Plakar

U francuskom filmu danas, očigledniji je nego igde na svetu oštar rascep između dve dominantne „struje“. Autori filmova koji čine jednu ili drugu odlikuju se po pravilu bezočnim nedostatkom stida u pokušaju povlađivanja publici, a prema kojoj u oba slučaja gaje podjednako jak prezir. Dok tvorci skupih komercijalnih komedija svoje gledaoce tako vide kao vulgarne, priproste, plitke i zaludne, autori festivalskih i akademskih umetnosti bez žanra, ali zato sa porukom, za svoju publiku veruju da je pretenciozna, isfrustrirana i jednako plitka i zaludna. Čak i ako su i jedni i drugi u pravu (a na šta, nažalost, upućuje uspeh ovih filmova), ako posmatrač nije mizantrop, svakako će se zapitati šta gledaju oni koji ne pripadaju ni jednoj od ove dve kategorije.

I upravo na ovom međuprostoru, već dugi niz godina smenjuju se različiti filmski stvaraoci, često i potpuno suprotnih svetonazora, kao i dramatičnih razlika u kvalitetu. Njihova jedina zajednička osobina jeste upravo poštovanje prema gledaocu.

Plakar je tako odličan primer trezvenog i odmerenog filma, čije su ambicije u skladu sa dometima. Veber polazi od zanimljive postavke: stilski, ova komedija nije čak ni retro, već pre upravo „starovremenska“, dok se na sadržajnom planu bavi izuzetno aktuelnim pitanjima svojstvenim isključivo modernom svetu. Da li je jednom, u najboljem slučaju običnom, službeniku izvesne firme za proizvodnju kondoma moguće da prevesla sistem? Da, zahvaljujući novim civilizacijskim tekovinama. Uprava sme da otpusti radnika posle dvadeset godina, a da za to nema konkretnog razloga, ali to ne sme da uradi ako bi se posumnjalo da je razlog njegovo seksualno opredeljenje. Kao što Oteju poručuje Omon, kao ostareli homoseksualac i izumitelj paklenog plana: „Tebe će zadržati zbog onoga zbog čega su mene otpustili.“ Tako odmereni Otej počinje da glumi pripadnika seksualne manjine i odmah postaje zanimljiv i simpatičan svima koji su ga dotle smatrali dosadnim i odbojnim. Njegov život, kao laž, biva sušti uspeh, dok onaj koji iz laži najzad prihvata istinu o sebi kao homoseksualcu (Depardje) prolazi jednako loše kao Otej pre nego što je počeo da vara.

Pitanje novouspostavljene klime političke korektnosti koje prodire u sve strukture društva, do sada je na filmu obrađivano uglavnom na dva načina. Prvi podrazumeva potpuno nesvesnu obradu ovog pitanja – filmovi o kojima je reč jednostavno su se bespogovorno podvrgavali svim nepisanim zahtevima političke korektnosti, a najčešće čak i onima koji do tog trenutka nisu ni postojali, te su tako i sami dograđivali postojeću konstrukciju (primer: festivalski pobednik po izboru). Drugi način bavljenja ovim problemom podrazumeva suprotan ekstrem – bezrezervno gnušanje pred tekovinama prve vrste filmova, te najrazličitije opstrukcije svih modusa „korektnog“ razmišljanja. Osim smeha, očekivana reakcija publike na ove filmove uključivala je po pravilu povraćanje, gađenje i užas, a nakon obaveznog zaprepašćenja pred smelošću autora (primer: filmovi braće Fareli ili serija Južni park). U Plakaru se pitanju pristupa opuštenije, manje dramatično i direktnije: ono se naziva pravim imenom, i kao takvo postaje regularna tema filma koja je podložna regularnom preispitivanju.

I upravo opremljen tim specifičnim osećanjem takta, kao i starom, karakteristično francuskom, ikonografijom, duhom i „zračenjem“, Veber će nonšalantno oboriti prepreke koje su na nasrtaje mnogo hrabrijih i odvažnijih tvrdoglavo ostajale na svom mestu. Kada zagrize u problem prihvatanja homoseksualnosti, dakle, on nikada neće delovati grubo i vulgarno, a kada to učini iz ugla potpuno suprotnog uobičajenom, neće izgledati nimalo pretenciozno.

Ovaj recept, priložen, u konzervativnom duhu tradicionalnog kulturnog dobra, možda je, pošto će stići do mnogo šireg kruga, čak i subverzivniji od najekstremnijih produkata upravljenih ka istoj meti – političkoj korektnosti kao bazi za Vrli Novi Svet. I niko neće izaći iz sale. Što je, sve zajedno, vredno poštovanja. Čak i ako Veberu ponekad nedostaje nešto inventivnosti u mizanscenu, poneko sveže rešenje za dijalošku scenu, malo osećaja za detalj u scenografiji ili nivelisanje stilova glume. Čak i ako se sve to zajedno oseća kao neujednačenost elemenata i nedostatak čvrste ruke. Čak i ako film nije baš urnebesno smešan. Čak i ako su, ruku na srce, Veberova ideja i pogled na svet daleko zanimljiviji od konačnog proizvoda. Čak i ako je, dakle, Veber bitno bolji čovek nego reditelj. Na ukazano poštovanje treba odgovoriti poštovanjem.

Došlo je vreme kada je opstajanje između primitivizma i pretencioznosti postalo hodanje po žici, koja iz dana u dan postaje sve tanja. Ko se oklizne, dole ga ne čekaju gladni lavovi, već sve same prijateljski raspoložene kolege i producenti, željni da ga prigrle u svoj tabor.