Orijent i okcident razdvojiti se ne mogu

Hotel „Dorint“ udaljen je sto deset metara od kuće u kojoj je decenijama živeo i kojoj je umro Johan Volfgang Gete i jedanaest kilometara od koncentracionog logora Buhenvald. U parku ispred hotela nalazi se neobičan spomenik. Na bronzanoj ploči dve velike stolice od crnog granita okrenute jedna prema drugoj, neki divovi mogli bi tu da sednu i započnu razgovor; jedan bi bio okrenut ka zapadu, drugi ka istoku. Na centralnoj ploči su starom persijskom kaligrafijom ugravirani Hafizovi stihovi, a sa strane po četiri Geteova stiha. Prvi kazuje da ko ne voli i ne razume Hafiza neće moći da shvati ni šta je pesmom kazao Kalderon, a drugi da će ko god poznaje sebe i druge ovde da spozna da se istok i zapad više razdvojiti ne mogu. Zahvaljujući Geteu, jedan od najvećih persijskih pesnika postao je jedan od centralnih likova germanistike.

Počasni gost Beogradskog sajma knjiga bio je Iran, predstavljena nam je moderna iranska književnost. Nije se mnogo govorilo o drevnoj Persiji, nekada velesili ravnopravnoj sa Rimskim carstvom u kojoj je poginulo nekoliko rimskih careva: Valerijan, koji je zarobljen i kome su odrali kožu, Gordijan, i na kraju Julijan, koga su hrišćani nazvali otpadnikom jer je ponovo hteo da uspostavi mnogobožačku religiju.

Deo te nekada moćne Persije se tek od 1935. godine službeno zove Iran, isti persijski jezik, nazvan i farsi po provinciji u kojoj se razvio, a kojim se govorilo i pisalo u Hafizovo vreme, danas je službeni jezik Irana, Avganistana i Tadžikistana. Piše se, doduše, ne više starim persijskim znacima, nego arapskim slovima.

OD PEKARA DO PESNIKA: Hafiz je, u stvari, titula za muslimana koji ume napamet da recituje celu svetu knjigu Kuran. Ime našeg pesnika zapravo je Mohamad Šams ad Din, tom imenu kasnije je dodato Hafeza Širasi, to jest hafiz iz mesta Širaza, ali on je većinu svojih pesama prosto potpisivao kao Hafiz. O njegovom životu malo toga pouzdano znamo, ali postoje brojne legende, a ja mislim da legende dobrim delom počivaju na istini. Prema tome, Mohamad Šams ad Din rođen oko 1315. godine u Širazu, umro je u svojoj šezdeset devetoj godini u svom rodnom gradu. U pretprošlom broju „Vremena“ objavljen je prelep tekst Zulfikara Džumhura o njegovoj poseti Širazu.

Hafizov otac bio je prodavac uglja, umro je dok je Mohamad bio malo dete i ostavio porodicu u dugovima, tako da je sinčić morao da se zaposli kao pekarski šegrt i izuči taj zanat. Iznoseći jednom hleb iz pekare video je svoju muzu, prelepu devojku koja ga je inspirisala da piše ljubavne pesme.

U legendama saznajemo da je već kao osmogodišnjak znao Kuran napamet, tako da su ga primili u medresu, u kojoj se obrazovao, pa je postao dvorski pesnik koji bi padao kada bi njegove vladare srušili i koji bi ponovo sticao uglednu ulogu kada bi drugi dolazili na vlast.

Pisao je za svoje vreme smelu poeziju, ne samo o lepoti devojaka i čulnoj ljubavi, nego i o vinu i pijanstvu. To je bio problem, jer islam od žena zahteva čednost, a strogo zabranjuje konzumiranje alkoholnih pića. Za Hafiza je pronađen kompromis: rečeno je da se vino shvata samo alegorično kao strast za veru. Slično se i jevrejski i hrišćanski teolozi snalaze kada tumače Solomonovu Pesmu nad pesmama, zapravo jedan, po mom mišljenju, gotovo pornografski spis, za koji nikako ne razumem kako se našao u Bibliji. I tim povodom se kaže da se zapravo ne misli na devojku od krvi i mesa, iako joj se opisuju i noge i dojke, nego na uzvišenu ljubav prema Gospodu.

ZAPADNO–ISTOČNI DIVAN: Hafizovo glavno delo Divan je zbornik od nekoliko stotina ljubavnih pesama, kako ga danas poznajemo, sastavljen je tek posle smrti pesnika. Reč divan je izvorno imala nekoliko značenja: kancelarija, soba za prijem, sud, ali i zbornik spisa. U mom detinjstvu smo sofu ili kauč na nemačkom nazivali divan. Divaniti u Banatu znači brbljati, razgovarati, lepo je da se to udobno čini sedeći na divanu.

Hafizov Divan prvi put je na nemački 1812. godine preveo Jozef fon Hamer-Purgštal (1774–1856), austrijski diplomata, orijentalista i prevodilac, koji je pored svog maternjeg nemačkog jezika govorio engleski, francuski, italijanski, starogrčki, latinski, turski i persijski. Preko tog prevoda Gete je u Hafizu prepoznao srodnu dušu i napisao pesmu koju prevodim bukvalno od reči do reči, jer je smisao ovde važniji od forme: „Hafize, samo s tobom želim da se takmičim! Neka nama, blizancima, zajednički budu strast i muke. Voleti i pevati kao ti neka bude smisao mog života!“ Gete tada ima već šezdeset i šest godina, ali tek što se bio ponovo zaljubio i tako će po ugledu na Hafizov Divan napisati svoj zbornik ljubavi u stihovima Zapadno–istočni divan, čije je prvo izdanje štampano 1819, a dopunjeno 1827. godine.

GETE, MARIANA I HAFIZ: Kad je Gete upoznao tridesetogodišnju Marianu, bio je od nje stariji 35 godina, a njen dugogodišnji ljubavnik, bankar Johan Jakob fon Vilemer, 25 godina stariji od nje. Marianina majka, koja ju je rodila vanbračno u austrijskom gradu Lincu, bila je provincijska glumica. Mariana se prvo prezivala Pirngruber, a majka joj se kasnije udala za nekog Junga, koji ju je usvojio. Zvala se, dakle, Mariana Jung i imala četrnaest godina kad su se njih dve preselile u Frankfurt na Majni. Mama Elizabeta se nadala angažmanu u tamošnjem pozorištu, ali je jedva dobila posao čistačice. Marianu su, međutim, odmah zapazili, pa je zaigrala i zapevala na pozornici tako spretno, da ju je kritika hvalila kao glumačko osveženje.

Bankar Vilemer je bio dvostruki udovac, strastan ljubitelj pozorišta, član upravnog odbora. Marianu je za 2000 talira otkupio od majke. U početku je važila za njegovu poćerku, platio joj je solidno obrazovanje, ali kada je napunila osamnaest godina, imali su i seksualne odnose što je, naravno, ubrzo saznao celi grad. U to vreme to nije bilo neuobičajeno. I Gete je gotovo kao podvodač svom hercogu Karlu Avgustu nalazio ljubavnice sa kojima koje je pre toga, izgleda, i sam opštio, što se može naslutiti iz njegovih pisama.

Bankar Vilemer je obožavao Getea, ali se uplašio kad je primetio uzajamnu naklonost Mariane i starog pesnika. Gete je u stihovima konstatovao: „I tako, živahni starče, tebe ništa ne može da rastuži, neka ti je kosa seda, ali opet ćeš voditi ljubav.“ Sedam dana pošto su se Gete i Mariana upoznali, Vilemer se oženio svojom metresom. Neki autori tvrde da je Gete nagovorio Vilemera da ozvaniči svoju vezu, jer ga je podsećala na sopstvenu dugogodišnju ljubav sa Kristijanom Vulpius, sa kojom se venčao posle osamnaestogodišnje veze. Drugi, naprotiv, kažu da je bankar hteo da Marianu jače veže za sebe kako mu je slavni pesnik ne bi preoteo.

Međutim, Mariana je postala ne samo Geteova muza, nego i njegova koautorka. Zapadno–istočni divan je napisan za nju, a Gete je neke njene pesme štampao u toj knjizi kao svoje. Ona se u tom delu javlja kao Sulejka, on kao Hatem. U knjizi se Hafiz ponekad pominje direktno, češće indirektno, ali njegov duh je sveprisutan. Gete se toliko uživljava u njegovu ulogu, da su neki pisci počeli da se pitaju da li je veliki nemački pesnik prešao u islam, jer u Hafizovo ime proroku Mohamedu daje prednost u odnosu na Isusa, a boga oslovljava kao Alaha. To je, naravno, koješta, za amoralistu i ateistu Getea su i Biblija i Kuran pesničke, a ne svete knjige.

Gete je samo dva puta kratko bio kod Vilemerovih u gostima, ali ljubavnu prepisku sa Marianom vodio je još sedamnaest godina, sve do svoje smrti.

Zapadno–istočni divan nije samo knjiga ljubavi napisana u duhu Hafiza, ona je i apel za suživot Istoka i Zapada, „Orijenta i Okcidenta“, kako Gete to naziva. Radjard Kipling, koji je svakako bolje od Getea znao šta je „istok“, u svojoj Baladi o istoku i zapadu napisao je da je istok istok, zapad zapad i da se nikada neće sresti, ali on je, iako nosilac Nobelove nagrade za književnost, bio britanski kolonijalni činovnik. Gete, naprotiv, u stihovima kaže: „Ko god poznaje sebe i druge spoznaće ovde da se orijent i okcident više razdvojiti ne mogu.“ To je dobra poruka i danas kada se Evropa toliko uplašila migranata sa istoka.

O LJUBAVI: Iz Hafizovog Divana