Od svih komada iz ovog projekta, Sedam dana u Zagrebu Tene Štivičić, koji je izvelo Zagrebačko kazalište mladih, ima najmanje direktne veza s temom putovanja, susreta kultura, odnosa Istoka i Zapada. Radnja ne mrda iz Zagreba, kao što se već iz naslova vidi, a u naznačenom vremenskom periodu od nedelju dana pratimo jednu malu, u lokalnom kontekstu utemeljenu priču. Doduše, u priču o mladoj ženi koja je odustala od svog prethodnog, boemskog života i koja sada želi da se porodi, jer ona je u poodmakloj trudnoći, na zdrav i starovremski način, upliću se motivi koji imaju veze s prožimanjem različitih kulturnih modela u prestonici jedne države u tranziciji. Tako, na primer, njena prijateljica ne može da razume ovaj zaokret ka tradicionalnim porodičnim vrednostima i nastavlja život samostalne žene, pokušavajući da svoju veliku usamljenost ukine jednom par exellence zapadnom tekovinom: usvajanjem napuštenog kučeta.
Klasična, konverzaciona struktura komada bila je pokriće mladoj rediteljki Tijani Zinajić za statičan mizanscen: svi glumci su sve vreme na pozornici (čitaj: u vagonu) i sede na jednoj od nekoliko neobavezno razbacnih stolica, obavljajući neku standardnu radnju dok nemaju svoju scenu. Taj mizanscen stolica priziva već neku dužu i ozbiljniju studiju, toliko se duboko zapatio u regionalnoj pozorišnoj poetici: problem s njima je što retko kad ostvaruje metaforički smisao (to se, recimo, desilo u Proslavi Ateljea 212), a mnogo češće se, kao u zagrebačkoj predstavi, svodi na potpuno samodovoljno formalno rešenje. Ako je pak njegova funkcija u predstavi Sedam dana u Zagrebu bila samo to da doprinese opštoj scenskoj decentnosti, onda je taj (neambiciozni) zadatak i postignut. Doduše, mnogo značajniji doprinos ovom stilu od vizuelnog pakovanja, dali su glumci koji su gradili svedenu i realističku igru nalik onoj iz hrvatskih sapunica.
Ova asocijacija mogla bi, sa glumačke igre, da se proširi na celokupan efekat koji pravi predstava Sedam dana u Zagrebu, uz napomenu da ovo nije ironičan komentar. Reč je, naime, o duhovitoj, ležernoj predstavi o savremenim životnim temama, s naglaskom na onim ženskim (emancipacija, usamljenost, različiti koncepti materinstva…), čija je najveća vrednost to što ne pretenduje na nešto više od onoga što jeste.
Susret Istoka i Zapada u tekstu Kao da Branka Dimitrijevića, koji je predstavljao Srbiju u Orijent ekspresu, ne funkcioniše samo na geografskoj, već i na istorijskoj ravni; u komadu, naime, ima ironično-nostalgičnih prisećanja na prve prodore zapada u zemlje bivšeg istočnog bloka, i to u vidu farmerki iz Trsta. Ovaj kultni odevni predmet ima bitnu ulogu, jer je on, tačnije njegov uticaj na istočni blok, tema referata glavne junakinje Lene na naučnom skupu oko koga se, inače, vrti cela radnja. U pitanju su dva naučna skupa, oba se dešavaju danas, na kojima se sreću, razilaze i ponovo pronalaze dvoje mladih istraživača Lena i Srđan, on s Istoka a ona sa Zapada. Ova okvirna dramska situacija – zbližavanja i razilaženja na međunarodnim skupovima – odgovara glavnoj temi „Orijent ekspresa“: putovanja i kulturni ukrštaji. Posebna draž su usputni motivi, ili samo dijaloški lajtmotivi, putem kojih se duhovito varira odnos dva kulturna prostora i dva istorijska doba, s ironičnim akcentom na aktuelnim, pomodnim mantrama: monitoring, radionice, evaluacija, „ikspektid rizalts“, globalizacija, tranzicija i – postdramski teatar.
Ubačena tamo gde joj, očito, mesto nije, ironična opaska na račun postdramskog jasno određuje autorov stav i prema pozorišnoj modi. Bilo be, međutim, ishitreno da se iz ovog izvlači zaključak da komad Kao da ima klasičnu dramsku strukturu. Već u uvodnim napomenama autor otvara polje za rediteljsku i glumačku nadogradnju, čak i ubacivanje improvizovanih tekstova, predviđa direktno obraćanje publici i podelu u kojoj bi četvoro glumaca igralo više uloga, te jednu opštu transparentnost (da ubacim još jednu mantru koja se izmigoljila Dimitrijeviću) – razotkrivanje pozorišne iluzije u duhu brehtovskog pozorišta. Cinik bi rekao, parafrazirajući naslov jednog drugog komada Tene Štivičić – nemreš pobjeć od postdramskog.
Reditelj Predrag Štrbac je izdašno upotrebio otvorenost komada, mada se ovom izrazu može mirne duše dodati i prefiks zlo; u predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada nije ostalo, naime, skoro ništa od teksta – sinopsis priče i nekoliko dijaloga. Umesto toga ubačeni su neki izmišljeni jezik i krajnje ilustrativna pantomima koja ni iz daleka ne doseže punoću i autonomnost jezika fizičkog teatra. I glavna dramska situacija je izmenjena i to s lošim rezultatom: dodata je dozlaboga dugačka, dosadna i ilustrativna pantomima o odrastanju Dečaka (Srđan) i Devojčice (Lena), s akcentom na osujećujućem uticaju porodice i škole, a središnja priča o njihovim „sudbinskim“ razmimoilaženjima srozana na problem jednog neuspelog pokušaja seksa u pijanom stanju.
Iz piščevih scenskih napomena koje, doduše, nisu uvek bile dorečene, reditelj je razvio pregledan i znakovit jezik. Marija Medenica i Nebojša Savić tumače samo Lenu i Srđana, a Tijana Maksimović i Milan Kovačević sve ostale likove, a ta razlika je bila podvučena neutralnim crnim kostimima potonje dvoje i teatralizacijom u njihovoj igri, nasuprot realističnijim kostimima i nešto uzdržanijoj glumi prvog para. Likovnom efektu doprinela je i scenografija Vesne Štrbac, a koja je imala i metaforičko značenje: rešetke drvenog kontejnera (u celom projektu ovo je bio dekor najbolje prilagođen prostoru vagona) su označavale nekakav „kavez sudbine“ za glavne junake, a iz koga su samo animatori njihove sudbine, ljudi u crnom, mogli da izlaze. Međutim, kao što se iz ove analize već naslućuje, naličje te jasnoće i znakovitosti scenskog jezika je ilustrativnost, pa i banalnost. Celokupna problematika koju nudi piščev zanimljiv tekstaulni materijal – jer ovo nije završeno delo – redukovana je na pitanje zlog društva (porodica, škola, kolege…) koje manipuliše mladima i zaljubljenima. Pored simplifikacije i ukidanja dramskog čvora – šta je problem ovo dvoje osim što im je propala jedna kres-šema? – problem se nalazi i u tom znakovitom scenskom jeziku, jer nema dovoljne stilske razlike u glumi dva para… Na kraju se, tako, zaokružuje utisak o radikalnom, ali neuspešnom rediteljskom teatru.
I. M.
