Petar Pan iza rešetaka

Oni koji vole da ne vole Frederika Begbedea kažu za njega da je razmaženi pariski fićfirić i snob, buržoaska drama queen, narkofilski narcis iz Boljeg Društva koji plejbojskim likom i delom „bez trajne vrednosti“ (to bi se već moglo pokazati kao prebrza presuda) odslikava svu lahorastu frivolnost epohe… Oni drugi, koji vole da ga vole, u potpunosti se slažu s prvima, uz jedan možda stidljivasti amandman: ne mogu protiv poriva da ga čitaju i da vole njegove knjige, ili bar većinu njih. Nikada nisam krio (v. Vreme br. 794) da radije spadam među potonje… Neću ni sada kriti da Francuski roman u tom pogledu neće izmeniti ništa.

Nije nepoznato da skoro svi najrazlašeniji Begbedeovi romani (99 franaka, Ljubav traje tri godine, Romantični egoist…) poseduju više nego direktan link sa piščevim „stvarnim“ životom, to jest, da je sopstveni život piščeva možda i omiljena građa. Pa ipak, „stvarnost“ se u Francuski roman umešala sasvim drugačije, po sopstvenoj volji, a piscu je tu samo preostalo da je sledi, pa kuda stigne. Naime, „pokretač“ ove knjige jedan je – doduše, ne baš tako dramatičan – događaj iz metropolitanske crne hronike: hapšenje nekolicine „izgrednika“ koji su šmrkali kokain javno, na ulici pred noćnim klubom, na haubi automobila (što je, reći će naš amerikanofilski autor, omaž istom takvom postupku Džeja Mekinernija)… Već slutite: Frederik Begbede jedan je od uhapšenih, i u pritvoru će – okružen uglavnom ekipom iz „donjih“ slojeva društva, s kakvom inače baš i nije prečesto u prilici da se susreće – provesti noć i dan nakon nje, cvileći da bude što pre pušten, pa makar i zbog svoje „poznatosti“ i društvenog položaja, i istovremeno se – sada u ulozi pisca kojem je nositi se sa ljudskom nesolidnošću svog eponimnog književnog lika – podvrgavajući bespoštednoj samoanalizi. Koja je, dakako, istovremeno i analiza onoga što ga okružuje, birokratske ravnodušnosti Sistema. Kažu da je ova knjiga u Francuskoj pokrenula reforme zatvorskog sistema, jer je Begbede dočarao njihovu bedu onima koji za nju inače ne bi marili…

Mada je „zatvorska priča“ svojevrsni okidač radnje, ona ipak nije i okosnica ovog romana – i dobro je što je tako. Dugi zatvorski časovi i sama paradoksalna egzistencijalna situacija u kojoj se zatekao ponukali su pisca na svojevrsnu inventuru sopstvenog života, detinjstva, odrastanja, porodice, okruženja, od još pomalo krutog francuskog društva iz predšezdestosmaške epohe, do onog znatno permisivnijeg koje ga je nasledilo. Kao i svaka priča o sazrevanju i samorazabiranju u svetu, tako se i Begbedeov roman, pa još i „francuski“, pretvara u osvrt na istoriju sopstvene porodice, imućnih buržuja sa francuske baskijske obale, ali i inventuru sopstvenih dečačkih i mladićkih frustracija i strahova, socijalnih i intimnih inhibicija (koje decu iz „viših“ slojeva pogađaju možda u ponečemu drugačije, ali nikako ne i manje nego druge), raspada braka njegovih roditelja, neizvetrivog osećanja (društveno indukovane) inferiornosti prema starijem bratu kao onome koji je uvek bio Trezveni Vođa, ranih i zrelijih (pop)kulturalnih fascinacija, ranjivosti, nesigurnosti i neukorenjenosti u svetu Ozbiljnosti i Odraslosti koji kao da je petarpanizovanim savremenicima ionako sve nedosegljiviji („Više nema odraslih, već samo dece različitog uzrasta.“)

Mnogo je kritičara napisalo kako je Francuski roman najbolja Begbedeova knjiga. Nisam uveren da je tako: trima bih svakako dao prednost (99 franaka, Ljubav traje tri godine, Windows On the World), ali ova knjiga jeste i dobra i značajna unutar ovog samosvojnog opusa. Ovaj zreli, melanholični pogled unazad otkriva nam jednog ne „novog“ Begbedea – jer on jeste i dalje onaj „romantični egoist“ sa pariškog asfalta – nego Begbedea preko kojeg je prešla senka prolaznosti i smrti, ona koja te svakako stigne, ako ne u trideset i nekoj, onda u četrdeset i nekoj, a „spoljni“ povod za nju može biti bilo šta – pa i jedno banalno hapšenje… Sam će Frederik B, osvrćući se na dosadašnji rad, u Francuskom romanu zapisati i ovo: „Uvek sam pisao samo priče ljudi bez prošlosti: junaci mojih romana proizvodi su sadašnje epohe, izgubljeni u sadašnjem trenutku koji nema korena – oni su providni stanovnici sveta u kome su emocije efemerne kao leptiri, i u kome zaborav štiti od patnje.“ E, sa tim zaboravom koji „štiti od patnje“ kanda je zauvek gotovo: čovek u jednom trenutku stekne prošlost – koja je ionako sve vreme vrebala iza ugla – i povratka u Rajsko Stanje permanentne sadašnjosti više nema. Zato podozrevam da nas ubuduće čeka jedan naizgled podjednako frivolni, a opet drugačiji Begbede; i neka je tako, pa ni mi nismo isti kao nekad, zašto bi pisac to bio? U međuvremenu, Francuski roman ne treba zaobići.