Pirat na Slaviji

Pirat na Slaviji

Ni sanjao nisam da je u pripremi veliko spremanje na Slaviji. Dafina je pukla, bivša država se raspala pa i njena banka čeka da bude moneta u otplati dugova, a ni lokalnim bankama baš ne ide najbolje. Sve u svemu, Mitićeva rupa ostaje rupa, parkiralište na mestu prve srpske apoteke takođe a najveći beogradski staklenik skulptura u gradskom prostoru. Računao sam da ima dosta neobavljenog posla kojim bi neko trebalo ozbiljno da se pozabavi. Kad, ne lezi vraže, via Sarajevo stiže aber da se na Slaviji ustoličuje nova utopija. Na arhitektonskom sajtu www.a4a.info oglašen je pobednički rad na konkursu za Spomenik modernoj Srbiji. Slike na displeju sam gledao s nevericom i pre nego što sam shvatio da neko smera da Dimitrija Tucovića zameni nekim novim simbolom. Učinilo mi se da na nekoliko renderovanih slika prepoznajem oblik Towera of Winds (Kula vetrova), jednog od danas najznačajnijih svetskih stvaralaca, japanskog arhitekte Tojoa Itoa (Toyo Ito). Prvobitno zaprepašćenje zamenila je sumnja da me je zavarao prvi utisak izazvan unisonim jezikom kompjutera. Sumnju su odagnale knjige, drugi www-ovi i konsultovane kolege. Ispostavilo se da se posle dugogodišnje lokalne prakse izrade piratskih kaseta, CD-ova, softvera i dr. na Slaviji priprema postavljanje pirata grandioznih razmera. Ovog puta arhitektonskog.

Naravno, moglo bi se reći da je ovde pre reč o kopiji, plagijatu ili koristiti neki drugi prikladan izraz koji precizira da je delo neoriginalno. Međutim, ovi izrazi previše usko određuju odnos autora i dela, odnosno čina pojedinca ili grupe. A u ovom slučaju to nije primarno. Poznato je da svaki autor dela u okviru vlastitog shvatanja morala, profesionalne etike i ličnog stvaralačkog potencijala. Tim aspektom događaja trebalo bi da se bave strukovna udruženja ili možda, kako mi jedan mlađi kolega samouvereno otpisa, „okružni sud“. Ovde međutim nije reč o autoru i autorstvu. Kao i kod druge piraterije, reč je o opštem stanju svesti, odnosno o tome šta društvo želi da toleriše. Piraterija hara tamo gde je stvaralaštvo marginalizovano pa i društveni mehanizmi kontrole i svest o značaju zaštite originala i autorstva ne postoje ili ne funkcionišu. A ovde se ogleda baš to jer je društvo izabralo rad čiju bi originalnost doveo u pitanje i bolje informisan student. Odluka žirija pokazuje ili da je informisanost slaba ili da je reč o relativističkom odnosu prema značaju čina stvaranja i građenja. U oba slučaja zaključci se ne razlikuju bitno – u pitanju je arogancija jednog malog i zatvorenog, uveliko izopštenog esnafa. Naš svet je dovoljno mali da smo u njemu najbolji i u pravu! Ukratko, reč je o neshvatanju, arhitekata naravno, vlastitih koordinata unutar lokalne i globalne sredine.

Ovaj primer potvrđuje opšte nazadovanje ili, još gore, prihvatanje efemernosti kao društvenog specifikuma. Sa te nacionalprovincijalne tačke gledišta razvijena društva su banke iz kojih se može pozajmljivati bez kamate, koliko treba i bez obaveze da se bilo čime uzvrati. Elem, takav stav se teško može dovesti u vezu sa savremenošću a još manje sa „modernošću“. Danas je svet uređen po drugačijim principima a etičke norme su modus koji pomaže i usmerava opšte napredovanje.

Akteri ove piraterije mogu pokušati da svoj izbor brane savremenim metodom citata. Avaj, sa teoretske tačke gledišta, citat se suprotstavlja pojmu moderne arhitekture i pripada vokabularu njene postmoderne, retrofaze. Taj koloplet spomenika „modernom“ i postmodernog jezika izaziva smisaonu zabunu u izboru postupka i pristupu temi simbola modernog društva. Povrh svega, u ovom slučaju nije reč o citiranju pasaža već celine tako da ni ideja o nadležnosti „okružnog suda“ nije isključena. Na sličan način se u budućnosti može preuzeti bilo koja globalno poznata arhitektonska forma, promeniti joj namenu i materijale i reći da taj pirat ima dublje simboličko značenje od originala jer i na njega liči. U tom slučaju se cinično može zapitati da li je spomenik na Slaviji simbol Udruženja srpsko-japanskog prijateljstva ili poklon Jokohame zbratimljenom Beogradu. U poslednjem slučaju trebalo bi preispitati motive darodavca s obzirom da je Tower of Winds tek duhovito osmišljena maska običnog ventilacionog kanala autobuske stanice.

Najzad, moguće je pretpostaviti da će se izabrani projekat naći u nekoj od budućih knjiga istorije moderne arhitekture u Srbiji, kao još jedan primer delanja „revolucionarne generacije“. Ako bi se sudilo po autoru originala, Ito ima veze sa revolucijom jedino što se lepo rimuje sa Tito. Ali, kao što nam je rečeno, ovaj je bio tamničar svih bratskih naroda Jugoslavije. Zato, ako već može da se bira šta piratizovati na Slaviji, ja bih se založio da to bude Tatlinov spomenik III Internacionali. I kontekstualno i kulturno i istorijski on ima više veze s revolucijom i modernim no ventilacioni kanal iz Jokohame. Ipak, i pre svega, ovaj izbor daje za pravo mišljenju raspisivača konkursa da je došlo vreme da se modernoj Srbiji podigne spomenik. Gone with the wind.