Srećom, pripadam onim naraštajima s Balkana, tačnije njihovim ne baš malim delovima kojima nadimak ‘Cane’ prvenstveno – pa i isključivo – znači ‘Zoran Kostić, pevač Partibrejkersa’. Teško je posle tri burne decenije i-kusur-godina setiti se tačno, ali mislim da sam ga prvi put sreo kao člana tada u pank/novotalasnim krugovima Beograda već poznatog kvarteta Radnička kontrola. Učestvovao sam u organizaciji dvodnevnog koncerta novih bendova na malom stadionu ‘Tašmajdan’ – ABRS/Aktuelna Beogradska Rock Scena, leta ‘81. – i po običaju glavna frka je počela kad je izvlačen redosled nastupanja. Niko ovde nikad nije bio toliko mali i nepoznat da mu ne proradi sujeta, pa se velika prostorija u Domu omladine očas ispunila nadvikivanjem, pretnjama i prenemaganjima prisutnih članova par desetina sastava. Pošto sam s Petrom Janjatovićem prihvatio da izaberemo učesnike i nekako sredimo program, sledovalo nam je i suočenje s dotad predusretljivim mladim muzičarima; normalno, mi smo im bili krivi za sve, ili bar odgovorni da isposluju njihove prohteve.
Pevač Radničke kontrole je gotovo režao na mene, preko stola se unosio u lice, ultimatumom valjda pokušavao da isprovocira tuču ako ne udovoljavanje njegovom zahtevu. Kad je izjurio tresnuvši vratima, neko mi uzgredno reče: „Ma pusti klinca nek besni, ima on drugih problema…“, a utom se Cane opet stvori preda mnom i gotovo istim, nepomirljivim tonom zgranu me pitanjem: „Je l’ istina da ti imaš one LP-ije Roberta Džonsona?“
Spreman da postane kralj (beo)gradskih bluz-pevača, u međuvremenu na Tašu je uspeo da isprovocira publiku i prekid koncerta.
REGLERI DO PANJA: Uz rad u muzičkom magazinu „Džuboks“, jedan od poslova koje sam rado prihvatio bio je da uređujem program male rok-scene DADOV-a jednu sezonu, dok urednik Vojislav Koki Đukić odsluži vojni rok u JNA. Tu se radilo o tradicionalnom terminu ponedeljkom uveče (za 3-4 mlada benda), i ponekom specijalnom koncertu van toga.
Nabujali New Wave probio je i u starinsku, minijaturnu salu DADOV-a, a posle niza izveštaja u ‘Džuboksu’ – kojima sam favorizovao svežu krv i oslobođene ideje novotalasnih grupa Beograda i okoline – morao sam to i da primenim svojim izborom izvođača. Nekako sam se sporazumeo i s Kojom čija je – još uvek samo dvočlana – Disciplina kičme bila u bučnom, punom zaletu. Iako nikakvih honorara ni na vidiku (jedva se skuckavalo za prevoz opreme), Koja je naravno imao sopstvene uslove. Među njima dva su bila da priliku na toj bini dobiju izvesni njegovi štićenici, i da im on radi zvuk za tu svirku. Tako sam čuo (za) Partibrejkerse, od čijeg se nastajanja i mojom zgradom vukao grafit „Albert Kalašnjikov“. Gitarista Anton već je imao pedigre, od sastava BG5.
Prvog ponedeljka u oktobru ‘82. (uvek fonetski/po Vuku napisani) Patribrejkers su se prvi put pojavili pred publikom, kao tzv. zagrevanje za lokalni RnR-revival bend The Fifties. Koja je još na tonskoj probi naizmenično ‘dizao’ reglere na mikseti do granice izdržljivosti živaca vlasnika te opreme, kasnije zaboravljenog muzičara. U prvoj postavi, Brejkersi su imali 2 gitare ali ne i bas, i praštali izvanredno, do bola. Ne sećam se kako je tad reagovalo oko 150 (obično, znatnim delom prijatelja i sl.) natiskanih u DADOV, jer sam i bez plavog šlema služio kao tampon-zona između Dušana Kojića i vlasnika ozvučenja, koji je onako sitan skakao naokolo pokušavajući da od miksete otrgne Čoveka-koji-u-bendu-nema-gitaru, dok je ovaj podlakticom držao sve reglere nagurane ‘do panja’.
SLOBODA ILI NIŠTA: Doba praštanja je tako započelo. Bio sam na bar 50 koncerata Partibrejkersa, pre nego što prestadoh da brojim: i po selendrama osuđenim na Beograd, i po dva u istoj zagrebačkoj noći, i na premijerama novih članova, i na po nekoliko oproštajnih i povratničkih, i u rupama i na stadionima i na trgovima, i dobrotvornim i pod menadžerima-krvopijama, ispred Motorhead i iza 3 filmadžije… Uzbuđenje nikad nije nedostajalo, bunt se nije izgubio, rhythm’n’blues je uvek ostao za ponos; srećom se nisu (samo)uništili. Od Prstena naniže, preživela je i pregršt snažnih i važnih pesama; uvek iznova citiram poneki od stihova koje Cane izvikuje, i ložim se kad god Anton oplete žice.
