma, Dina bi nesumljivo pomerila granice kinematografije, ali to se naprosto – nije dogodilo. Film nije prošao, producentske kuće ga nisu prihvatile. Svima odreda dopale su se ideje i prezentacija, bili su fascinirani vizuelnim i tehničkim rešenjima, ali kamen spoticanja je uvek bio isti – Žodorovski i njegova nesputanost.
Neuspeh realizacije Dine je gubitak za kinematografiju, ali je ipak nešto korisno proizašlo iz dve godine mučnih i ambicioznih priprema. Zajednički rad ove umetničke kolonije oblikovao je kreativnost učesnika u projektu u neslućenim smerovima. Nakon fijaska, većina njih se obrela u raznim granama kinematografije i sejala ideje i tehnike razrađene tokom dvogodišnjeg zajedničkog rada. Na taj način su vizuelno oblikovani Osmi putnik (1979), Gospodari svemira (1987), Tron (1982), Peti element (1997), pa čak i delom Zvezdani ratovi (1977). Dvorac barona Harkonena, po dizajnu H. R. Gigera, može se videti kao „Hram“ iz Prometeja (2012), dok dizajn ludog cara galaksije neodoljivo podseća na Skeletora iz Gospodara svemira.
Ni Žodorovski nije mirovao. Najviše pogođen neuspehom, na ruševinama sveta koji je tako dugo gradio počeo je da sastavlja novi univerzum – Žodoverzum. Sa Mebijusom je počeo stvaranje danas najpoznatijeg SF stripa, u koji su utkali sve ideje i vizualna rešenja koja su spremali za Dinu. Inkal je rođen.
SVET INKALA: Inkal danas predstavlja jedno od najpoznatijih ostvarenja devete umetnosti. Šest albuma koji čine Inkala – Crni Inkal, Inkal svetlosti, Ono što je dole, Ono što je gore, Peta esencija I i Peta esencija II – u rasponu od 1981. do 1988. godine značajno su promenili poimanje SF-a u stripskom mediju. Snaga kojom su stvoreni Džon Diful, Metabaron, Anima i Tanata, Solin, Tehnopape i Ona/On car galaksije na zlatnoj planeti, odjekuje i dan-danas, decenijama nakon prvog kadra u stripu Crni Inkal. Dok je nakon šestodelnog Inkala Mebijus otplovio u sopstvene projekte, Žodorovski je ostao veran svom novostvorenom univerzumu. U narednim godinama objavio je manje ili više uspešne spinof serijale – Kasta Metabarona (1992–2003), Tehnopape (1998–2006), Pre Inkala (Mladost Džona Difula, 1988–1995) – da bi konačno od 2008. do 2014. godine Žodorovski pružio i epilog prvobitnog serijala, stvarajući tri albuma Završnog Inkala – Četiri Džona Difula, Luz de Gara i Gorgo nitkov.
Ideja za ovaj serijal se dugi niz godina kuvala u glavi autora, prvi album je krajem prošlog milenijuma nacrtao sam Mebijus pod nazivom Le nouveau rêve (2000), ali ga nije dovršio. Umesto njega olovku u ruke je uzeo Hoze Ladron, verno podražavajući Mebijusov stil, te je nakon ponovo urađenog prvog albuma odradio i sledeća dva, čime je priča zaokružena.
Prvobitni spinof serijali su se bavili proširivanjem i razrađivanjem mitološkog i istorijskog aspekta sveta Inkala, serijala iz osamdesetih, odnosno njegovih glavnih junaka – Metabarona, Tehnopapa i samog Džona Difula. Strip Inkal, kao SF avantura potrage za dualističkom božanskom esencijom – Inkalom, otelotvorenim u dualizmu međusobno presečene crne i svetle piramide – i metaforičke borbe duhovnog protiv tehnološkog nadiranja i obezčovečenja čovečanstva, osnovno je delo Žodoverzuma, kao i uzor velikom broju stripova koji su usledili – serijalu Kasta Metabarona, koji je Žodorovski stvorio sa Himenezom, o poreklu i istoriji porodice najintrigantnijeg junaka Inkala, na koji se zatim nadovezao serijal Tehnopape proizašlim iz pera Zorana Janjetova, da bi serijal iz devedesetih Pre Inkala (Mladost Džona Difula) ponovo u fokus uzeo Džona Difula. Pre Inkala je uvod u centralnu priču Žodoverzuma, u kome se poslednja tabla povezuje sa prvom (a ujedno i završnom) tablom Inkala, što se opet ponavlja u Mladosti Džona Difula. Istu scenu vidimo i čim otvorimo prvi album Završnog Inkala. O čemu je reč? Diful naglavačke pada u jezero kiseline u gradu-bunaru, praćen brojnim samoubicama. S obzirom na Alehandrovu opsednutost mistikom, tarotom i simbolikom, ova scena, kao i brojne druge u njegovim delima, krije i određenu simboliku. Najočiglednija je da je Diful ovde prikazan upravo kao i njegov model u tarotu, luda koja visi naglavačke. Stalno ponavljajući ovu scenu Žodorovski ističe njen značaj, ali preterivanjem ona gubi oštrinu koju je trebalo da zadrži.
LJUBAV PROTIV BIOFAGA: Trodelni Završni Inkal je zasad finalno poglavlje u priči o Inkalu. Od početka do kraja, u svom maniru, Žodorovski zatrpava čitaoca simbolikom i misticizmom, možda i u većoj meri nego u prethodnim serijalima, opravdavajući svoju reputaciju psiho-maga, nadrealiste, mistika i osnivača „Paničnog pokreta“.
Nažalost, svaka nada da će u Završnom Inkalu čitaoci zaista dobiti završno poglavlje priče o Inkalu ispostavila se – uzaludnom. Uloga entiteta zvanog Inkal je marginalizovana i u samoj priči svedena na deus ex machina; svi najzanimljiviji junaci su u potpunosti zanemareni ili skrajnuti – Metabarona, Anime, Tanate i Solina nema, dok je akcenat stavljen na odnos Difula i Luz de Gare, centralne ličnosti iz Pre Inkala. Dobro je što Žodorovski ima dovoljno mentalnih kočnica da ne uništi esenciju svog univerzuma, tako da je Završni Inkal suštinski epilog Mladosti Džona Difula, a ne samog Inkala.
Serijal se sastoji od tri albuma, što ga ujedno čini najkraćim u Žodoverzumu. Četiri Džona Difula, Luz de Gara i Gorgo nitkov pripovedaju završno poglavlje čija je okosnica odbrana čovečanstva i samog života od virusa biofaga. Ladronov vizualni deo je možda i najveći praznik za oči čitaoca, dok sam serijal, bez obzira na sve zamerke, nije nimalo loš. Ako se, naime, Završni Inkal prihvati kao završno poglavlje Mladosti Džona Difula, umesto (nemerljivog) Inkala, ovi albumi nude zapravo opuštajuće štivo sjajnog vizuelnog doživljaja. Sva tri albuma su nedavno objavljena u simbiotskoj tvorevini izdavačkih kuća Darkvud i Čarobna knjiga, pod brendom Čarobna šuma.
Ostaje samo nada da će Žodorovski svesti neizbežne dalje nastavke Inkala na razumnu meru, posebno u svetlu skorašnje najave nastavka serijala o Metabaronu, ali previše bi bilo očekivati da će već ostareli majstor naracije i skandala odustati od sistematskog silovanja svoje kreacije poput Jozefa Fricla. Davno su prošli dani kada je nakon projekcije svog filma Žodorovski mogao da beži ulicama Akapulka od razjarene rulje.
