Jugoslovensko dramsko pozorište učestvovalo je tokom oktobra na Internacionalnom festivalu MESS u Sarajevu sa predstavom Bure baruta po drami Dejana Dukovskog i u režiji Slobodana Unkovskog. Pre JDP-a, 11 godina unazad, nijedno beogradsko pozorište nije učestvovalo na ovom festivalu.
„Bilo je normalno, baš onako kako treba da bude pri susretu nakon tolikih godina, sa svešću šta su te godine učinile, sa svešću da su neke stvari oproštene, neke nisu, neke su zaboravljene – dakle baš onako kako treba da bude. Da nije bilo tako, ne bi bilo normalno“, kaže Gorčin Stojanović, direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bure baruta je igrano na sceni Narodnog pozorišta čija sala prima 450 gledalaca, a predstavu je gledalo preko 700 ljudi. „Predstava je primljena uobičajeno za Bure baruta: puno emotivnih reakcija publike, živog aplauza, ovacija na kraju, skandiranja“, kaže Stojanović.
Voja Brajović (Dimitrije), obično, na gostovanjima ili u provokativnim i važnim danima, poslednju scenu koja počinje rečenicom „Imam nešto važno da vam kažem…“ prilagođava situaciji (otkrivao je majicu Otpora ispod kostima u Narodnom pozorištu, u Bonu je to izgovorio na nemačkom…). „Sada nije bilo potrebe. Poruka te rečenice i scene nije stvar jezika nego pitanje koliko smo nemoćni da sagledamo šta nam se desilo. Za mene je u Sarajevu to bila stvar odgovornosti: rekao sam da osećam privilegiju što ću im preneti tu poruku i onda sam oplakao sve nas u sali svesne nesreće. Ljudi su bili uzbuđeni, očekivali su da ću reći nešto što su očekivali, ali dobili su poruku koja je odgovarala našoj emociji. Sa ovog gostovanja nosim i ličnu satisfakciju. Ljudi su me presretali na ulici, zahvaljivali na predstavi. Jedan starac, na Baš-čaršiji, stegao mi je ruku i rekao ‘hvala što ste došli, nema života bez Sarajeva’. Ljudi su govorili da ne mogu da se otresu predstave. Video sam mnogo kolega, sve je bilo dirljivo. Svuda izuzetna pažnja i srdačnost. Pohvalio bih hrabrost Dina Mustafića, direktora MESS-a što nas je pozvao, i to baš ovu predstavu iako je stara šest godina. Novinari su nas zaista opsedali, najčešće ih je interesovalo da li bih nekoga pozvao na odgovornost, naročito nekog od kolega“, kaže za „Vreme“ Voja Brajović.
P re 11 godina na MESS-u su učestvovale dve predstave iz Beograda, Draga Jelena Sergejevna u režiji Gorčina Stojanovića i Dozivanje ptica Harisa Pašovića. „Bila je to moja ispitna režija na trećoj godini. Predstava je dobila Zlatni lovor vijenac, a ja plaketu ‘Jurislav Korenić’ za najboljeg mladog reditelja“, kaže Gorčin Stojanović. „Bilo je 20 predstava u konkurenciji. Sećam se da sam tada upoznao Roberta Čulija, Tomaža Pandura, tamo su bili Paolo Mađeli, Duško Jovanović, Janez Pipan, Taufer…“ Tada je MESS bio festival jugoslovenskih profesionalnih teatara, najveći i najznačajniji u SFRJ. Obnovljen je 1994. godine, ali kao festival svetskog teatra. „Sada koncepcijski odgovara Bitefu, uglavnom su videli što i mi, uz nekoliko, istina bitnih, izuzetaka. Njihov budžet je trostruko veći od našeg, pa su mogli da plate Nekrošijusa, litvanskog reditelja i njegove predstave Hamlet, Magbet i ove godine Otelo, prave hitove u Evropi poslednjih pet godina. Isto važi i za drugog Litvanca, evropsku zvezdu, za Koršunova. Sve ovo navodim da bih ilustrovao značaj i nivo MESS-a.“
