Šta nam strip može reći o skulpturi? Gde se susreću ova dva različita izraza? Ili još bolje: šta nam zajedno mogu reći o umetnosti i svetu u kome živimo? O tome govori nedavno objavljena zbirka stripova pod nazivom Skulptura?
Veze skulpture i stripa grade se i međusobno prožimaju čitavo jedno stoleće. Ove umetničke discipline razmenjuju teme, ali i eksperimente u domenu forme. Istoriju ovih prožimanja su gradili različiti umetnici, od Claesa Oldemburga koji je od glave Mikija Mausa oblikovao Maus muzej kritikujući konzumerističku kulturu, preko zvezda umetničkog tržišta kao što su braća Chapman, kojima je strip poslužio kako bi svoje skulptoralne forme gurnuli u groteskno i nasilno, do savremenih umetnika kao što su Philippe Parren i Pierr Huyghe, koji su otkupili prava na manga lik pod imenom Annlee i od nje načinili platformu za narative brojnih umetnika, između ostalog i skulptora. Sa druge strane, industrija preoblikovanja dvodimenzionalnih likova iz stripa u plastične figurine bila je osnova za formiranje dinamičnog kolekcionarskog tržišta. Jedan od najznačajnijih autora savremenog stripa Robert Crumb paralelno sa svojim crtačkim radom bavio se i izradom (razume se seksističkih) skulptoralnih predstava ženskih likova, pomoću kojih se obračunavao sa svojim mladalačkim frustracijama.
Tradiciju razvijanja ovog odnosa u lokalnoj sredini nastavlja da gradi internacionalna strip kolekcije pod nazivom Skulptura?, koja je objavljena početkom godine kao zajedničko izdanje Kulturnog centra Pančeva i „Grrr!“-a, koju je priredio strip autor Aleksandar Zograf. U pitanju je publikacija čije je prvo izdanje besplatno razdeljeno posetiocima pančevačkog Bijenala umetnosti održanog prošle jeseni. S obzirom na to da je ova manifestacija imala formu retrospektive (iako nije tako implicitno nazvana), strip izdanje Skulptura? bilo je praktično jedini novi umetnički rad produciran na prošlogodišnjem Bijenalu. Može se pretpostaviti da je odluka da skulptura bude tema stripova iz ove kolekcije zapravo omaž počecima pančevačkog Bijenala, koje je dugo godina funkcionisalo kao izložba jugoslovenske skulpture. Za uređivački koncept Zograf je izabrao metod slobodnih asocijacija na zadatu temu, što je, s jedne strane, ključni konceptualni nedostatak koji celu publikaciju čini nekonzistentnom, dok, s druge strane, govori o pozitivnoj dinamici strip scene koja neguje nesputani umetnički eksperiment i tako postaje mesto susreta i ukrštanja različitih glasova kao deo internacionalne mreže strip autora. Zbirka započinje protostripom iz 19. veka, autora Jovana Pešića, koji se podsmeva svom učitelju umetnosti, vajaru Đorđu Jovanoviću, predstavljenom kao – silovatelj mase za oblikovanje dok vaja figuru nage žene. Među radovima nastalim specijalno za ovo izdanje je i nekoliko onih koji se bave istorijom skulpture. Storija koju je nacrtao George Tragakis na svega dve strane pokušava da sažme čitavu istoriju skulpture, dok David Lasky pripoveda o statui Nike Samotračke kao „najlepšoj nesreći čovečanstva“. Alberto Corradi crta strip o futuristi Fortunatu Deperu, a od strip pesnikinje Noel Franklin učimo o Pikasovoj skulpturi u Čikagu. U šarenilu tema i problema bilo je mesta i za strip Marcosa Farrajote o „najgorem sranju od skulpture“ za koju se ispostavlja da je omaž baštovanima u portugalskom gradu Santo Tirso, gde se nalazi najveći muzej skulpture na otvorenom, kao i za bajkoviti strip Saše Stojanovića o nevidljivom nosorogu na „najvišoj tački u Pančevu“. Pored ovih, tu su i komentari aktuelnih društvenih pitanja kao što je pokušaj Mihaela Milunovića čija storija govori o smeni idola od Jugoslavije do danas ili strip Dragane Kuprešanin o ideološkom haosu koji je obuhvaćen definicijom spomenika kulture. Tu je i zahvat Katie Woznicki koji pokazuje kako se ruši granica između skulptoralnog oblikovanja i ljudskog tela u praksi plastične hirurgije. Čitanjem zbirke suočavamo se sa nizom problema za kritičko bavljenje, od eskapističkih odgovora, introspekcija, svakojakih iskrivljenja do socijalnih i političkih komentara u „nevinoj“ formi naracije u slikama. Specifičnim obradama ovih i sličnih pitanja u stripu istraživačice i istraživači umetnosti se nedovoljno često bave.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da nije Noć veštica nego Sveti Luka? Misle li ljudi da su onda bolji pravoslavci?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
