Ovde smo ako neko pita

Kada se nekada budu sumirali rezultati njegovog rada, analitičarima neće biti lako da izvagaju u kojem je segmentu svoga stvaralaštva i javnog delovanja naš sagovornik ostavio značajniji trag. Da li kao vrsni etnolog, antrolopog i proučavalac ovdašnjih (političko-nacionalističkih) mitova i simbola, da li kao tvorac i urednik čuvene Biblioteke XX vek, da li kao intelektualac koji sve ove godine hrabro, neumoljivo i uporno kritikuje ovdašnje političke i društvene anomalije ili kao antiratni aktivista koji se – kada su drugi ćutali – suprotstavljao bezumlju nakaznih devedesetih, i ondašnjim ratnim trubama i pratećim ratnim zločinima. Povod za naš razgovor je, međutim, 50-godišnjica edicije XX vek, zbirke onih malih, slatkih naučno-esejističkih knjiga koja ima tradiciju dužu nego mnoge države, i koja – kako to reče mladi sarajevski novinar i kritičar Đorđe Krajišnik – u okvirima postjugoslovenske kulture predstavlja „tvrđavu koja svojom lučom daje nadu da sve oko nas još uvek ima neki smisao i da je moguće drugačije“.

U okviru Biblioteke XX vek do sada je objavljeno 250 knjiga. Dvesta pedeseta se zove Pola veka XX veka i posvećena je obletnici edicije. Priredila ju je istoričarka Dubravka Stojanović, a u njoj se, osim njenog sveobuhvatnog uvoda, nalaze eseji saradnika ovog jedinstvenog naučno-društvenog projekta. Tih 250 knjiga možda nisu, iako se bilo nadati da hoće, promenili naše društvo, ali su svoje čitaoce mnogo toga važnog naučili – da budu bolji, pametniji, razumniji i drugačiji. Ovu ediciju objavljivali su mnogi izdavači (BIGZ, Prosveta, Čigoja štampa, Krug komerc…), ali je ona zadržavala svoji izgled, kvalitet i urednički pečat Ivana Čolovića.

Čolović je rođen 1938. godine u Beogradu, na Filozofskom fakultetu je doktorirao etnologiju 1983. godine i autor je brojnih nezaobilaznih knjiga iz oblasti etnologije i političke antropologije. Među njegovim najpoznatijim delima su Divlja književnost, Bordel ratnika, Balkan – teror kulture i Smrt na Kosovu polju. Za ovu potonju dobio je 2017. Nagradu „Mirko Kovač“. Osim nje, dobio je i druga priznanja: Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije časti (2001), Nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“ (2012). Jedan je od osnivača čuvenog antiratnog udruženja nezavisnih intelektualaca „Beogradski krug“.

„VREME„: Postojalo je u bivšoj Jugoslaviji nekoliko važnih teorijsko–esejističkih edicija, ali je samo Biblioteka XX vek uspela da preživi i socijalizam, i ratove, i tranziciju, i ponovni uspon nacionalizma i ksenofobije. U čemu je zapravo tajna te dugovečnosti?

Ivan Čolović: Možda u tome što dugovečnost ove edicije nikad nije bila moj cilj. Nisam se trudio da Biblioteku XX vek po svaku cenu spasem i održim, da za nju pridobijem podršku vlasti i političke i kulturne elite. Naprotiv, moja izdavačka politika uvek je bila igra na va banque: ili će Biblioteka XX vek objavljivati ono što sam odabrao, sarađivati sa piscima i prevodiocima s kojima želim da sarađujem, ili je neće biti. Često su to bile knjige i autori koji nisu bili po volji vlasti i dominantnih elita. Zato je Dubravka Stojanović u knjizi Noga u vratima, koja je rezultat njenog proučavanja „političke biografije Biblioteke XX vek“, rekla da je ova edicija imala više razloga da je nema nego da je ima. Jedan od razloga što je ova moja strategija, što se ova moja igra ne sve ili ništa pokazala kao uspešna – bilo je uverenje predstavnika mejnstrima u izdavaštvu i kulturi da za to što ja radim, za knjige i autore koje objavljujem, sigurno imam podršku nekog moćnog zaštitnika. Nije valjda tako lud da sve to radi bez znanja i odobrenja moćnih ljudi.

A ko su bili vaši zaštitnici osim čitalaca, ljudi koji su podržali vašu Biblioteku?

Bilo je očekivanih i neočekivanih ljudi kojima su se dopale prve knjige Biblioteke XX i koji su je dočekali kao nešto novo, nešto potrebno. Očekivanu podršku dobio sam od mojih kolega i prijatelja, na primer, od prevodilaca Aleksandra I. Spasića i Slobodana Đorđevića, kao i od novinara Milana Vlajčića. Još više mi je značila podrška ljudi koje ranije nisam poznavao. Obradovao me je profesor jugoslovenske književnosti Mate Lončar kad je baš meni ponudio da objavim Krležine leksikografske marginalije, knjigu koju je on uredio i koju smo objavili 1972. godine pod naslovom 99 varijacija. Uvek se rado sećam jednog jesenjeg dana 1973. godine kada je Dušan Makavejev došao u redakciju Duge, koja je u to vreme bila izdavač Biblioteke XX vek, upoznao se sa mnom i dao mi tri knjige s predlogom da ih objavim. Objavio sam dve: Nemi jezik američkog antropologa Edvarda Hala i knjigu francuskog psihoanalitičara Žana Mišela Palmijea o Vilhelmu Rajhu, o čoveku koji je, kao što je poznato, za Makavejeva bio izuzetno važan.

Koji su ključni i najzanimljiviji momenti u istoriji Biblioteke XX vek? Čega volite da se setite, a šta biste rado da zaboravite?

Sada, kad se navršilo 50 godina mog života sa Bibliotekom XX vek, radije se sećam lepih nego ružnih stvari. Bio je to, sve u svemu, srećan život. On mi je doneo prijateljstvo sa mnogim izuzetnim ljudima, od pisaca do štampara, od prevodilaca do knjižara. Naterala me je Biblioteka XX vek da, nje radi, pročitam mnoge knjige i tekstove koje inače ne bih. Ali sam je i iskoristio, da ne kažem zloupotrebio, tako što sam davao da se prevedu knjige sa jezika koje ne znam, knjige koje su mi bile potrebne za moj autorski rad. I kao što sam nedavno rekao odgovarajući na jedno slično pitanje, život sa Bibliotekom XX vek nije me finansijski usrećio, ali nije me ni ruinirao, što je često cena srećnog života.

Dakako da je to izuzetno teško sublimirati, ali da li biste mogli da nam ukratko kažete šta je XX vek poručivao našem društvu kroz sve ove godine? Šta ste zapravo vi kao urednik i tvorac edicije hteli da nam kažete kroz sve te divne knjige u ovih 50 godina?

Pa, poručivala je ova edicija, poručivali su njeni autori razne stvari. Ali sada, posle toliko godina, vidim da je sve te raznolike poruke povezivala jedna jednostavna: Ovde smo ako neko pita. To su poručivali moji autori, moji saradnici, zajednica koja je uvek bila neka vrsta male nezavisne književne republike, kako ljude okupljene oko Biblioteke XX vek naziva Katarina Luketić. Za sve nas biti „ovde“ – značilo je biti izvan vladajućih ideologija, izvan ideologijama ograničenih kulturnih prostora, istovremeno na margini i u širokom svetu granicama nesputanog intelektualnog života.

Spomenuli ste marginu. Iako je Biblioteka XX vek okupila najznačajnije domaće (regionalne) i mnoge izuzetno važne strane autore, ona je istovremeno, i neprestano, bila iskaz alternative i nekakvog kulturnog bunta. Šta to zapravo govori o našem društvu/našim društvima?

Tako je. Ova edicija okuplja, oko ove edicije se okupljaju ljudi koji ne prihvataju da služe etabliranom poretku, ustaju protiv njega, traže alternative. Ali predstavnici poretka, to jest dominantna politička i kulturna elita, takve „uzbunjivače“ svrstavaju ili među patološke neprijatelje sopstvenog naroda, takozvane autošoviniste ili među strane plaćenike. Ako nećete da im se pridružite, a posebno ako još i ustajete protiv njih, za vas će reći ili da ste poludela ili da ste podmićena srpska duša. Karakteristike i istoriju takvog odnosa prema predstavnicima slobode i nezavisnosti u Srbiji opisala je Latinka Perović u knjizi Dominantna i nepoželjna elita.

A šta znači biti nepoželjan u Srbiji, kakve su konsekvence tog položaja, danas i u prošlosti?

Zavisi od toga u kom trenutku i za koga ste nepoželjni. U nekim okolnostima i nekim trenucima zaista ste u životnoj opasnosti, ali najčešće se nepoželjnost svodi na to da vas poželjni drže po strani, podalje od para i važnih položaja. Dakle, mogli su i mogu i danas nepoželjni da žive i prežive. Istina, skromno, siromašno. Nije tačno ono što ljudi često kažu da bi se opravdali što su govna: da će ih, ako pokažu da su ipak nešto više, to neminovno koštati života.

Čini se da nikada, međutim, niste bili u dubljoj ilegali nego danas, za Vučićeva vakta. Vaših knjiga nema u novim, šljaštećim knjižarama, ili se nalaze u dubokom zapećku. Retki su javni prostori u kojima je moguće organizovati promocije vaših knjiga ili organizovati rasprave na teme koje one pokreću. Šta je to tako subverzivno u njima da se i vaše knjige i vi lično nalazite na nekakvim „crnim listama“ režima?

Meni je lakše da mislim kako je to moj izbor, nastavak moje strateške odluke da se držim margine, moje procene da je guranje među carske konje za mene i knjige koje objavljujem kontraproduktivno. Nema nas tu zato što ja neću tu da budem, a ne zato što nas režim neće. Ja sam, ako mogu da se malo našalim, stavio režim i njegove prijatelje na moju „crnu listu“. Ali vidim, kad je reč o prijateljima režima u kulturi, da je njihov broj mnogo veći nego što se misli, da je, u stvari, lakše sastaviti kratku listu njegovih stvarnih protivnika. Kad to kažem, mislim pre svega na ideološke a ne na političke protivnike Vučićevog režima, na one, nažalost, sve ređe ljude koji zaista dovode u pitanje radikalni, ekstremni nacionalizam u osnovi ovog režima.

A gde se zapravo nalaze ostrva otpora? Vidimo da su i neki borci protiv nacionalizma u koaliciji sa SNS–om.

foto: marija janković

Ima ih. Eto, nas dvojica živimo i radimo na dva takva ostrva i pritom povremeno boravmo i na drugima njima sličnim, u Srbiji i izvan Srbije. Ono što mi radimo na našim ostrvima otpora, u našim knjigama i našim novinama, upravo pomaže ljudima da razlikuju prave i lažne protivnike režima i sistema.

Da li u Srbiji uopšte postoji nešto što se zove „kulturni život„, a koji bi podrazumevao dinamiku, javnu polemiku, različita mišljenja?

Ima tu dinamike, ima i polemike, ali nema ili ima vrlo malo različitih mišljenja. Ima tuče, pa i one u pravom smislu, kafanske, oko fondova, oko nagrada, oko privilegija, ali tuče oko ideja i ideologija baš i ne. Čuvari ideološke pravovernosti (Kosova, Crkve i ćirilice, na primer) ne reaguju na retka osporavanja tog poretka, jer procenjuju da ne treba da tim osporavanjima daju prostor u medijima koje kontrolišu, a to su glavni, najveći mediji. Oni ostavljaju kritičarima poretka da se obraćaju publici nekoliko nezavisnih medija. I onda kažu: pa šta hoćete, u Srbiji možete da kažete šta god hoćete protiv vlasti, slobodna je to zemlja, a narod jasno vidi ko su ti koji tu slobodu zloupotrebljavaju, vide da oni rade o glavi sopstvenog naroda i za tuđ račun.

Kad je reč o ovoj temi, da iskoristim priliku da kažem da nam nedostaju istraživanja najvažnijih zvaničnih kulturnih institucija u Srbiji, njihove uloge u održavanju dominantne etno-nacionalističke ideologije u temelju postkomunističke Srbije. Takvih istraživanja bilo je devedesetih godina, na primer, u knjizi Srpska strana rata, koja je objavljena još 1996, ali nisam primetio da ima i novijih. Na primer, o Matici srpskoj i njenom navodnom patriotskom radu u kulturi ne znamo ništa izvan onoga što sama Matica o sebi govori. Međutim, koliko sam mogao da primetim, ova institucija ima važnu ulogu u stvaranju slike o srpskoj kulturi – žrtvi, kulturi na koju tobože sa svih strana nasrću njeni neprijatelji, te Matica mora protiv njih, kako se izrazio njen aktuelni predsednik, da vodi „kulturalni rat“.

Godine 2007. odlučili ste da vašoj biblioteci nije mesto na beogradskim sajmovima knjiga i organizovali ste „paralelni sajam“ u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Zašto ste tu odluku doneli i da li ste se ikada pokajali zbog nje?

Nisam se pokajao. Pokazalo se da je za Biblioteku XX vek veća šteta nego korist od učešća na velikom sajmu. Veliki sajam je reprezentativna politička slika srpske književne kulture, raspored i veličina štandova pokazuju ko je tu važan, ko je veliki, ko je moćan i, takođe, ko je mali i beznačajan, ko živi u senci velikana. Na toj slici se vidi da mali izdavači svoje mesto na sajmu prihvataju kao veliku čast, da su kooperativni, srećni što i oni učestvuju u toj „svetkovini knjige“, kako režimski mediji vole da zovu ovaj sajam. Zato je učešće malih izdavača politički važno za organizatore sajma, jer mogu da kažu da su svi tu, da sajam okuplja i slavi sve što knjigu pravi, što knjigu piše i izdaje, što knjigu čita, malo i veliko, bogato i siromašno. E, pa eto, ja sam shvatio da u tom slavlju srpske knjige i kulture, koje je manje-više i slavlje srpske politike, ne treba da učestvujem. Vidim da su do istog zaključka došli još neki izdavači koji drže do sebe.

Šta su za vas značili susreti u CZKD–u? I da li će se „paralelni sajam“ održati ove godine? Prošle godine ga zbog pandemije nije bilo.

Značili su mnogo. Karnevalska formula koju smo smislili dopala se našoj publici: fanfare, svečano otvaranje u kome učestvuju prijatelji Biblioteke, tombola, štand sa knjigama koje prodaju i njihovi autori, koktel. Nadam se da ćemo ove godine, kad se navršava 50 godina od osnivanja Biblioteke XX vek, bar deo tog programa moći da izvedemo. Radujem se što će sajam otvoriti književnik Sinan Gudžević, a brojeve tombole izvlačiti advokati Nikola i Jovan Barović, muž i sin Borke Pavićević. I na taj način ćemo se setiti Borke, osnivačice CZKD, koja je baš volela ovaj naš sajam, koji smo zajedno smislili i godinama zajedno organizovali, počev od prvog sajma 2007, koji je otvorio Dušan Makavejev.

Ove godine naši posetioci imaće priliku da vide izložbu fotografija koje je na prethodnim izdanjima našeg sajma napravio umetnički fotograf Srđan Veljović i da prelistaju a možda i kupe nove knjige koje ovih dana izlaze iz štampe: Pomirenje i posljednji dani. Balkanske nacije u mitovima i muzejima slave, stida i srama (Vjekoslav Perica), Odijevanje naroda. Nastanak narodne nošnje (Jadran Kale), Saga o ćirilici. Ogledi o jeziku i nacionalizmu (Ranko Bugarski) i Pola veka XX veka, zbornik u čast 50 godina Biblioteke XX vek, koji je uredila Dubravka Stojanović.

Čovek koji se ne poznaje dobro u izdavaštvo, rekao bi – obilazeći knjižare – da je ono u Srbiji u velikom procvatu. Kakva je vaša generalna ocena stanja u našem izdavaštvu i knjižarstvu?

Postoji razvijeno tržište određene vrste knjiga, pre svega komercijalne, lake literature. Ona ima svoju publiku i publika je zadovoljna, a zadovoljni su režim i dominantna elita, zadovoljni su što narod čita lepe i golicave priče o ljubavi i one strašne o zločinu, i one biografske o velikim ljudima, i one istorijske o slavnim vladarima, pa fantastične o svemiru i svemirskim putnicima i o svemu drugom lepom, poučnom i potresnom.

Ali pametni ljudi na vlasti i uz vlast znaju da ima čitalaca kojima treba i nešto teže, nešto o društvu, kulturi i politici, da čak ima i takvih koji bi da čitaju knjige o zločinima, o genocidu, o pravdi i nepravdi, o kriminalu i korupciji. I zato takvima izlaze u susret. Preko izdavača koje kontrolišu (Službeni glasnik, Zavod za izdavanje udžbenika, Hrišćanska misao, Catena mundi i desetak drugih) nude tumačenja svih tih teških i škakljivih tema, a u kojima srpska vlast, politička, vojna, kulturna, medijske, verska, crkvena, sportska – uvek stoji na braniku otadžbine. Tim tumačenjima, tim knjigama, otvorena su vrata glavnih medija, feljtonizuju se, ekranizuju, dramatizuju… A ono što nas nekoliko nezavisnih izdavača teorijske i humanističke literature imamo da ponudimo ostaje podalje od očiju publike, dostupno u nekoliko knjižara u Beogradu i možda u još dve ili tri u drugim mestima u Srbiji.

Jedan od važnih ljudi izdavačko–knjižarske scene, Đorđe Stojanović, koji je oko sebe okupljao male izdavače, preminuo je 2015. godine. Njegova kuća, Krug komerc, u jednom periodu bila je i izdavač Biblioteke XX veka, a on se lavovski borio da knjige malih izdavača dospeju do knjižara i kupaca. Mnogi nisu ni shvatali njegov značaj dok nije preminuo. Sada mali izdavači teže dolaze do knjižara, teže naplaćuju svoje knjige, a neki su se u međuvremenu i ugasili.

Da, kad je umro Đorđe Stojanović, Džo, kako smo ga zvali, ugasila se jedina distributerska kuća u Srbiji. Otada se izdavači koji nemaju svoje knjižare snalaze kako znaju i umeju. Ja sam morao da registrujem preduzetničku radnju i da ograničim broj knjižara kojima dostavljam naša izdanja jer ih uglavnom dostavljam svojeručno, nekad u kutiji za banane, nekad u kesi. Mali, ali nezaboravan spomen knjižaru Džou imamo zahvaljujući umetničkoj grupi Škart. To je knjižica – strip pod naslovom Magla, koja priča kako je Džo, vozeći društvo u svojoj „peglici“, sleteo s puta i upitao se, kao Tito u filmu Sutjeska – Gde smo to mi?

Čitaoci i fanovi XX veka nedavno su, povodom obletnice, odabrali tri najbolje knjige edicije (Imaginarni Balkan Marije Todorove, Orijentalizam Edvarda Saida i Izmišljanje tradicije Erika Hobsboma i Terensa Rejndžera). Kada biste vi nekom veoma mladom čitaocu preporučili knjige iz Biblioteke koje bi morao svakako da pročita, koji bi vaš izbor bio?

Preporučio bih mu da na sajtu Biblioteke nađe našu prvu knjigu – Uvod u permanentno obrazovanje. Kad nju pročita, ne sumnjam da će se baciti na čitanje ostalih. I ja sam, kada sam tu knjigu objavio pre 50 godina, shvatio da moram da objavim još neku, da obrazovanje i izdavaštvo vrede kad su permanentni. Nikad niste sve naučili, nikad niste sve pročitali, nikad niste sve objavili. Međutim, ima dosta onih kojima je dosta znanja i knjiga. Zato ja moram da se takvima izvinjavam. Izvinite, kažem, ne mogu da se obuzdam, omakla mi se još jedna knjiga.

Za kraj: kako objasniti da između četiri zemlje bivše Jugoslavije koje govore isti jezik sa različitim nazivima, u tri smene danonoć traje međusobna razmena kiča i šunda, dok je prekogranična distribucija knjiga veoma otežana? U čemu se krije kvaka?

Kvaka je u tome što svaka postjugoslovenska država hoće da ima autonomnu nacionalnu kulturu i autonoman jezik. Za tu autonomiju smo se borili, kažu. To znači da razmena knjiga na jeziku koji se nekad zvao srpskohrvatski mora biti ograničena. Pre svega, to važi za knjige koje se smatraju „identitetski“ važnima. Zato u školama i na univerzitetima nije poželjno koristiti dela na jeziku suseda. Ipak, sve više je ljudi koji te restrikcije ne poštuju, pa ja mogu da se pohvalim da imam relativno veliki boj čitalaca u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. A ima i ljudi koji cene to što Biblioteka XX vek objavljuje knjige hrvatskih i bosanskih autora na jeziku kojim su napisane. Štaviše, objavljujemo i prevode na hrvatsku ili bosansku varijantu našeg zajedničkog jezika. Pravimo zbrku, znam. Ali meni ne polazi za rukom da se držim reda koji su nam postjugoslovenski nacionalizmi nametnuli, čak i bez neke subverzivne nakane ja ga stalno kršim. Težiti slobodi i nezavisnosti ovde po pravilu znači biti stalno u prekršaju.