U utorak veče na Beogradskom sajmu svečano je otvoren Prvi milenijumski sajam knjiga. Od dugo najavljenog spektakla i „hepeninga koji neće ni po čemu ličiti na dosadašnja otvaranja“ nije bilo ništa. Sajam nije otvorio ugledni i svetski poznati gost iz inostranstva kako je najpre najavljivano, niti kineski nobelovac Gao Singđijan, čije se ime takođe spominjalo u ovom kontekstu. Nastupili su Gudači sv. Đorđa, a posle nekoliko prigodnih rečenica glumca Milenka Zablaćanskog Sajam je otvorila spisateljica Svetlana Velmar Janković. Prvog dana sajamske manifestacije organizacija je potpuno zakazala. Pres centar nije bio postavljen niti su prilično besni novinari imali koga da pitaju o sajamskoj manifestaciji.
NATEZANJE: Sajam je organizovan za svega dva meseca jer je natezanje oko toga koje će od dva udruženja izdavača da bude formalni organizator – staro Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije (UIKJ) ili novo Poslovno udruženje izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore – trajalo skoro godinu dana. Tek početkom avgusta stvar je presekla aktuelna vlast u vidu Gorice Mojović i Branislava Lečića dodelivši organizaciju Sajma novom udruženju. UIKJ je tužio Beogradski sajam i tražio zabranu održavanja Sajma knjiga, a svega nekoliko dana pred njegov početak Privredni sud je odbio njihovu tužbu kao neosnovanu. Ipak, zbog raznih pravnih i drugih zavrzlama ovogodišnji sajam se ne održava kao 46. međunarodni sajam knjiga, već kao Prvi milenijumski sajam knjiga, iako je sasvim izvesno da on ima ambiciju da baštini tradiciju prethodnih 45 sajmova. U znak protesta zbog po njima grubog mešanja politike u izdavaštvo, nekoliko članova UIKJ-a, među kojima su Svetovi, Draganić i L’age d’homme, odbilo je da učestvuje na Prvom milenijumskom sajmu. U prostorijama ovog udruženja nalaze se plakati i program 46. međunarodnog sajma knjiga koji se ne održava, odštampani još prošle godine.
GDE SU GOSTI: Početkom avgusta, nakon potpisivanja protokola o organizaciji ovogodišnjeg sajma, Branislav Gojković, izvršni direktor PUIKSCG izjavljivao je da će Sajam biti spektakularan kulturni događaj sa uglednim gostima iz inostranstva poput Umberta Eka, Gintera Grasa, Lešeka Kolakovskog, Mišela Ulbeka i mnogih drugih, uz brojne prateće programe u vidu rok koncerata, gradskih hepeninga, književnih radionica koje će biti organizovane na Filološkom i Filozofskom fakultetu i mnogo šta drugo. Kasnije su kao specijalni gosti Sajma najavljivani Antonio Tabuki i Alesandro Bariko. Međutim, na konferenciji za novinare u ponedeljak novi organizatori Beogradskog sajma su kao sigurne najavili neke druge goste, koji će u Beograd doputovati u organizaciji ovdašnjih izdavača. Imena koja su tada pomenuta su Filip Hemond, predavač o medijima na South Bank University u Londonu, češka spisateljica Eva Konturkova, italijanski pisac Nikolo Amaniti, hrvatski filozof Milan Kangrga, kanadski pisac Dejvid Homel (čiji je roman Osvajanje vrha upravo objavila beogradska Geopoetika) i Andrej Končalovski, poznati ruski scenarista i reditelj.
Na ovogodišnjem sajmu, prema nepotpunim podacima učestvuje više od 480 izlagača (knjižara i izdavača). Broj izdavača kreće se oko 300, od čega je stotinjak stranih, među kojima i dvadesetak izdavača iz bivših jugoslovenskih repubika. Međutim, strani izdavači uglavnom neće biti direktno prisutni na Sajmu, već će njihove knjige biti dostupne posetiocima preko nekoliko distributera, među kojima je jedan od najvećih beogradski IPS Bookstore. Za razliku od prošle godine, kada je prisutnim hrvatskim izdavačima bilo zabranjeno da prodaju svoja izdanja, ove godine posetioci će moći da kupe i neka od ex-jugoslovenskih izdanja. Pored nekoliko hrvatskih izdavača, novost je i prisustvo nekoliko bosanskohercegovačih izdavača.
Štandovi domaćih izdavača nalaze se na manje-više sličnim mestima kao i svih prošlih godina i na prvi pogled ne primećuje se drastičan diskontinuitet sa sajamskim manifestacijama odražavanim u protekloj deceniji. U centralnoj auli nalaze se jedni do drugih poznati izdavači koji su se proslavili, između ostalog, izdavanjem knjiga JUL i SPS mislilaca, kao BMG i Verzal pres. Veliki štand ima i Ministarstvo unutrašnjih poslova, zatim Vojska Jugoslavije, a kao jedna od prinova pojavila se i Karić fondacija. Uslovi za izlagače su slični kao prethodnih godina, a po rečima Simona Simonovića, direktora Rada, troškovi su u odnosu na prošlu godinu veći za 20 odsto zbog poreza. Petar Živadinović, direktor Paideie, kaže za „Vreme“ da su, kada se sve uzme u obzir, uslovi bolji, a kao posebnu novinu navodi razbijanje monopola u iznajmljivanju štandova koji je nametalo staro udruženje. Novine su veći broj restorana, internet kafe, prisustvo Muzeja i galerija i kutak posvećen dečijoj knjizi, a „ulice“ pored štandova nazvane su po ovdašnjim piscima.
NOVE KNJIGE: Po izloženim naslovima koji privlače pažnju pri ovlašnom pregledu štandova na dan otvaranja prednjače izdavači koji su i svih ovih godina održavali domaće izdavaštvo u životu. Tako štand Narodne knjige krase hit naslovi poput novog romana Umberta Eka Baudolino, knjige ovogodišnjeg nobelovca V.S. Najpola Ulica Migel i naslovi iz recentne domaće produkcije po čemu je ovaj izdavač posebno poznat, kao što su novi romani Zorana Ćirića Hobo, Danila Nikolića Jesenja svila i novele Mirjane Novaković Dunavski apokrifi. Reizdanje romana U slobodnoj državi ovogodišnjeg nobelovca objavio je i Rad (prvo izdanje se pojavilo 1981, u prevodu D. Albaharija), čime su naši izdavači pokazali hvale vrednu brzinu i agilnost u reagovanju na aktuelne trendove. Ozbiljnu konkurenciju Platou u pogledu praćenja aktuelne anglosaksonske književne scene predstavlja mlada beogradska izdavačka kuća Laguna, koja se na Sajmu predstavlja sa antologijom moderne engleske priče Razgovor sa anđelom koju je priredio Nik Hornbi, zatim sa Američkim psihom Breta Istona Elisa. Sa štanda Paideie pažnju privlače nove knjige Filipa Rota, Dž. M. Kucija, Silvije Plat, Luisa Sepulvede. Zepter Book World se predstavlja sa svojim kapitalnim izdanjem Enciklopedijski rečnik slovenske mitologije i antologijom savremene britanske drame Pre i posle Gneva koju je priredio Jovan Ćirilov. Stylos je objavio sabrana dela Isidore Sekulić u 15 knjiga, dve knjige iz zaostavštine Borislava Pekića Filozofske sveske i Političke sveske (u saradnji sa Solarisom), i novi roman Đorđa Pisareva Pod senkom zmaja. Grafički atelje Dereta najavljuje sabrane romane Milorada Pavića, dok se među novim naslovima Stubova kulture nalaze i knjige kineskog nobelovca Gao Singđijanga Planine duše i novi roman Davida Albaharija Svetski putnik. Od nekadašnjih velikih izdavača, novi roman Miodraga Pavlovića Afroditina uvala objavila je Prosveta, a SKZ zbirku priča Aleksandra Tišme Oko moje ose i Putopise Ive Andrića.
I pored svih početnih teškoća, ljubitelja knjige bilo je i ovoga puta u velikom broju. Sajam će trajati do nedelje, tako da će još biti vremena da se dometi ovogodišnje manifestacije ocene na valjan način, tako da će organizacioni propusti s početka Sajma u konačnom skoru možda biti i nevažni. Videćemo.
Da je Ognjen Lakićević još uvek direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije, verovatno bi se okrenuo u svojoj iskrzanoj kožnoj fotelji već na samu pomisao o hrvatskoj zastavi ispred sajamskih hala. Okrenuo bi se možda i na drugu stranu kada bi među stranim učesnicima video zastavu Bosne i Hercegovine, jer su Međunarodni sajam knjiga i pomenuto udruženje godinama prekrajali karte i vukli goste iz „srpskih zemalja“ u svoj bratski, simbiotički zagrljaj.
Takvom duhu verovatno nije manje čudan ni novi naziv: Prvi milenijumski sajam knjiga. Pa millennium nije srpska reč! Trebalo je reći hiljadugodišnji sajam, ako su već hteli da menjaju ime. Stara knjiga povezana sa znakom Windowsa na zvaničnom logou novog sajma. Neukusno. Prvi nakon četrdeset pet održanih sajmova knjiga. Skaradno. Obnova demokratije i povratak u svetsku zajednicu. Otužno. Na zvaničnom sajtu dobrog starog Međunarodnog sajma knjiga već odavno stoje Lakićevićeve reči da su „ekonomske sankcije i politički pritisci iza nas“, i da je „načinjen prvi korak na putu demokratije“.
Nije tu bitan bivši direktor pošto ni ranije obmane verovatno nije smišljao sam. Čak i da jeste, on je to mogao da ostvari jedino u zemlji gde su mu nalagali da se odluke žirija o izdavačkim poduhvatima promene, jer se među nagrađenim knjigama moraju naći i dela Mire Marković. Tu nije samo reč o imenu preko-noći-nagrađenog-autora, već nespornom umeću organizatora da stvari predstavljaju onakvima kakve nisu, u čemu se mora primetiti stanovit dar za cinizam.
Na primer: Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije zakupi sajamski prostor po jednoj ceni, a onda ga svojim članovima preprodaje mnogo skuplje, pojedine izdavače guraju ispod potpornih stubova hale, a službe koje u dokolici objavljuju knjige o „teoriji privođenja“ dobiju mesto u centralnom delu, dok Sajam knjiga, uz smijuljenje organizatora, „postaje sve bolji i bolji“. Dalje: krajem osamdesetih dođe u Beograd više od hiljadu dvesta stranih izdavača, a deceniju kasnije jedva tridesetak, posetioci svake godine kupuju karte, a niko ne zna u čijim džepovima završava njihov novac, dok se direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije izruguje u lice novinarima i govori kako „sunčano i zadovoljno“ odlazi sa Sajma. Ili: jedne godine glavne zvezde manifestacije budu propali političari, druge minorni pisci, treće ljudi koje hvataju u sitnim krađama ili pelješenju stanova prijatelja, dok se organizatori krevelje iza leđa svima koji to vide, pričajući o „krizi koja je delotvorno delovala na izdavaštvo“.
I samo jednom su organizatori Međunarodnog sajma knjiga omanuli, i to baš onda kada su smislili da bi blaga ruka Slobodana Miloševića mogla pomilovati korice knjiga u liku „visokog pokrovitelja“. Na nesreću, osvanuo je 5. oktobar i ništa više nije bilo isto. Nije jurnula bespoštedna bujica, ali je i taj plahi potok posle nekoliko trzaja pokupio nesuđenog pokrovitelja, nakon dužeg praćakanja starog direktora Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije, a bez većeg batrganja i ostale smutljivce.
I sve bi bilo kao u onom žanru gde dobro trijumfuje a zlo propada, da su ove godine na Sajmu knjiga zaista odahnuli domaći izdavači zbog nižih cena, da su došli brojni pisci iz sveta koji su najavljivani mesecima, ili da je pristigao barem deo stranih kuća koje su nekad dolazile u Beograd.
Čak i da se odsustvo većeg broja izdavača iz sveta opravda prekratkim rokovima za organizovanje novog sajma i da se nedolazak većeg broja stranih pisaca objasni „sindromom Svetskog trgovačkog centra“, trebalo je promeniti još nešto osim imena Sajma, štandova koji se raspadaju, pocepanih tepiha koji zapinju za noge posetilaca i metalne skalamerije za pravljenje vašarske poslastice zvane „šećerna vuna“, na čijem se mestu sada šepuri blistavi kamionet Mekdonaldsa.
Simbolički potencijal nečega što se naziva „povratkom u svetsku zajednicu“ ne znači mnogo onima koji u tom istom svetu žive od prodaje knjige. Oni više ne zaobilaze Beograd uz gnušanje kao prethodnih godina, sada se prijateljski osmehuju i klimaju glavom, ali svoje kofere pakuju za Lisabon ili Montreal. Tamo se već odavno niko ne busa u grudi „demokratskim promenama“. To je valjda nešto što se podrazumeva, nešto što je nužno, ali ne i dovoljno.
Slobodan Kostić
