Mene zanima ono što je neizrečeno i ja se bavim upravo tim – koliko toga je u neizrečenom. Mene zanima gde ti mozak odluta dok vodiš možda najozbiljniji razgovor u životu. Kako je moguće da, na primer, primetiš da koš nema metalne mrežice, dok ti se odnos sa bratom raspada?
(Filip Grujić u razgovoru sa Dimitrijem Kokanovim Umesto dramaturške beleške, programska knjižica predstave Pred svitanje)
Predstava Pred svitanje Filipa Grujića u režiji Anđelke Nikolić i koprodukciji Ateljea 212, Sterijinog pozorja i Srpskog narodnog pozorišta, praizvedba je Grujićeve drame Ne pre 4.30 niti posle 5.00 za koju je nagrađen prošle godine na konkursu Sterijinog pozorja za najbolji originalni dramski tekst.
Komad Filipa Grujića je, kako uočava i dramaturg predstave Dimitrije Kokanov (u programskoj knjižici), jezička partitura. Pisan je bez interpunkcije, kada ga čitate imate doživljaj da čitate pesmu ili solilokvij. Junaci drame označeni su kao: Muškarac, Brat, Žena, Majka, Ona. Možete ih lako povezati sa beketovskim i čehovljevskim, život se kruni i prolazi, lišen velikih odluka, a i kada se one naizgled dogode – odluka Muškarca o odlasku iz zemlje ili odluka Brata da se oženi i ima dete – sve ono što sve po sebi treba da su inicijacije, zapravo to nisu. To su samo naizgled jasne odluke i pitanje je šta bi naši junaci učinili da zaista slede svoju sudbinu (a to je i odlično pitanje za nas u publici). Junaci svakako nose nešto od junaka Artura Milera. Podsećaju na junake Altmanovih filmova u kojima se naizgled ništa ne dešava.
Rediteljka Anđelka Nikolić komad Filipa Grujića (koji govori o povratku Muškarca nakon deset godina kući; On dolazi iz Šangaja jer je čuo da se Ona udaje, a i Brat mu se oženio i ima dete koje ima oko dve godine i Muškarac ga nije video), postavlja pažljivo prateći Grujićev tekst, na jedan način daje tekstu telo, smešta ga u kontekst. Režira vrlo pozorno, odlučno i diskretno. Sve je u službi teksta u ovoj predstavi, prati se njegov zahtevan ritam, pažljivo se grade odnosi koji su nedovršeni, otuđeni, na granici između popunjavanja forme sa jedne strane, a sa druge tamo gde bi se mogao otvoriti prostor za velike emocije i odluke, kao u odnosu Muškarca i Nje, emocije budu zapravo sputane, suzbijene, nedoživljene do kraja, jer je sve u procepu ponovnog dolaska i brzog odlaska. Rediteljka Anđelka Nikolić je, parafraziraću je, radila sa glumcima i na predistoriji odnosa, istraživali su odnose kakvi su mogli biti pre Muškarčevog odlaska.
Dramaturg Dimitrije Kokanov pažljivo drži komad otvorenim tako da jasno čujemo glas pisca, a opet da imamo dovoljno prostora za sopstvene asocijacije i preispitivanja.
U predstavi igraju: Uroš Jakovljević, Dejan Dedić, Jovana Gavrilović, Draga Ćirić Živanović i Ana Mandić, precizno, sa otklonom, a opet lično, gipko, pogotovo u kratkim monolozima koji stoje unutar teksta kao cvetovi i koji otkrivaju ranjivost, dileme, ukratko poziciju pojedinca koji zapravo stoji na jednoj vetrometini, svestan negde da život nema reprizu, ali sa često potisnutim impulsima tako da ne zna jasno šta mu je činiti. Očigledno je postupak bavljenja predistorijom likova dao glumcima jednu vrstu mekoće koju su predali svojim likovima.
Zahvaljujući preciznoj režiji i dramaturgiji i predanoj glumi, jasno se čuje ono političko u komadu koje nije u prvom planu, ali je vrlo jasno markirano u dve linije: govori o poziciji onih koji odlaze pošto život u ovoj zemlji nalaze nemogućim i sa druge strane negde senči situaciju belog muškarca u današnjem svetu (o čemu pisac govori u razgovoru sa Dimitrijem Kokanovim, dramaturgom predstave) i njegovog odnosa spram tog sveta – kako u nasleđenim paternima (onim svesnim i onim neosvešćenim) i njegovim odnosom spram sebe i sveta u sadašnjem trenutku.
Scenografkinja i kostimografkinja predstave je Olga Mrđenović. Njena scenografija i kostim ovoj predstavi daju celovitost slike (odnosno crteža ugljem, po mom doživljaju), sve je u belim, sivim i crnim tonovima, koji izvrsno daju okvir odnosima koji su nedorečeni, slikama u kojima nema konflikta, odlascima pre vremena kako bi se pokušalo pobeći od samog sebe, jednoj vrsti samo naizgled, laganog prolaženja vremena i rutini koja nam krade vreme.
Predstava Pre svitanja je kao crtež ugljem veran toliko da se učini da je reč o fotografiji, ali po filterima svetlosti vidite da nosi atmosferu koju može da ima samo crtež ugljem, vrstu mekoće koje nema u crno-beloj fotografiji.
Filip Grujić je mlad pisac i ovaj komad je njegov glas, on govori i o mladima koji neće da slede obrasce roditelja, a ne znaju šta će, a opet, znaju da nije najbolje da jedan život koji prolazi provedu u bežanju od sopstvenog identiteta i odgovornosti.
Muzika kompozitora Srđana Markovića tačno prati ovaj svet nedovršenih odnosa, upotpunjujući ga.
Muškarac, naš junak – taj koji se vraća, ponovo odlazi. I vodi ovog puta i brata u Šangaj…
U podnaslovu stoji Ne pre 4.30 niti posle 5 ujutru, pošto pisac kaže da je to, za njega, najmirnije vreme, ono između noći i dana kada se čovek preispituje. Onaj trenutak kada se može učiniti bar na trenutak da su stvari i slike koje vidimo jasne. U tom vremenu se komad i završava, naš junak, leteći ka Šangaju u tom intermecu između pola pet i pet ujutru, tek tada sva lica koja ga okružuju u životu uspeva videti jasnim.
Čitav tim predstave koja je naizgled sva u slutnjama i naznakama kao da pokazuje dušu čoveka koji delom nije doneo odluku, a sa većinom onih koje je doneo može da živi samo tako što će živeti život lišen emocije, braneći se, samo malo, arogancijom.
