Reditelj filma Petnaest minuta slave Džon Hercfeld (Dva dana u dolini) čovek je koji razmišlja. Kao takav, on zna koliko je teško dobiti ideju, i do svih svojih ideja izuzetno drži. Tako, međutim, i upada u najčešću grešku koju jedan misleći reditelj uopšte može da napravi – ostaje neodlučan. Ne uspeva da iz skupa ideja (pa neka su i sve odlične, a nikad nisu) odabere onu glavnu kojoj želi da podredi svoj film. Nakon ove apriorne greške, najbolje do čega bi uopšte mogao da dospe(makar razmišljao i besprekorno, a to je nemoguće), i dalje bi bio film od nekoliko neusklađenih celina. U slučaju Petnaest minuta slave, celina ima samo dve, a traju gotovo jednako. To ovaj film čini nekom vrstom omnibusa od dve priče. U pitanju je izuzetno retko korišćena forma, za šta, kao i obično u slučaju preteranih „noviteta“ i „originalnosti“, postoji dobar razlog: ne valja.
U ovom slučaju, film je do finalnog obličja o kom je reč došao slučajno, ili, možda tačnije, nenamerno. Polazište je, kako deluje, bila priča o dva amoralna bolida iz Istočne Evrope koji ipak imaju dovoljno mozga da osmisle pakleni plan: iskoristiće svoj talenat za ubijanje i mučenje ne bi li ostvarili američki san i zaradili milion dolara. Za isti iznos, naime, namislili su da popularnom reality show mogulu prodaju originalni snuff – snimak smaknuća velike detektivske zvezde. Pred sudom će se braniti ludilom, a iz ludnice će izaći tako što će – priznati da ipak nisu ludi. Kako za isto delo ne može da im se sudi dva puta (premisa na kojoj je nedavno sklepan i Double Jeopardy), uskoro bi se našli na slobodi. Ovaj, možda malo komplikovan plan, funkcioniše sasvim dovoljno dobro da bi mogao da iznese dozu nepatvorene neuglađene sirovosti i iskrenog besa, koji su mogli da budu Hercfeldov ozbiljan zalog za poverenje. Šta bi bilo da ovako počinje film, nemoguće je rekonstruisati. Sve vreme pričamo, naime, o drugoj polovini istog.
U prvoj, dvojica o kojima je reč (Čeh i Rus, koji su se upoznali u Pragu, gde je valjda Rus studirao režiju?) stižu u Ameriku, malo joj se dive, što zbog „slobode“, što zbog Kapre, malo ubijaju bivše prijatelje, prostitutke i ine. Rus snima kamerom, tako potcrtavajući svoje rediteljske aspiracije, te na enervantan način evocirajući Stounove Rođene ubice insistiranjem na napornoj i neinventivnoj mešavini faktura slike. Zatim upoznajemo De Nira, koji flertuje sa medijima, ali ne posustaje u svom pravdoljubivom zanatu, i Eda Bernsa, vatrogasnog inspektora s višim aspiracijama. Biva tu koješta, ali ništa bitno. Čemu onda služi ovaj predugi deo filma? Dva su praktična razloga. Prvi i očigledan – da se napravi mesta za De Nira, ne bi li dao pare. Drugi i pritajen, kvazidramaturške prirode (služi reditelju da umiri savest što je izdao pola filma De Niru u najam) – kako bi De Nirova pogibija, nakon što se „zbližimo“ s njegovim likom, bila iznenađenje. U ovome se, doduše, uspelo, ali je cena zastrašujuća, a dobit simbolična (u narodu: „Klati vola za kilo mesa“). Ako svedemo račune, tokom prve polovine filma niko – uključujući i reditelja – ne zna kuda film ide. U toj napetoj situaciji dodatno iritira iživljavanje naprasno poludelog direktora fotografije Žan-Iva Eskofijea (Ljubavnici sa Pon–Nefa, Vrana 2, Dobri Vil Hanting, Sestra Beti), koga Hercfeld ne ume da kontroliše. Preterani broj pogrešno razmeštenih rasvetnih tela i raznoraznih svetlucanja odasvud (sigurno visokoumna „rasvetna strategija“), osim što odvratno izgledaju, na platnu kontinuirano formiraju haotične strukture zahvaljujući kojima se glumci ne razaznaju, a fokus i centralni deo kadra nikada nisu jasni. Ovo umnogome poništava zanimljiv odabir lokacija i doprinosi taloženju negativne energije koju gledalac zatim prenosi iz kukakvičjeg jajeta prvog dela u drugi, pravi deo filma, normalno, ako ga uopšte sačeka.
A ovde ga, ako je još u sali, vrebaju mnoga iskušenja: da li su svi sa Istoka loši, ili su takvi postali oni koji su previše gledali američki TVprogram? Da li je rediteljski posao zločin po sebi? Da li je nemoralniji prodavac ili kupac snuffa? Da li je kupac TV mogul ili su to gledaoci? Da li Hercfeld može sve to legitimno da nas pita i da onda završi ljigavim hepiendom po autopilotu?
U pitanju je, kao što ste videle, o, vi tolerantne i benevolentne ljudske prirode koje ste sačekale kraj, mnoštvo zanimljivosti koje Petnaest minuta slave jasno izdvajaju kao dosta redak film o kome je reditelj ipak razmišljao duže od producenta. Ako u narednom pokušaju Hercfeld pak nađe producenta koji: a( ne želi glavnu ulogu, ili b) odgovara onoj glavnoj ulozi koja u scenariju već postoji, sve su indicije da će i ona manje tolerantna, manje dobrohotna grupa gledalaca biti u situaciji da dočeka odjavnu špicu. Što je velika, ali jedina stvar koja Hercfelda deli od slave.
