Ponizimo starca

Imam utisak da hapšenje Miloševića nikom nije tako interesantno kao braći Karić. Ne neophodno Bogoljubu i Janaćku lično, mada je i ta mogućnost otvorena, koliko kompaniji, armiji ljudi, posebno zaposlenih konsultanata, savetnika, urednika i misaonoj podršci kompanije pod imenom Popularne Braće. Sudeći po njihovom programu, zabrinuto uzdignutim obrvama spikera, ozbiljno stegnutim vilicama njihovih koleginica i snimcima koje neumorno emituju – Karićima je, sa sve svojim ženama u kožnim kompletima (uticaj estrade), Lui Vuiton tašnama (Karla del Ponte style) i polučizmicama u večernjim prilikama (zov rodnog kraja), najviše laknulo, otkako je Milošević utamničen. Šta nam to govori? Da su Karići dugogodišnji disidenti, borci za slobodu i demokratiju, ugnjetavani poslenici slobodne misli, koji su ozbiljno propatili pod nenarodnim režimom, da su miloske venere sa rukama i davidi patuljaste veličine (množina nije hiperbola), na fasadama njihovih kuća, zapravo deo očevine, koju su sa sobom doneli u veliki grad, ili da su ovi ljudi svoju finansijski ozbiljnu imperiju stekli upravo u vreme zadrživog uspona srpskog Artura Uia, svesrdno pomažući istog?

Vidim da se novine, ovih dana, ozbiljno bave Dafininom pseudo-bankom, Gazda Jezda tu kao da je, s nekim razlogom, aboliran od medijske kazne, raskrinkavanje finansijskih malverzacija je očigledno deo procesa uterivanja legalizma u Srbiju, pa ne znam što ta stvar konačno ne počne da se odvija i u, još uvek, dobro stojećim imperijama. Ali, pre toga, jer ne bih baš preterano da solim pamet pravosudnim organima, mi sami bismo mogli da se pozabavimo nečim što se ne tiče samo para, bespravne gradnje vila i TV studija, pljačkom primarne emisije i neplaćenim računima za infostan, nečim ipak starijim od otimačine para – a to je otimačina tuđih života. Jer, po onoj staroj logici lažnog intelektualizma, krađa knjige – nije prava krađa, jer vodi višem cilju, dakle čitanju, tako i Miloševićeva krađa, po logici lažnog patriotizma, nije bila običan lopovluk, jer je takođe vodila višem cilju – finansiranju rata u Bosni i to po njegovom, sopstvenom, priznanju. A to priznanje tiče se najpre nas samih, sada konačno imamo crno na belo da smo i mi, voleli to ili ne, svojim dopuštanjem da Milošević vlada sve ove godine, zapravo naručioci plaćenih ubistava po Bosni, finansijeri zločina nad civilima za sve godine rata. Ne kažem da građani tih, susednih država na neki sličan način nisu finansirali njihova ubistva nas, ali to je problem takođe njihove a ne naše savesti; osim toga, kako se SPS banda već godinama hvali, ti ratovi, u kojima „nismo učestvovali“, nisu se vodili na teritoriji naše zemlje, nije niko došao iz Bosne da se utabori na Avali i odatle granatira Beograd, nije niko potovario građane Niša u autobuse, najurio iz sopstvenog grada i pobio u obližnjoj šumi, pa se još posle hvalio da je krao da bi plaćao metke, a takva krađa, poznato je, nije krađa, jer vodi višem cilju; ali na našoj televiziji, BK na primer, nikako da vidim da se izvije veđa iznad levog oka novinara kad saopštava sadržaj potpisanog i parafiranog priznanja.

Jer, za sve to vreme, BK poslenici nisu ratovali, oni su, naprotiv, ktitorisali po kućama, dodeljujući nagrade iz oblasti nauke, kulture i humanizma, doduše, misaonim inženjerima tih ratova, štaviše, vidim da je od para i preteklo, pa se opet najavljuje petomilionsko sponzorstvo za sve ljude koji misle i rade, sada na novouspostavljenoj liniji. Ne sumnjam da će, ovoga puta, nagrada biti ponuđena prvoborcima petog oktobra, nagrada iz oblasti nauke i sobraćajne tehnike za Džoa Bageristu, na primer, za umetnost i kulturu – Zvezdinim navijačima za rukoveti „Spasi Srbiju/ Vadi Srbiju/ I ubi se/ Iz ludnice/ Slobodane/Koštunice“, a za humanizam, kome, ako ne – samom predsedniku, ovom legalnom, ne onom uhapšenom, Vojislavu Koštunici lično. Samo se iskreno nadam da će ti ljudi, uključujući i poslednjeg „deliju“, imati dovoljno mudrosti i poštenja da ponuđenu čast jednostavno – odbiju, da ne prihvate milionski bakšiš u razlupanoj kafani i to od samih saučesnika razlupavanja iste.

Ipak, do svečane dodele, kako reklama kaže, ima još nekoliko meseci, u međuvremenu, u napetom iščekivanju, ostanite na našem kanalu, na pravom ste mestu i gledajte – neumorno emitovanje ponižavajućih snimaka jadnih, zaluđenih ljudi, koji u sumrak uma – logoruju, pevaju i vrište ispred Centralnog zatvora, tražeći da se pusti onaj koji je, do juče, upravo zahvaljujući propagandi i Karić pogleda na svet, bio najveći Srbin među i inače nemalim Srbima. Pa onda, posebno uživajte u kadru u kome jednom starcu ispadaju veštački zubi dok nešto viče o Slobi i Slobodi, ponižavajte dedu u krupnom planu, jer on je kriv, on je izmislio taj slogan i izvikujući ga on je zaradio za damsku tašnicu od hiljadu dolara komad za zglob na ruci svoje žene, i to ne jednu već hiljade, taj deda je glavni krivac, on je emitovao lažne vesti, on je bio ministar informisanja u Slobinoj vladi, on je zaradio za kuće, akademije, banke, legate i milionče-za-vaš-trud-u-redu-je nagrade, ponizimo starca i sve će ponovo doći na svoje mesto.

A ja nekako mislim da je bezubi starac takođe žrtva, da je podsmevati mu se isto kao i cerekati se nad grobovima stotina hiljada pobijenih ljudi, njihovih i naših, svejedno, da je ponižavati ga isto kao da stanete pred kolone izbeglica iz Krajine ili Kosova, pa uprete prstom i smejete se što su tako loše obučeni, što ne prate modu i zbivanja na polju humanizma, što oni po logorima, oteti, nestali, nisu dobro podgojeni, vratova debelih kao u bikova, što ne znaju da se snađu, kad se snalaženje tako dobro isplati, ismevati čiču je isto kao šutnuti leš, ali pažljivo, da se ne ukaljaju čizmice, zatrebaće opet za prijeme, koktel-partije, proslave i praznike, samo sada jedne sasvim nove vlasti.