Ima na Jutjubu snimak celog poslednjeg koncerta u trideset godina Sonic Youth, na nekom festivalu u Sao Paolu, Brazil, 2011. godine; fascinirano gledam opet i opet taj jedinstveni dokument koliko muzičke, toliko i jedne intimne istorije (zapravo, dveju): Kim, Thurston, Lee i Steve izlaze na scenu kao razbijena formacija, nekako svako za sebe, a tako i zvuče u prvih pesmu-dve, kao raštimovani, sluđeni imitatori samih sebe. Onda, međutim, kako vreme odmiče, počinje sve jače da ih radi ta jedinstvena hemija koja ih je držala zajedno tri banke, i načinila ih jednim od najznačanijih bendova „alternativnog roka“ (šta god to bilo) ikada uštekanih u struju. Glavnina tog giga tako se pretvara u veličanstvenu labudovu pesmu jedne fascinantne istorije u pravljenju smislene, božanstvene buke. Kim i Thurston ne pogledaju se nijednom, ali očima koje su im napraslo izrasle na leđima kao da paze da ne stanu na senku onog drugog; on je naizgled razigran, žovijalan, onakav kakvi već umeju da budu petarpanovski muškarci kad ne znaju šta bi od sebe, ona je vidljivo ubijena u pojam – i prelepa. I ima 61 godinu.
Koncert se završava u himničnim distorzijama, četvorka odlazi sa scene, da se više ne vrati. Nekoliko minuta kasnije, ni bend ni brak između Kim i Thurstona više neće postojati. Prethodnu rečenicu ispisuje sama Kim Gordon, u intrigantnoj memoarskoj knjizi Girl in a band (Faber & Faber 2014), koju svakako vredi preporučiti za prevođenje.
Knjiga ima četiri glavna, što bi rekli pametnjakovići, „narativna toka“ (razume se, ne striktno odvojena nego isprepletena): odrastanje i porodica, art scena, Sonic Youth i rokenrol generalno, te brak s Thurstonom i njihova kći Coco.
Kao i sam Moore, mada na drugi način i u sasvim drugačijem ambijentu, Kim odrasta kao dete bele severnoameričke srednje klase, u nekoj, recimo, „poluumetničkoj“ atmosferi, a sve to u osvit ere hipija. Koju Gordonova doživljava na izvoru, u El Eju, Kalifornija, kuda se porodica Gordon nekako taman na vreme seli iz gradića na istočnoj obali. Autorka portretira kasne pedesete, cele šezdesete i u manjoj meri sedamdesete na način koji izvanredno kombinuje pristup „been there, done that“ sa ozbiljnim i temeljitim uvidom u kontekst epohe; to ovoj knjizi, kao i svakom dobrom memoiru, pridaje i značaj nepretencioznog, a dragocenog svedočanstva epohe. Kako god, nad njenim će se životom još u ranim tinejdžerskim danima nadviti neočekivana tamna senka. Njeno će samopouzdanje bitno trpeti kroz komplikovan, neretko ozbiljno traumatičan odnos sa starijim bratom, cinično-sadistički neuravnoteženim vunderkindom koji će kratko mladenačko lebdenje na klackalici između genijalnosti i ludila okončati strmoglavom na tamnu stranu; dijagnostifikovana mu je paranoidna šizofrenija. Nikada neće izaći iz tog košmara.
Snovi i ambicije mlade Kim usmereni su prevashodno ka vizuelnim umetnostima, i u ovoj će se knjizi naći bezbroj anegdota, kroki-portreta, ali i lucidnih zapažanja o savremenoj art sceni, ne samo američkoj. Rokenrol je sve vreme, dakako, veoma prisutan, ali njene ambicije ne idu u tom pravcu, i tako će biti dugo, čak i po dolasku u Njujork, i zauvek (ili bar zadugo, zadugo…) će se promeniti tek susretom sa Thurstonom i formiranjem Sonic Youth, nekako paralelno s tim da ovo dvoje postaju par. Kad SY postanu zaista veliki i bitni, on i ona postaće nekako „najkul par rokenrola“, primer jednog teško dostižnog savršenstva u nadopunjavanju umetničkog i privatnog. Sve dok, hm… više ne bude tako.
No, pre toga… Pomalo nalik na moćnu memoarsku knjigu Patti Smith, mada svakako s manje poezije i akribije, Girl in a Band je i uzbudljiva hronika kojom defiluju svi oni čijim ste pesmama osamdesetih i devedesetih punili svoje kasete od 60 i 90 minuta, u onim vremenima kada smo to radili sa strašću Najbitnijeg Posla Na Svetu: od Nila Janga ili Igija Popa preko Kurta Kobejna, do cele američke, delom i britanske, alt-rock, punk i HC scene.
Na koncu, The Razlaz: Kim i Thurston sele se, na njenu inicijativu, u gradić u Masačuetsu koji je, je li, bolji za odrastanje njihove kći od frenetičnog Njuorka, i sve se čini OK, ali.. da li zbog osećanja turobne izolovanosti i small town bluesa ili zarad nečeg drugog, Kim oseća kako se Thurston sve više otuđuje; na koncu otkriva i njegovu dugotrajnu preljubničku aferu „with another woman“. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja krpljenja, par se razilazi, a i bend s njim. Gordon nastoji da bude fer prema bivšem mužu, neretko i uspeva, ali gorčina i povređenost ipak kuljaju sa ovih stranica, što je sasvim razumljivo. Ono što čitaoca, barem ovog, neprestano čudi jeste nešto drugo, to jest nepopravljivo srednjoklasni pogled „princeze alternativnog coola“ na ljubav, brak, vernost… To te nekako spontano opredeljuje da budeš više „na Thurstonovoj strani“, jer – protivno nekim starim rodnim stereotipima – ovde se Kim G. postavlja kao neki dosadni, prepokroviteljski gospodin Bovari (ili Karenjin, uostalom) s kojim ne znamo šta bismo, a nestašni, „domaćom“ monotonijom smoreni Moore deluje kao madame Bovary, kao Ana Karenjina… Eto, sad mi je njegov čin jasniji, a pre čitanja ove knjige bio bih se zakleo da mora da je totalni idiot neko ko je u stanju da ostavi jednu Kim G… 🙂
Kim Gordon sada je opet u Kaliforniji, vratila se vizuelnim umetnostima, tu i tamo se pozabavi i nekim underground muzičkim projektom; u međuvremenu, eto, stiže i da napiše memoare. Hvala nebesima da je tako, jer ova je knjiga dragocena na mnogo načina, verovatno ne samo nama koji nismo nipošto ravnodušni prema struganju po gitarama u SY maniru. A Thurston, piše li taj neke (kontra)memoare?! Ko zna, možda i to ubrzo saznamo.
