Podrhtavanja paukove mreže

Čudo je šta sve stane u jednu priču Katerine Babkine od samo nekoliko stranica. Čitav jedan život, na primer. Ili nekoliko života. I sve nekako usput, kroz priču o patikama, o slepom dedi, o mornaru koji je, usred ukrajinske nedođije, ispao iz voza ili o jeftinom ukrasu za luster koji su devojčice proglasile dijamantom. U međuvremenu smenjuju se epohe, okolo propadaju čitava carstva i rađaju se nove zemlje, započinju ratovi ili se završavaju (neki nikada ni ne prestaju), smenjuju se vreme smrti i vreme gladi u izmrcvarenoj Ukrajini, smenjuju se i vojske, čak ni beda nije konstanta, ali sve to su tek pokretne kulise na sceni u čijem središtu se odvijaju te male a tako važne priče. Za koga važne? Pa, za nas, čitaoce. “Neke od ovih priča zaista i jesu izmišljene”, stoji na početku romana Moj deda je plesao bolje od svih, ali to, zapravo – da li su stvarne ili izmišljene – nije bitno jer one su, te priče, istinite. Zbog toga su važne.

...

OSNOVNI ELEMENTI

Srećni goli ljudi zbirka je od sedam kratkih priča koje su stale na nepunih sto stranica malog formata. Sve je toliko zgusnusto i istovremeno prozirno, kao u pričama Hulija Kortasara, da je posle nekoliko sati čitanja, na kraju zbirke, ovaj čitalac istog časa morao da se vrati na ono što je netom pročitao kako bi otklonio utisak da je nešto u svoj toj stilskoj prozirnosti propustio. Može se reći i ovako: Babkina piše tako čistim stilom da nema potrebe ni za kakvim čitalačkim odmorištima, ali upravo ta prohodnost poziva na oprez. U priči Ćale, recimo, tek na četvrtoj stranici (od devet), saznajemo uzrast pripovedačice, te upravo taj trzaj, taj podatak i preokret, u tolikoj meri menja čitalačku perspektivu da nismo sasvim sigurni da li smo dobro razumeli ono što smo upravo pročitali. Stari mornar Ćale nema zube, pa ne može da jede hleb. Pripovedačica će mu, zbog toga, sažvakati hleb i tako sažvakan ostaviti za jelo, ali će sama izaći iz prostorije jer joj je muka od prizora. Ta se epizoda, dakle, kada saznamo kojih je godina pripovedačica, razume drugačije nego pre tog, gotovo usput izrečenog podatka. U priči Kutija sa dugmićima susreću se, u likovima Nataše i Anjke, dva vrlo različita sveta nalik svetovima koje nose dve glavne junakinje Napuljske tetralogije Elene Ferante. Ali dok je Ferante svoje junakinje pratila na 1500 stranica, ovde je sve stalo na 16 stranica malog formata. Četrnaestogodišnja Anjka će, naime, da bi opstala, morati da bira između toga da li da se potuče s trojicom muškaraca ili da je oni siluju. Neobično, ali po savet odlazi ocu. Šta je i zbog čega izabrala, čitalac će otkriti sam. Ričard pileće srce priča je o američkom fotografu koji je opsednut smrću i koji, uz to, ima poseban talenat da pravi fotografije živih ljudi koji na fotografijama izgledaju kao mrtvi. U vreme kada Rusija počinje da komada Ukrajinu – što saznajemo tek uzgred, u polurečenici – fotograf Džejkob i njegovi ukrajinski prijatelji odlaze u Odesu na odmor. Prijatnu atmosferu potpuno će uništiti Džejkobov neobičan talenat da od živih ljudi na fotografijama pravi leševe. No, šta se događa u susretu s telima koja nisu mrtva samo na fotografijama?

Svaka priča Katerine Babkine na kraju nudi preokret koji menja čitalačku perspektivu, ali bi pogrešno bilo pomisliti da se njene priče iscrpljuju u obrtu. Otud bi, verovatno, bilo preciznije reći da, koliko god bile kratke, njene priče sadrže nekoliko obrta koji održavaju napetost. U tako kratkim formama, naime, nema mesta za raspričanost, još manje za nekakva objašnjenja – premda, opet, raspričanost nikada nije stvar pukog obima; Miljenko Jergović u stanju je da napiše roman od hiljadu stranica, a da ne bude raspričan – te su one, te priče Katerine Babkine, svedene na osnovne elemente. Osim što nikada ne možemo unapred reći šta su osnovni elementi. U priči Nos i patike osnovni su element patike koje, međutim, junakinja nijednom ne obuva. Utoliko osnovni element može biti i prećutan, ili, kao u priči Srećni goli ljudi, golotinja kao osnovni element tu je da bi nas zaobilaznim putem dovela do pitanja koje muči glavnu junakinju: ako već voli Romu, zašto toliko želi da ode od njega?

SUDBINE

...

Iskusniji se čitalac verovatno seća predivnog romana Miroslava Popovića Sudbine. Seća se neužurbanog Popovićevog pripovedanja, sigurne i izrađene rečenice, zgusnutog pripovedačkog toka koji ne dopušta čitalačko opuštanje, kao i elegantnog Popovićevog izraza koji kao da nije u skladu s težinom onoga o čemu je u Sudbinama reč. I tako na nekih 300 stranica teksta u onom slavnom i lepom Nolitovom izdanju sa fotografijom pisca na omotu korica. Doslovno se isto može reći i za roman Katerine Babkine Moj deda je plesao bolje od svih, osim što je ona ponovo sve što je imala reći rekla na 130 stranica.

Roman je relativno labave strukture, što znači da ne postoji čvrsto jedinstvo mesta, radnje i likova. U prvom poglavlju (ili prvoj priči) srećemo četvoro sedmogodišnjaka prvog dana škole: Ljiljičku, Mišu, Dimu i Lasju, čije sudbine, ali i porodične priče koje često sežu u daleku prošlost, Babkina prati i opisuje. Zapravo, u likovima se sustiču vrlo različite perspektive iz kojih ističe pripovedanje. Ono što u klasičnim romanima funkcioniše kao poglavlje, ovde je zaokružena priča koja će se, kako roman odmiče, susretati s drugim pričama upravo kroz likove: ako u jednoj priči neki lik tek promine u pozadini, u nekoj drugoj on će biti glavni na sceni. Ponekad je, opet, reč samo o aluziji ili usputnom podatku na osnovu koga čitalac može da rekonstruiše o kome je reč. Ali čak i ako, u jednom trenutku, izgubi nit poput potpisnika ovih redova, čitalac neće izgubiti ništa upravo zbog dovršenosti poglavlja ili priča, a veza će se, pre ili kasnije, eksplicitno ili implicitno, nametnuti sama od sebe. Babkina plete nešto poput paukove mreže koja će se čitava zatresti koje god mesto da dotaknemo. Kada se, recimo, otvori poglavlje o Maši, jedno od najupečatljivijih, čitalac neko vreme neće znati o kome je reč dok, iz usputnih napomena, ne bude shvatio da se ona već pojavila u jednoj od prethodnih epizoda, ali kao sporedni lik koji smo jedva registrovali. Sporost prepoznavanja vrlo brzo postaje književna igra u kojoj se čitalac nadmeće sa spisateljicom u brzini sastavljanja čitave slike. I svaka od tih priča iz prošlosti – a tu ćemo prepoznati i Drugi svetski rat, i pokolj nad Jevrejima u Babinoj jarugi, i veliku glad pod Staljinom, i raspad Sovjetskog Saveza, sve do Putinovog nasrtaja na Ukrajinu – vodi direktno do jednog od četvoro junaka s početka. Ima, opet, i likova koji se češće ukazuju od drugih, doduše u drugačijim okolnostima i drugačijim epohama nego kada su na scenu ušli prvi put. Lisjin deda se, recimo, pojavljuje kao dete, potom kao borac, zatim kao divan deda, a onda i kao kreten kojem ćerka ne želi da dođe na sahranu. Upravo je to taj deda koji je, uprkos ozleđenoj nozi, plesao bolje od svih. To kako Babkina ume neopaženo da promeni pripovedačku perspektivu te isti lik prikaže u nekoliko različitih, čak uzajamno suprotstavljenih uloga i pod različitim snopovima svetlosti – istinsko je umeće (na tako malom prostoru).

Raznolikost perspektiva je u toj meri bogata da se stiče utisak kako ništa ne miruje i ne ostaje isto, već se sve nezaustavljivo kovitla. No, nije to samo zbog raznolikosti, već i zbog ekonomičnosti stila i sažimanja relativno dugih perioda. Ono što bi Miljenko Jergović, recimo, rastegao na stotine stranica – nimalo razbrbljano, rečeno je već – kod Babkine se događa u nekoliko poteza. Može se paradoksalnim učiniti, ali efekat koji postižu Jergović i Babkina ume biti veoma sličan: u oba slučaja čitalac ne može da se odvoji od teksta. Kod Babkine epizoda u kojoj mali Geršom provodi četiri godine zatvoren u vlažnom, smrdljivom, užasnom podrumu, sve vreme misleći da je kidnapovan, odigrava se na jednoj stranici. Jergović bi samo od te epizode napravio roman.

Posebno su kod Babkine uzbudljivi vremenski skokovi u kojima se, recimo, posle poglavlja koje se događa 1946. godine nađemo u savremenosti s likom koji je dovoljno bogat da ne radi ništa, ali i dovoljno inteligentan da zna da to ne vodi nikuda. Reč je, naravno, o jednom od likova s početka priče. Ili epizoda u kojoj mlada žena odbija da plati taksi. Funkcionalnost takvih skečeva od neprocenjivog je značaja za celinu koja odbija da se sklopi u samoj sebi. No, tehnika kojom se Babkina obraća stvarnosti nipošto nije ista kao tehnika kojom oživljava Veliku glad u Ukrajini, recimo. Ta moć da promeni registar, uz izrazitu sposobnost sažimanja, nenametljivost u odabiru motiva, sigurnost i lakoću izraza, čine Babkinu svežim, veoma upečatljivim i nesumnjivo samosvojnim spisateljskim glasom.