Pečat prevodioca

„Hamlete, ja sam duh oca ti tvoga“, rekao je navodno duh oca mu njegovoga u jednoj glumačkoj pošalici. A kod Laze Kostića, „To be or not to be…“ prevedeno je kao: „Trt-mrt, život ili smrt“. Vremenom su još neki prevodi velikih dela skrenuli na sebe pažnju javnosti i kritike, ali po pravilu, međutim, prevodilac ostaje ime na dnu prve strane knjige.

Prevodioci su po definiciji „nevidljivi“. Mnogo se ređe međusobno razračunavaju preko štampe i kafanskog stola nego pisci. Kako za „Vreme“ kaže Dragoslav Andrić, jedan od pripadnika obeju branši, prevodioci su „fin svet“, i često bolje znaju sopstveni jezik od samih pisaca, od kojih se očekuje da ga unapređuju.

ORIGINAL FALSIFIKATA: Svakom se desi da u knjizi omiljenog autora pronađe konstrukciju koja mu se ne dopada i da za to olako okrivi prevodioca. Malo ko razmišlja o tome da prevod nije matematički problem koji rešava jednačina, već proizvod nekog ko ima sopstvene profesionalne i umetničke kriterijume, svoju poetiku prevođenja. Prosto, različiti ljudi jure različite stvari.

Prevodioci o ovom pitanju zauzimaju dva načelna stava. Po jednom, ličnost prevodioca treba da ostane u potpunoj senci teksta. „Prevod je uspešan onda kada se iz njega vidi osobenost, ne prevodioca, već prevođenog pisca i dela, pre svega njegove vrline, ali – zašto ne – i slabosti“, kaže za „Vreme“ Zoran Paunović, prevodilac Džojsovog Uliksa. „Sumnjivi su prevodioci kod kojih svaki pisac zvuči podjednako raskošno i virtuozno. Džozef Konrad se, na primer, ‘muči’ sa engleskim jezikom, dok se Vladimir Nabokov u svojim najboljim delima njime igra – i to mora da se vidi u prevodu.“ Biserka Rajčić, naš najznačajniji prevodilac sa poljskog, smatra da ono što se obično naziva „pečatom prevodioca“ vodi stereotipiji. „Ako nekog prevodioca prepoznajete, to nije dobro. Nažalost, ima takvih prevodilaca i čak su u društvu poznati. U slučaju kad su takvi prevodioci i pesnici, prevodi drugih pesnika liče na njihovu poeziju.“

Na drugoj strani su oni koji brane aktivniju ulogu prevodioca, kao Dragoslav Andrić, koji smatra da prevodilac treba da se izražava onako kako bi se, po njegovom osećanju, izrazio sam autor da je pisao na prevodiočevom jeziku. „Vi možete da odstupite od teksta originala, s tim da sve ono što ste pozajmili kasnije vratite autoru s 15 odsto kamate“, kaže Andrić.

MALO TREPTANjE: Priča o stepenu slobode koju prevodioci u svom poslu smeju sebi da daju podložna je diskusiji. Ali, desi se da iz štampe izađe prevod čija je neuspelost potpuno transparentna, gde se i bez znanja jezika originala, pa čak i bez uvida u tekst izvornika mogu uočiti školske greške. Jedan noviji primer za to je prevod knjige Meri Popins se vraća (kurziv naš): „Pa to je u redu – gorko je gunđao gospodin Tarvi…“ (Valjda „s gorčinom“? ); „Anabela je, jednim besnim pokretom, odgurnula njegov prst sa svojih.“ (Grudi?); „Malo je trepnula na svetlost dana…“ (Što nije još malo trepnula?).

„Dešava se da se s nekim prevodiocima uđe u cajtnot zbog različitih privatnih razloga ili da se dâ prilika novom, mladom prevodiocu“, komentariše ovakve slučajeve Vasa Pavković, urednik Narodne knjige. „To se katkad, pogotovo pred Sajam, vrlo, vrlo retko, ne završi kako bismo svi želeli. No, to su sve ređi slučajevi. Iza svake knjige stoje meseci timskog rada… Postoje autori i agenti koji zahtevaju da im se prevod pošalje i na verifikaciju, i to se ispoštuje.“ Dejan Papić, direktor Lagune, smatra da se greške u prevođenju ne mogu uvek izbeći. „Da bi ih bilo što manje, trudimo se da angažujemo kvalitetne prevodioce, a svaki njihov tekst prođe kroz čak tri ruke lekture/korekture i to različitih osoba.“

Aleksandar Ilić, prevodilac Kundere i Škvoreckog, navodi primer „kvalitetne i opravdane dogradnje“ u Vinaverovom prevodu Dobrog vojnika Švejka: „Kada Hašek u vrsti češke varijante Dorćola kaže „restorace“, a Vinaver prevede sa „bircuz“, to je doprinos upečatljivosti.“ Nasuprot tome, ukazuje Ilić, „kada Vinaver prevede ‘U kalicha’ sa ‘Kod bokala’, to je greška jer treba prevesti ‘Kod putira’, s obzirom na husitski naboj reči ‘kalich’“.

Prevodilac Jelena Stakić kao primer navodi roman Harper Li koji je prevela, Kao da ubiješ drozda (To Kill A Mockingbird), našoj publici mnogo poznatiji po naslovu prevoda filmske ekranizacije – Ubiti pticu rugalicu: „Prvo, infinitiv u naslovu, u našem jeziku, ima nekako zapovedni karakter… Ptica rugalica u sprezi s tim „neminovno izaziva krvoločne asocijacije: utamani tu ptičurinu koja se ruga… A autorka, Harper Li, htela je da kaže nešto sasvim drugo: greh je učiniti nepravdu jednoj bezazlenoj osobi, kao što je greh ubiti i pticu-pevačicu koja ne pravi nikakvu štetu…“

Dragoslav Andrić kaže da su grube greške u prevođenju najčešće posledica nerazumevanja konteksta. Tako, na primer, u drami Osvrni se u gnevu Džona Ozborna pojavljuje se replika: „Your friends – there’s shower for you“ koja je besmisleno prevedena kao: „Tvoji prijatelji – eto ti tuša“. Koristeći ovaj primer u radu s mladima, on je primetio da i najbolji učenici prave istu grešku, jer se u svim rečnicima reč „shower“ prevodi isključivo kao tuš ili pljusak. Pravo značenje reči u ovom kontekstu je „pokazatelj“ (od glagola „to show“). Prevod fraze trebalo bi da glasi: „Tvoji prijatelji – oni pokazuju kakav si ti“.

Kod prevođenja esejistike i stručne literature javlja se još jedan problem. Jelena Stakić, prevodilac velikog broja knjiga iz humanističkih oblasti, skreće pažnju na škrtost naših izdavača u slučajevima kada bi bilo neophodno angažovati stručne redaktore. „Neopravdano je očekivati od prevodioca da poznaje stručni jezik nauke koja nije njegova, a stručnjaci iz tih nauka, čak i kada poznaju jezik dovoljno dobro, obično nemaju vremena ili strpljenja da te knjige prevode.“

REDAKTORI I IZDAVAČI: Prevodioci koji se više bave umetničkom književnošću uglavnom se protive stručnoj redakturi. „Prevod treba prihvatiti ili ne prihvatiti“, kaže Biserka Rajčić. „Može ga poboljšati samo prevodilac, naravno, ako je u stanju. Ritam prevodiočevog i redaktorovog teksta jednostavno se ne poklapa i rezultat redaktorove intervencije može biti katastrofalan.“ Flavio Rigonat, prevodilac Bukovskog, priseća se kako mu je redaktorka jednom „iskasapila“ knjigu, svodeći svoj trud uglavnom na bespotrebno menjanje reda reči. Po njegovom mišljenju, dobar deo njih pravi ispravke na silu da bi opravdao svoj angažman.

Većina naših sagovornika ne vidi velike koristi od Udruženja prevodilaca. „Uopšte ne znam zbog čega ono sada postoji“, kaže Biserka Rajčić. „Koliko znam, održan je jedan sastanak na koji su došla samo trojica begradskih izdavača, sa kojima prevodioci i inače imaju najmanje problema. Posebno je nezavidna situacija mlađih prevodilaca, koji su primorani da rade za simboličnu sumu, za jedan umesto četiri evra po strani.“ Odnosom s izdavačima retko je ko zadovoljan. Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće LOM, tvrdi da se u izdavaštvo i upustio upravo zbog nezadovoljstva tretmanom koji je kao prevodilac imao od strane svojih izdavača. Jelena Stakić se priseća slučajeva kada se po završenom poslu ispostavljalo da izdavač nema ni autorska prava na knjigu ili da na njeno objavljivanje, iz nekih drugih razloga, čeka godinama.

Odnos izdavača prema prevodiocima je ogledalo njihovog odnosa prema čitaocu. Paunović nastavlja: „Ne mogu bestseler liste i reagovanje na trenutno popularne ekranizacije biti jedini ili najvažniji kriterijum izbora. Time dobijamo ozbiljno okrnjenu ili, još gore, izvitoperenu sliku nacionalne književnosti iz koje uzimamo dela za prevod – pa tako Toni Parsons, sudeći bar po broju naslova, tiražu i popularnosti, kod nas postaje vodeći britanski pisac.“ Izdavači uglavnom osporavaju da im je osnovni kriterijum profit: „U zemlji u kojoj su tiraži od 500 do 1000 primeraka, kada je reč o prevodnoj književnosti, govoriti o profitu je smešno“, primećuje Vasa Pavković.

Radi poređenja, pitali smo naše sagovornike o stanju u prevođenju srpske književnosti na strane jezike. Po Paunovićevom mišljenju, „objavljivanjem prevoda čak i nasih najboljih pisaca na ogromnom književnom tržistu kakvo je, na primer, angloameričko, bez ikakve reklame, naručenih prikaza i ostalih načina kojima knjiga može da se ‘pogura’, dobija se značajan podatak u autorovoj bibliografiji, ali ne i značajna književna činjenica, posebno ne u takozvanim ‘velikim’ kulturama.“ Biserka Rajčić podseća da je naša književnost u zemljama Istočne Evrope najviše prevođena u periodu od 60-ih do 80-ih godina, kada je među socijalističkim zemljama Jugoslavija bila najslobodnija. „U postkomunizmu se ne prevodi gotovo ništa. Izdavače, uglavnom privatne, zbog situacije u kojoj smo se gotovo deset godina nalazili, takoreći uopšte ne interesujemo.“

Uneskova baza podataka „Index Translationum“ registruje 6847 prevoda na srpskohrvatski tokom osamdesetih. Od 1990. do 2002. po podacima ove baze prevedeno je 4939 naslova na hrvatski i svega 3720 na srpski. Naravno, priča o stanju u našem prevodilaštvu deo je šireg konteksta uslovljenog situacijom u politici i medijima, kao i kvalitetom svakodnevnog života. Čitalac je u Srbiji ugrožena vrsta. Politika izdavača zavisi od procene ukusa publike, koji velikim delom formiraju mediji. Rableov Pantagruel je u biblioteci Svetog Viktora video naslove koji odražavaju duh tadašnje Sorbone: Blagočastiva cokula u stražnjicu, Predžalba i naricaljka advokata povodom reformacije začina, Besne gliste devica. U našim današnjim knjižarama video bi: Sintetički Dorćol, Markesovo morsko prase i Dveri ononebesnog usrđa.