Kada je naš, pa recimo renomirani, scenarista Srđan Koljević odlučio da se oproba i u ulozi reditelja nije se moglo očekivati da će podbaciti u onom delu posla koji mu je bio uža struka. Njegov opus sadrži, ako ne genijalne, a ono bar pristojne pisane predloške kao što su scenariji za filmove: Stršljen, Kaži zašto me ostavi, Ubistvo sa predumišljajem ili Nebeska udica. Njegovo najnovije ostvarenje Sivi kamion crvene boje promenada je ljutog diletantizma koja gotovo da ne zaslužuje pominjanje u ozbiljnim novinama kao što su ove. To što ne poseduje nikakvu veliku ideju niti povod za postojanje, to bi mu se moglo i progledati kroz prste. Malo šta kod nas ima tu licencu. Ali, ovde se stvari tiču filmskog ekvivalenta bukvara, velikih i malih slova i računanja do deset.
Potka cele stvari se zasniva na staroj uhodanoj rutini. Momak i devojka, koji potiču iz potpuno različitih socijalnih, kulturnih, obrazovnih bekgraundova, biće prinuđeni da nekim suludim sticajem okolnosti provedu neko vreme (vreme filma) zajedno. Naravno, najčešće se desi da prevaziđu razlike i postanu, više ili manje, bliski. U našem primeru to je jedna mlada i živahna Beograđanka sa umetničkim sklonostima, dok je s druge strane jedan zaljubljenik u Mercedesove kamione i sevdalinke, sklon kriminalu i puštanju brkova. Ovde na startu počinju problemi. Mora prvo da se pokaže razlika između dvoje ljudi da bi oni kasnije imali šta da prevaziđu. Dok Žika Todorović još i ima nešto da glumi, tu nesrećnu devojku pustili su na opasan put osmišljvanja lika opremljenu samo rafalom psovki i neurotičnim, besmislenim buntovništvom. Taj par nema ništa što bi bila njihova lična razlika kao što kasnije nema ništa što bi bila njihova lična veza. Dvoje aveti čije ličnosti zamenjuje gomila nepovezanih gegova. Radnja, koja počinje u osvit rata 1991, i sastavljena je iz niza epizoda sa road movie opravdanjem, krajnje je infantilna i neuverljiva, naročito zbog toga što u jednom zbunjujućem šarenišu spaja neke postupke iz crtaća o Ptici trkačici (gaženje kamionom) sa nekim nimalo bezazlenim pojavama iz tih nezgodnih vremena (blokade puteva, šverc oružja). I pored svih pokušaja da se publika zabavi, iz Sivog kamiona se ne da izmusti ni gram smeha. Pomanjkanje duhovitosti ovde je više od omaške, ono je sistematsko. Za vreme projekcije kojoj sam prisustvovao, publika se nije nijednom nasmejala, što je presuda kojoj ne treba elaboracija.
Ako, uz svu moguću naklonost, pokušamo detektovati nekakvu noseću ideju filma, onda dolazimo do dve stvari: daltonizma glavnog lika i ljubavi kao apolitičnog i aistorijskog eskapizma. Daltonizam kao metafora nerazlikovanja strana u sukobu, bezobličnog sivila opšteg moralnog kolapsa, koja implicira relativizirajuću teoriju kako su svi oni isti, samo su nekima toaleti uredniji, nije domišljen i meša se sa sličnim učinkom teze o ljubavi kao zastoru koji štiti od rata, odgovornosti, razumevanja kao i svega što je ružno. Renesansni moto Amor omnia vincit ovde je, čini se, olako proširen do tačke dečijeg neprepoznavanja tadašnje stvarnosti i njenih opasnosti. Ovi likovi, prosto, nisu ljudi svoga vremena. A ako nisu to, postavlja se pitanje šta su?
Kraj je tako loše osmišljen da je to vrhunac traljavosti pod maskom nekakvog poetskog ekskursa. Dođe tenk, iz čista mira puca i ubije glavnog junaka. Epilog posle toga, iako vizuelno atraktivan, do te mere je nečitljiv da ne možete da se otmete utisku da je u glavi onoga ko je ovo pravio takva jedna zbrka da on nije imao pojma šta bi uradio sa svojim filmom. U istom onom mraku u kome su sve krave crne, svi kamioni su sivi, svi mogu da snimaju filmove, svi dobijaju međunarodne nagrade za te filmove, psi laju, karavani prolaze, krave muču, ptičice cvrkuću, deda za repu, baba za dedu, Branko za kockicu, Lolek za Boleka, Tom i Džeri, Buš i Keri, Kurta i Murta i svi mi koji se vrtimo na tom pokvarenom ringišpilu naše kinematografije, sa koga ko zna kada ćemo sići.
