Pet lica traži pisca

Da li ste pročitali neku knjigu Mladena Markova? Niste? Ninova nagrada retka je prilika da se tu nešto promeni, mada to neće nikome mnogo toga doneti. Nakon pet decenija pisanja Mladen Markov sigurno ne gori od žudnje da ganja nove čitaoce, a ni oni koji su do sada ravnodušno prolazili pored knjiga ovog pisca neće osetiti posebno zadovoljstvo kada pročitaju reč „jakna“, shvate da je to kraj nagrađenog romana Ukop oca i zatvore korice knjige. Ovo, naravno, ne važi za snobove koji će, kao i svake godine, cičati i uzdisati već na samu pomisao o bojadisanim koricama ovog izdanja Narodne knjige, ali nije o njima reč. Nagradi treba da se raduju autor i njegovi dosadašnji čitaoci, nema razloga da se trpaju ostali jer i tako nisu ništa propustili. Čak i da jesu, bolje je da nastave svojim utabanim stazama između knjižarskih tezgi, bibliotečkih rafova i kućnih fondova prijatelja. Tako je poštenije.

REKORDNI PRINOS: To ipak ne znači da se može zanemariti činjenica da je Ninov žiri proglasio najbolji roman koji je objavljen u prethodnoj godini. Dapače. Petoro književnih kritičara, Svetozar Koljević, Adrijana Marčetić, Petar Pijanović, Ivan Negrišorac i Aleksandar Jerkov, nisu prethodnih meseci uspevali da dignu glavu od sto pedeset romana koje su pisci, i oni koji to pokušavaju da budu, iznedrili tokom prošle godine. Trebalo je svaku od tih knjiga barem ovlaš preleteti ako ne i pročitati, to zavisi od prilježnosti člana žirija kome je dopalo u ruke određeno izdanje.

Vremenom se taj „rekordni prinos“, kako se obično govorilo za drugu vrstu kulture, nekako krunio i osipao tako da je u širem izboru ostalo petnaestak romana koji su se sveli na pet izabranih naslova. Prostom većinom glasova (Koljević–Pijanović–Negrišorac) izabrana je knjiga Ukop oca, tako da je ostalim članovima žirija – Aleksandru Jerkovu koji je glasao za delo Knez Miškin u belom Valjevu i Adrijani Marčetić koja se odlučila za Šekspirovog klijenta Miloša Latinovića – preostalo da potpišu zajedničko saopštenje koje su verovatno sročili štovaoci Markovljevog dela:

„U svom dosad najboljem romanu sa naslovom Ukop oca Mladen Markov na zanimljivoj tematskoj građi promišlja mogućnosti savremenog proznog izraza. Naizgled klasična, fabula ovog romana građena je na narativnom paradoksu – mada najavljen već naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predložak, stalno se odlaže i do kraja romana ne realizuje. Tom tematskom obrtu prilagođeni su forma i postupak ovog romana. Pomeren, pa i izneveren horizont iščekivanja posledično uvodi u priču onu vrstu hronotopa koji se ne ostvaruje u narativnoj sukcesiji, već asocijativnim vezivanjem pripovednih slika. One se ulančavaju i povezuju tvoreći neobičan i sugestivan kinematografsko-pripovedni niz. U neobičnom narativnom nizu i pod neobičnim uglom Markov stavlja u prvi plan dezintegraciju porodice, odnos oca i sina viđen na fonu dramatičnih zbivanja tokom XX veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu. Celovita i dobro komponovana knjiga, roman Ukop oca potvrđuje i prevazilazi već osvedočene stvaralačke domete Mladena Markova.“

PRAŠINA: Toliko o „smutnim vremenima“, „narativnoj sukcesiji“, „horizontima iščekivanja“ i „kinematografsko-pripovednim nizovima“, ma šta to značilo. Obrazloženje žirija i tako je društvena konvencija koju niko ne uzima previše ozbiljno, kao što su sama priznanja neka vrsta rituala koji se moraju ispunjavati. Da nagrada nije pripala Mladenu Markovu, sigurno bi je dobio Radovan Beli Marković, što su neki očekivali; da članovi žirija nisu mogli da se opredele između Markova i Markovića, dali bi je nekom trećem, Danielu Kovaču ili Nenadu Teofiloviću, na primer, i tako prijatno iznenadili sve one koji su alergični na prašinu u srpskoj prozi; pošto je u jednom trenutku postalo očigledno da Marković nema šanse, Adrijana Marčetić je glasala za Miloša Latinovića koji se nije ni nalazio u najužem izboru i tako spasla savest, jer ako nema kompromisa s drugima, najbolje je poslušati samog sebe.

Možda se dolazak do pobednika odvijao drugačijim „narativnim tokom“, ali „horizont iščekivanja“ u ovim „smutnim vremenima“ za neke nije sasvim ostvaren. Nežirijevskim rečima kazano, budući da ove godine nisu ispunjena očekivanja mnogih niti načinjena iznenađenja, Ninova nagrada je našla svoju pravu meru: petoro ljudi bira jednu knjigu. I ništa više.