Oživljavanje zidina

Vekovno vojno uporište raznoraznih imperija, beogradska tvrđava, dugo godina pokušava da izgradi novi identitet. Od kad su sa njenih bedema nestali topovi i uniforme, ovaj najveći beogradski spomenik stoji na raspolaganju građanima koji iz generacije u generaciju traže način da ga postave na neko mesto u svojim životima. Ove godine je tvrđava delimično oživela, a gradski oci imaju plan da je u potpunosti revitalizuju.

Jedan od stanovnika tvrđave, koji živi ispod mosta koji povezuje unutrašnju Stambol kapiju sa Sahat kapijom, iskoristio je prepodnevno sunce da provetri ono malo stvari što ima. Razvukao je po topovima eksponatima u podnožju Vojnog muzeja majice, čarape, košulje, stavio je cipele da mu se osuše. Okolo su šetali turisti, deca su se pela na topove, majke su ih opominjale da ne padnu. Preko mosta su majstori terali materijal, a sa Stambol kapije čuli su se udarci čekića. Prostor oko kapije je ograđen jer su u toku radovi na sanaciji ovog ulaza u beogradsku tvrđavu.

Gradska uprava je ove godine izdvojila oko deset miliona dinara za obavljanje konzervatorskih radova na četiri kapije: Zindan, Sahat, Stambol i kapiji despota Stefana Lazarevića. Takođe, saniraju se kazamati u bedemima oko Stambol kapije, najavljena je izgradnja muzičkog paviljona na tvrđavi. Projekte obnove uradili su stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture što im i stoji u opisu posla. Treba reći da stručnjaci ove institucije svake godine izrade više projekata koji se tiču saniranja delova beogradske tvrđave, ali da nema sredstava za njihovu realizaciju. Beli kamen peščar sa Tašmajdana, od kog je sazidano pročelje Stambol, kapije počeo je da se raspada i ovo je bio poslednji trenutak da se nešto učini. Marina Nešković iz Zavoda kaže da je teško naći kamen koji je potreban i da stručnjaci obilaze kamenolome po Srbiji u potrazi za kvalitetnim materijalom.

STRATEGIJA VLASTI: Da se nešto dešava pokazuje i inicijativa potekla iz gradske uprave da se osnuje Javno preduzeće Beogradska tvrđava, koje bi trebalo da postane „domaćin“ ovog spomeničkog kompleksa. U toku je registracija i formiranje same firme koja bi od jeseni imala da se stara i odgovara o svemu što se tiče parka Kalemegdan i beogradske tvrđave. „Moramo sačuvati ovaj dragulj Beograda“, kaže tokom razgovora za „Vreme“ Gorica Mojović, osoba zadužene za kulturu u Izvršnom odboru Skupštine grada. Po njenim rečima, tokom devedesetih nije se znalo ko upravlja prostorom na tvrđavi tako da su neki objekti napravljeni, neki su prošireni, neki su revitalizovani (sofisticiran izraz za komercijalizovani), ali se ne zna ko je izdao dozvole i ko je s kim sklapao ugovore. U beogradskoj upravi su rešeni da osnivanjem posebnog preduzeća prekinu tradiciju aljkavosti i da se konačno vidi šta je moguće popraviti na tvrđavi. Planirana je izgradnja većeg broja parking mesta oko tvrđave da bi se sprečio ulazak vozila unutar zidina, više će se poraditi na postavljanju turističkih info-punktova i na sređivanju infrastrukture. U poslednjih trinaest godina gotovo ništa nije urađeno na tvrđavi jer nikada nije bilo dovoljno novca. Prethodna gradska vlast je investirala u projekat dekorativnog osvetljenja dela bedema tvrđave, što je, prema rečima Marka Popovića, iz Arheološkog instituta SANU i saradnika Zavoda, nešto što se radi na kraju: „Bolje bi bilo da se uradilo ono što se naziva funkcionalnim osvetljenjem da bi šetnja tvrđavom bila bezbednija“, kaže za „Vreme“ Marko Popović. Radi povećanja bezbednosti predviđeno je da spomenički kompleks dobije posebne čuvare, možda nalik na „bifitere“ sa londonskog Tauera, koji bi bili i vodiči kroz tvrđavu. Ovog proleća čišćeni su brojni lagumi u Donjem gradu koje su naselili beskućnici, ali njih još ima i to je problem s kojim će morati da se suoči upravitelj novog preduzeća. Kada bude počelo da radi, novo preduzeće trebalo bi da revidira ugovore sa svim zakupcima na tvrđavi da bi se stvorio početni kapital za dalje radove i da bi se tačno videlo ko je vlasnik čega i koliko za to plaća. U ovoj ideji se vidi strategija nove vlasti u Srbiji da se od postojećeg nešto napravi, da se uvede red kroz postavljanje preciznih pravila poslovanja na tvrđavi. Stav Gorice Mojović je da se pored pomenutih konzervatorskih radova mora i može još puno uraditi na revitalizaciji tvrđave.

POSELO NA TVRĐAVI: Udahnuti novi život starini i dovesti ljude na tvrđavu ideja je koja je postojala još od kraja Drugog svetskog rata. Površine između brojnih bedema na tvrđavi upotrebljene su za izgradnju sportskih terena, pa se tu skućila prva i najslavnija generacija košarkaša Crvene zvezde koja je u jednom mahu „uzela“ deset titula prvaka države, a utakmice na Malom Kalemegdanu pratilo je više hiljada ljudi. Kada su se košarkaši povukli u dvorane, tereni su ostali mlađim kategorijama i rekreativcima, a čuvene igranke s kraja pedesetih i početkom šezdesetih donosile su urbani vetar u Beograd baš sa tvrđave. Krajem osamdesetih istorija se počela pretvarati u farsu sa organizovanjem Posela nedelje, pa se seme kiča i malograđanštine rasejalo sa Kalemegdana po čitavoj zemlji jer su se ovi „događaji“ prenosili preko radija i televizije. Sa osnivanjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture početkom šezdesetih napravljeni su planovi po kojima je sa Kalemegdana i tvrđave trebalo ukloniti sve „komercijalne“ sadržaje. Stručnjaci su se vodili idejom da ovaj kompleks treba da bude neka vrsta muzeja pod vedrim nebom, ali to nikad nije realizovano jer nikada nije bilo dovoljno novca da se ostvare ideje o kompletnoj rekonstrukciji nekih spomeničkih celina. Na primer, postojala je ideja obnavljanja Despotove srednjovekovne palate, ali je od svega obnovljena i revitalizovana tek kula na Gornjem gradu koja je ustupljena Astronomskom društvu „Ruđer Bošković“. Slično je bilo sa amamom u Donjem gradu koji je danas opservatorija. Tokom devedesetih uređena je barutana u Donjem gradu i data na korišćenje Domu omladine, pa je tvrđava opet postala stecište urbanih mladih ljudi jer su se u ovom prostoru organizovali koncerti i tehno žurke. Slično je bilo sa lagumom na južnom bedemu tvrđave koji je pretvoren u klub Andergraund. U ovom turnusu je obnovljen prostor kalemegdanske terase gde je otvoren ekskluzivni restoran za novu srpsku elitu koja je navikla da parkira svoje automobile pored stola za kojim obeduje. Tako su se na tvrđavi izmešali urbani i ruralni elementi, čudno objedinjeni čarolijom koju ovo mesto pruža stolećima, rasporedivši se onako kako je vreme nalagalo. Nova elita zauzela je najviše kote, iznad crkve svete Petke. Spojili su se brojanica i kajla, dok su se oni nezadovoljni uvukli u pore same tvrđave.

MEĐUDRŽAVNI INCIDENT: U cilju revitalizacije najveće fortifikacije u ovom delu Evrope, gradska uprava je nedavno raspisala javni konkurs na kome je ponudila kulu Nebojšu zainteresovanom investitoru. Uslove i rokove je propisao Zavod za zaštitu spomenika kulture i bilo je planirano da budući zakupac sanira međuspratnu konstrukciju, prilazne stepenice, komunalu infrastrukturu sa sanitarnim čvorom i električne instalacije. Sve propisane uslove i rokove budući zakupac je trebalo da ispoštuje da bi dobio na petogodišnje korišćenje prostor veličine 271 kvadratni metar. Bilo je predviđeno da u prizemlju bude smešten manji kafe-bar, na prvom spratu izložbeno-galerijski prostor, na drugom spratu knjižara, a vrh je ostavljen za teatar poezije, monodrame i slične sadržaje. Čim je javni konkurs objavljen u medijima, pojavile su se reakcije, pretežno negativne, i upućivale su na navodnu želju gradskih otaca da rasprodaju i pokafanče prostor od velikog kulturno-istorijskog značaja. U tom smislu oglasilo se i Udruženje književnika Srbije iz Francuske 7 koje je tvrdilo da će, ako se projekat ostvari, to bitno poremetiti odnose između Srbije i Grčke, jer je kula Nebojša mesto stradanja velikana grčke i balkanske istorije i poezije Rige od Fere koji je u XVIII veku bio zatočenik u ovom objektu. Ubrzo je stigao i prigovor sa grčke strane, sa visokog mesta, sa zahtevom da se čitava stvar zaustavi i da se spreči narušavanje mesta stradanja grčkog pesnika i nacionalnog heroja. Na taj način je jedna inicijativa oživljavanja dela beogradske tvrđave postala internacionalno pitanje i potencijalna tačka spora između dveju država, pa je sve obustavljeno. Gorica Mojović kaže da nije srećna zbog nastale situacije, naprotiv: „Ne vidim ništa sporno u našoj ideji. Naravno da znamo značaj Rige od Fere, na kuli postoji i spomen-obeležje, u blizini parka su ulica i spomenik podignuti njemu u čast. Neki misle da ono što je pod zaštitom treba ostaviti da tako stoji, a ne vidimo način da tamo dovedemo ljude ako im nešto ne ponudimo.“ Ideja ljudi iz Uprave grada je da će se tvrđava najbolje čuvati ako postane deo svakodnevice Beograđana, ako tamo postoji nešto što će ih „mamiti“ da dolaze.

S ovim se slaže i dr Marko Popović iz Arheološkog instituta SANU koji kaže da je ovom spomeničkom prostoru neophodno pronaći novo mestu u svakodnevnom životu grada. On tvrdi da ovako osiromašena zemlja nema načina da obezbedi sredstva za pravo održavanje ovako velikog spomeničkog kompleksa i da u zamišljenom programu oživljavanja tvrđave nema ništa loše ukoliko se potencijalni investitori budu striktno držali postavljenih uslova. Kada je u pitanju kula Nebojša, trenutno se čeka dolazak grčke delegacije da se vidi da li oni imaju ideju šta bi se moglo uraditi s ovim prostorom u cilju njegove revitalizacije, a Marko Popović naglašava da je taj fortifikacijski deo simbolički jednako važan i za Srbe i za Grke: „Sem Rige od Fere, tu su bili utamničeni brojni srpski velikaši i ustanici počev od mitropolita Milentija pa do Jevrema Obrenovića, prvog beogradskog upravitelja.“ Vekovima je ova kula bila simbol otpora najezdi Osmanlija i islama u Evropu i čuvar beogradskog pristaništa još od XV veka kada je podignuta, pa naš sagovornik smatra da bi ona mogla da bude zajednički memorijalni centar posvećen težnji balkanskih naroda da se oslobode od turske vlasti. Ona je trenutno, po rečima Marine Nešković, arhitekte konzervatora iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, statički sanirana i urađeni su svi potrebni konzervatorsko restauratorski radovi. To bukvalno znači da se kula neće urušiti, ali ako joj se „ne udahne neki novi sadržaj“, ostaće verovatno i dalje bez posetilaca.

Delikatan posao uključivanja beogradske tvrđave u život prestonice, koja je odatle i počela da se razvija, nešto je sa čime se suočavaju svaka gradska uprava i institucije koje su zadužene za njeno održavanje. Sad postoji najava da će neke stvari biti pokrenute, ali je pravo osveženje ne slušati gromoglasne i grandiozne ideje o vraćanju starog sjaja tvrđavi u trenutku kada živimo u državi s najmanjim bruto nacionalnim dohotkom u Evropi. Ljudi koji se bave problemima ovog „istočnika“ modernog Beograda imaju realno ostvarive zamisli, samo još da se pronađe balans između težnje da se staro sačuva, a da se novo donese u vidu investicija ljudi koji možda ne znaju vrednost ovog kompleksa. Tvrđava i tako ima svoje stalne stanovnike koji su u njenim zidinama pronašli smeštaj i prostor za život. Ne treba se bojati toga da ljudi počnu da dolaze na tvrđavu da bi popili šoljicu kafe i pročitali novine kupivši pri tom neki suvenir ili posetivši izložbu. „Svuda u svetu na takvim mestima postoje kafei, pa čak i u Versaju i Luvru“, kaže Gorica Mojović.