Pohvala grešci

Navode Prodanović i Krstić sledeću epizodu iz socijalističkog perioda Jugoslavije. Pred najavljenu posetu američke obrazovne delegacije jednoj ovdašnjoj osnovnoj školi, zavladalo je, prema dobrom običaju socijalističkih poredaka, vanredno stanje u čitavoj ustanovi, a pre svega u odeljenju čijem bi času delegacija trebalo da prisustvuje. Smišljeno je, usput, i jedno lukavstvo: kada nastavnik postavi pitanje, sva deca treba da podignu ruku, s tim što desnu ruku dižu oni koji zaista znaju odgovor, dok levu dižu oni koji su tu da zavaraju neprijatelja. I, razume se, pred delegacijom su na sva nastavnička pitanja svi dizali ruke i, dabome, svi prozvani (oni s podignutom desnom rukom) tačno su odgovarali. Socijalistički domaćini bili su prezadovoljni jer su pred ideološkim neprijateljem pokazali superiornost socijalističkog obrazovnog modela, dok su gosti bili, ipak, ponešto zbunjeni. Posle časa članovi delegacije i nastavnici otišli su da se okrepe u zbornici, a kada su se domaćini pohvalili time da su, kao što su uvaženi gosti mogli videti, gotovo iskorenili greške, jedan ljubazni član delegacije, kome se, verovatno, sve smučilo, primetio je da, „znate, deca imaju pravo na grešku“. Posle toga je, kaže priča, usledio neprijatan muk. Sve i da se ova priča nikada nije dogodila u stvarnosti, ona zbog toga nije manje istinita, a njen ulog je, kako sugerišu autori, mnogo veći od jednog časa u nekoj osnovnoj socijalističkoj školi. Ulog ovog primera su, ništa manje, istina i sloboda. Jer – i eto prvog iznenađenja – iako u totalitarnim i autoritarnim režimima caruje organizovana laž, reč je o istinosnim režimima, o režimima u kojima ne samo da nema greške, nego se greška, kada se ipak dogodi, surovo kažnjava. Vođa i partija posednici su istine, oni izgovaraju i prenose istinu svom voljenom narodu – da se voljeni narod ne bi nepotrebno zamarao kojekakvim traganjem, dilemama i pitanjima – te su, samim tim, kao gospodari istine, oni bezgrešni, a sve što nije u skladu s objavom istine – greška je. Posledice takvog pristupa istini i grešci bile su veoma upečatljive u Sovjetskom Savezu i nacističkoj Nemačkoj – greške su se, naime, ispravljale u GULAG-u i sabirnim logorima – a, dodajmo, na pogrešan odgovor ne gleda se s oduševljenjem ni u današnjoj Srbiji. U autoritarnim režimima, dakle, ne postoji pravo na grešku, kako se izrazio onaj ljubazni Amerikanac, jer ako vam je istina već servirana s najvišeg mesta, a jeste, sa samog izvora takoreći, nemate se šta mučiti, pitati i dvojiti, nego istinu zahvalno usvojiti (nećete valjda usvajati laž).

Ovo bi bio jedan od (ironijskih) zaključaka strpljive a sažete rasprave o neznanju koju potpisuju sociolog Srđan Prodanović i filozof Predrag Krstić. Rasprava se otvara s nekoliko slavnih pohvala neznanju – Montenj, Nikola Kuzansi, Erazmo, Dekart, Ruso, kasnije (naravno) i Niče – čime se, po prirodi stvari, pažnja usmerava i na nevolje sa znanjem. Središnji deo knjige otpada na teoriju opovrgljivosti naučnog znanja Karla Popera, pri čemu je, samo da podsetimo, ser Karl Poper ne samo filozof nauke, već i vrhunski politički mislilac. Najzad, treći deo rasprave u igru uvodi savremene koncepcije neznanja, a glavni i, verovatno, najzanimljiviji momenat jesu paradoksi negativnog znanja. Uza sve ovo rasprava se pojavljuje u nekonvencionalnoj ediciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koja uvek počinje rečima o čemu govorimo kada govorimo o…, a knjiga je i ovaj put bogato i duhovito ilustrovana, što ide na dušu grafičkim urednicama Nadeždi Todorović i Tijani Radovanović.

Greška je, dakle, uvek u odnosu sa istinom, a istina, pak, uvek zavisi od istinosnog modela koji je oblikuje. Istina renesanse, recimo, počivala je na drugačijim pretpostavkama od istine antičkog doba, kao što istinosni model prirodnih nauka nije isti kao istinosni model umetnosti. Utoliko i priroda greške zavisi od konteksta. Najveći deo rasprave posvećen je statusu greške u prirodnim naukama, jer prirodne se nauke legitimišu upravo tvrđim odnosom prema istini, što znači da su greške ne samo ređe, pa time i vidljivije, nego su naročito važne za napredovanje nauka. Kao u serijalu o avionskim nesrećama gde vidimo kako avio-industrija uči na greškama, tako su greške u prirodnim nakama nužan korektiv dostignutih znanja, a ideja Karla Popera o nužnoj opovrgljivosti naučnih istina virtuozna je pohvala grešci. Poperova ideja je koliko jednostavna, toliko i smela. Ako u naučnim zaključcima nema mesta grešci, ako, dakle, naučna istina ne može da se opovrgne – kao što ne može da se opovrgne istina da trougao ima tri ugla – takva je istina nedelotvorna. Taj, pak, doprinos filozofiji nauke Poper prebacuje na tle političke filozofije pa konstatuje da odlika slobodnih društava nije posedovanje istine, kao, na primer, u Platonovoj državi filozofa koji vladaju upravo zato što su (možete misliti) u dosluhu sa istinom, nego neprestano vrenje mnoštva istina i mnoštva grešaka. Slobodna društva, utoliko, nisu istinosni režimi, nego režimi slobodnog javnog prostora (res publica) u kojem svako može da brani sopstvenu zamisao istine i da, za razliku od onog socijalističkog odeljenja, greši.

Ideja negativnog znanja naročito je zanimljiva jer ne kaže šta znanje jeste, već šta znanje nije, te se pojavljuje kao neka vrsta korektiva velikih istinosnih projekata ili odveć vrućih ideja koje se (još uvek) nisu stabilizovale. U osnovi zamisli negativnog znanja nalazi se koristan paradoks: znati šta se ne zna znači znati šta ne treba da se radi.

Izneverili bismo duh ove pametne i korisne rasprave kada bismo, ma koliko to knjiga zaslužila, tekst završili nepokolebljivom pohvalom. Knjiga se, naime, zatvara odveć naglo, u najzanimljivijem momentu, baš kada su autori stvorili pretpostavke za razvijanje pojma greške i kada je bilo gotovo nužno u igru uvesti velikog filozofa greške Žila Deleza. Recimo, razlika kao greška, greška kao pokretač negativnog mišljenja, greška kao jemstvo zajedničkog čula, kao zla kob mišljenja ili kao negativno jemstvo transcendentalnog područja, najzad kao ono što se suprotstavlja gluposti. Autori bi prigovor lako mogli da odbiju pozivajući se na nevelik gabarit knjige, te bi, zbog tog ograničenja, ovu raspravu valjalo razumeti kao svojevrstan uvod u filozofiju i sociologiju greške, kao davanje građanskog prava grešci (umesto da je držimo nekom vrstom parije i nužne smetnje slobodi mišljenja), posle čega sledi rad pojma.