On sadrži mnoštva

Bob Dilan rešio je da naglas izgovori svoje zaveštanje o naličju ovog sveta, kakvim ga bar iz današnjih reklama znamo. Gnusna i podla ubistva počinjena su svaki put baš onda – od pamtiveka naovamo – kada se čovečanstvo našlo na raskrsnici između osećanja i dužnosti, te ljubavi za bližnjeg naspram sticanja. Julije Cezar, Isus Hristos i Džon F. Kenedi, između ostalih, pogubljeni su na odvratan način, uz saučesništvo čitave zajednice, te njenu, bez ikakve sumnje, direktnu ili posrednu upućenost da će do toga svakako uskoro doći. Uvek sa omiljenim prijateljem, učenikom, sinom takoreći, kao ključnim izdajnikom uz svoje skute, onim najbližim koji potkazuje i štaviše predvodi dželate – ovi žrtveni jarci nezaustavljivih promena tema su Dilanovog epskog singla Murder Most Foul (Najpodmuklije ubistvo) koji se pojavio krajem marta veličanstveno najavljujući nedavno objavljeni, uzbudljivi novi album Rough and Rowdy Ways. Centralna ličnost ovde jeste predsednik Kenedi i njegovo mučko smaknuće u Dalasu, Teksas 1963. Dramu i šok u vezi sa ovim događajem nemoguće je sakriti – nikada nijedan predsednik neke supersile nije nasilno ubijen, posebno ne onaj koji je obećavao pozitivne promene za ceo svet i kog je tadašnja mlada generacija doživljavala kao „svog“ čoveka. Naslov je preuzet od Šekspira (Hamlet), pisca čijim će se besmrtnim stihovima i aluzijama na ličnosti iz njegovih dela Dilan rado vraćati u ovoj i drugim pesmama koje slede. Možemo li uopšte sažeti razuđenost njegovih misli u sedamnaestominutnoj epopeji Murder Most Foul i nizu narednih kontemplativnih posveta sopstvenom i svim našim životima, začetim hiljadu devetsto i neke, a protegnutim u dve hiljade i nešto? Heroine i heroji pop kulture, imenom ili delom, promiču ovom avenijom sećanja u Dilanovoj verziji brutalne spiritističke seanse za isterivanje istine na čistac: The Acid Queen iz Tomija, Petsi Klajn, Eta Džejms, Merilin Monro, Nina Simon i Džeki Kenedi, Oskar Piterson, Sten Gec, Telonijus Monk, Čarli Parker, Net King Kol, Hari Hudini, Dželi Rol Morton, Bad Pauel, Voren Zivon, Bitlsi i još mnogi. Sad kad je ploča izašla, postalo je jasno da je Murder Most Foul njeno veliko finale, pada zavesa i Dilan sam izlazi ispred nje, klanjajući se publici, da bi joj saopštio: „Zar ne vidite da sam od početka bio u pravu?“

Bob Dilan veći je od Nobelove nagrade. I on jeste Amerika, baš kao što je to isto Volt Vitman po mišljenju nekih u svoje vreme bio. No, pripada li Dilan više XX veku, onako kako već njegov učitelj Vitman hronološki pripada onom XIX, odnosno, ima li šta da traži u ovom najnovijem? Na to pitanje možda treba odgovoriti rečima potonjeg: „Ovo su zaista misli svih ljudi iz svih doba i zemalja, one nisu izvorno moje / Ako nisu vaše jednako koliko i moje, onda su ništa ili skoro pa ništa“ (Pesma o meni, 17). Vitman je, dabome, ovde prevashodno zbog numere I Contain Multitudes – nazvane upravo stihom iz svoje maločas navedene poeme – kojom pak otpočinje Dilanov najnoviji album Rough and Rowdy Ways. Ali, čak i da nije bilo konkretnog pomena njegovog imena/dela u vezi sa ovim Dilanovim ostvarenjem, pravda je da nevidljivo prisustvo Volta Vitmana bude tu obznanjeno kao Dilanu veoma važno.

I šta to zapravo imamo ovde kao krunski dokaz da je Bob Dilan zakoračio svom snagom u novo stoleće? Čak trideset deveti – a kažu da je 39 broj posvećen izgrađivanju čovekoljublja i stvaranju idealnog društva – album čoveka koji je nešto između Haklberija Fina rokenrol mejnstrima i uglađenog maestra starinskih umetničkih ceremonijala, sada u poznoj eri života. Jer, Šekspirov Magbet, pesnik Entoni Rafteri, Izdajničko srce i kosturi iz zidova Edgara Alana Poa, Crveni kadilak i crni brkovi Boba Lumana, Indijana Džons, Ana Frank i nevaljali Rolingstonsi, Vilijam Blejk, Betovenove sonate i Šopenovi prelidi, svi su već prisutni još na samom startu ove dugoočekivane nove autorske Dilanove ploče, kako to pomenuta numera Sadržim mnoštva svojim imenom i govori. A to je tek samo naznaka izuzetne erudicije Boba Dilana, čoveka u ulozi sada već sasvim reliktnog lutajućeg barda, što je ionako prokrstario kontinentima, vremenskim zonama, epohama i sopstvenim životom, bio gotovo svuda i uradio baš svaku stvar da nam je pretoči u pesmu, još dok je sadašnji svet bio u povoju.

Na lepim koricama ovog dvostrukog albuma (fotografija britanskog foto-reportera Ijana Berija iz 1964), od one skoro pa zaboravljene vrste, muškarci i žene različitih boja kože plešu u zanosu dvoje po dvoje, dok negde iza, jedan od njih nagnut je nad svetlucavu super-mašinu džuboksa, tragajući za svojom numerom na blistavoj tastaturi. Pa, i samo to bilo bi dovoljno da uronimo u dah starih vremena, koja promenila su se u međuvremenu i postala opaka do ovog trena veoma. Da li je stvarno vrli, novi svet uopšte više u stanju da dokuči šta su to: plesni par, muzički automat u koji se ubacuju kovanice, parket ispod visokih potpetica i najboljih cipela za izlazak, elegantne haljine i odela, te malčice prigušena svetlost (a ne mrkli mrak iskidan laserima) neke važne subotnje večeri za jedan davni naraštaj?

Izgleda da Dilan veruje kako je razumevanje starih načina ljudskog opštenja moguće i danas. Jer, kako drugačije objasniti zašto se osećamo toliko okrepljeno dok slušamo njegovu promuklu zvučnu posvetu učinjenu Sun Records klasiku If Lovin’ Is Believing Bilija „The Kida“ Emersona iz 1954, na trećem singlu po redu False Prophet sa novog albuma. Za razliku od one uglađene, perfektne minijature svog prethodnika (još uvek živog u 94. godini, koji je numeru snimio kao 28-godišnjak), ovaj pozni senzualni zov 79-godišnjeg Boba uvlači vam se u sva čula i primamljuje vas sebi kraljevski ležernom virtuoznošću, dok mu se neprestano vraćate opet i opet. Između časa rođenja, kojeg se ni sam ne seća, i trenutka smrti, koji je po svojim rečima zaboravio („I ain’t no false prophet / No, I’m nobody’s bride / Can’t remember when I was born / And I forgot when I died“, False Prophet), Dilan gradi Lavirint značenja u kojem je Minotaur on sam i to u presudnom suočavanju sa sobom lično.

Ali, najsablasniji od svega na Rough and Rowdy Ways uopšte nije taj kostur lažnog proroka što se zloslutno ceri pred senkom obešenog, sa špricem u ruci i mafijaškom luksuznom kutijom pod miškom, u kojoj podozrevamo da se krije mašinka ili već neko smrtonosno oružje (ilustracija uz singl False Prophet). Pesma My Own Version of You zapravo je ta jeziva prikaza kakvog nezamislivog Frankenštajna, doneta na sugestivan način a la Vinsent Prajs, gde vergl zvučne turobnosti služi kao motor strastvene misije naratora i njegovog fanatičnog nauma. Ričard III i Džon Stajnbek, Apostol Jovan i Jovan Krstitelj, Paćino, Brando i Liberači, Alfred Nobel čak (!), Frojd i Karl Marks promiču ovuda poput seni u hipnotičkim kružićima strave. Ako glas i muzika mogu uopšte da zalede i prizovu memljivi vonj kripte, onda je to baš ovako. Sa šaljivim osvrtom i na sopstvenu karijeru, pride („You can bring it all the way over / Bring it all the way home“).

Zato je naredna I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You, sa mrmljajućim motivom „Barkarole“ iz Ofenbahovih Hofmanovih priča, sva od ljubavi i romantičnog predavanja („Well, my heart’s like a river, a river that sings / Just takes me a while to realize things / I’ve seen the sunrise, I’ve seen the dawn / I’ll lay down beside you when everyone’s gone“). No, ne zadugo. U Black Rider vraćamo se ponovo u mističnu, onostranu atmosferu od maločas. Na svedenom folk noir fonu u razloženim gitarskim akordima, Dilanovo pevanje skoro da je nalik kakvoj ruskoj romansi, dok harmonije ispod nakratko postaju sve čudnije i uvrnutije kako uznemirenje u ovoj ukletoj tužbalici raste. Stvarno, poznaje li Dilan bar pomalo tradicionalnu slovensku muziku, budući da su mu preci poreklom iz carske Rusije?

Numera Goodbye Jimmy Reed – a Džimi Rid bio je električni bluzer izuzetno uticajan na rokenrol pionire i autor klasika Bright Lights, Big City između ostalih – pravoverna je blues vožnja od one briljantne vrste, jednako kao i docnija Crossing the Rubicon i – to nije sve. Pevajući stihove: „I crossed the Rubicon on the 14th day / Of the most dangerous month of the year / At the worst time, at the worst place / That’s all I seem to hear“, Dilan ponovo zadaje zagonetku. Jer, Julije Cezar prešao je Rubikon 10. januara, a ne nekakvog 14. dana najopasnijeg meseca u godini koji se pominje. Osim ako nije reč o izvesnom predosećanju njegovog stradanja, dan uoči ubistva 15. marta. Ili o atentatu na Linkolna 14. aprila 1865, imajući na umu Eliotovo razmatranje ovog meseca kao „najokrutnijeg“ u Pustoj zemlji. Ili je to ipak tragedija potonuća „Titanika“ 1912, odnosno Crna nedelja iz „prljavih tridesetih“ u Oklahomi 1935, kad je oluja oduvala zemlju nesrećnih farmera (u postojbini još jednog Dilanovog učitelja Vudija Gatrija) – sve odreda istog tog datuma. Možda čak i kovid-19 april ove 2020, ko bi to mogao znati. Stari majstor ne prestaje da nas začikava svojim prepredenim potpitanjima sveznadara i da se zagonetno smeška pred našim nedoumicama.

No, nasuprot svemu tome, Mother of Muses i docnija Key West (Philosopher Pirate) mesta su spiritualnog smirenja. Poput obećanog Raja, koji tek što nije dosegnut, i o čijem prisustvu postoje nepobitni dokazi, makar samo u mašti i odnekud priskrbljenim uspomenama izmučenog tragača – ova dva odmorišta na grubom i vrletnom životnom putešestviju zalog su božanske milosti ploče Rough and Rowdy Ways. Majka muza, Mnemosina, kojoj se Dilan obraća poput samog Homera, te objava ljubavi za najmudriju od njenih devet kćeri, Kaliopu, što je nadahnula, kako se veruje, Ilijadu i Odiseju, smenjuje se sa imenima čuvenih vojskovođa: Šermanom, Montgomerijem, Skotom, Žukovom i Patonom, koji su, po njegovim rečima, svojim pobedama raskrčili i utabali stazu za Prislija da peva i Martina Lutera Kinga da mudro misli i zbori („Sing of Sherman, Montgomery, and Scott /‬ And of Zhukov, and Patton, and the battles they fought / Who cleared the path for Presley to sing / Who carved the path for Martin Luther King“), da bi se sve najzad slilo u počasti velikanima Alu Grinu i Leonardu Koenu. A Key West, oda tom čudesnom mestu na Floridi što služi za povlačenje u sebe i koje su pohodili Hemingvej, Tenesi Vilijams, Robert Frost, Džon Dos Pasos, Hanter S. Tompson i ini, zaranja takođe u istu tu mitsku fontanu čudesa, gde dečak Dilan spokojno razgleda relikvijar svog života, u potpunoj izmirenosti sa njim. Tako nam, prebirući po svojoj liri, pesnik i pevač Dilan povezuje prošlost sa sadašnjošću, od mitskih do visokotehnoloških vremena. Pripovedanje je jedino znanje, kao da kaže, jedina umnost i pozvanost da se kroči u budućnost, što će se svejedno ponovo vraćati pradrevnim mitovima. I tako u krug.

Nije pomenut, ali je baš možda zato najupečatljivije prisutan i jedan čovek koji zapravo odsustvuje sa ove ploče: Vudi Gatri, taj veliki pripovedač uz gitaru i otac modernog američkog folka, naročito onog angažovanog, najvažnije je uticao na mladog Dilana. I može sasvim biti zadovoljan svojim maestralnim učenikom. Verovatno ga tapše po ramenu odnekud sa nebesa zbog ovog zaokruženja karijere i kaže mu: „Roberte, najzad si sve shvatio.“

Kad se podvuče crta – Bob Dilan je sa Rough and Rowdy Ways, prvim autorskim albumom sa originalnim novim pesmama još od Tempest (2012), ušao u obračun sa svojim demonima, i dobrim i zlim, braneći čast onog imaginarnog mesta naseljenog sapatnicima koje je život šibao poput njega samog. U toj zamišljenoj koloniji što prebiva paralelno sa bezbojnim, bljutavim svetom, na čijim se praznim i banalnim digitalnim displejima odvijaju naši životi laži i obmana, još uvek važe zakoni pravednika i nitkovi dobijaju po zasluzi kao u svakom valjanom vesternu. Nađete li se pred huljom što vam zamazuje oči i prikrada vam se s leđa da puca, laćate se svog oružja, dabome, i demaskirate njegovu gnusobu. Dilan je upotrebio reči i glas kao kakav herojski stari aed, kao Šekspir i Blejk. I zapitao se, umesto nas, kako bi izgledao svet da u njegovom hiljadugodišnjem proticanju nije bilo zloćudnog nasilja nad izabranima, da su i Frenk Sinatra, i Litl Ričard na drugoj strani boje kože, bili priznati ne tek kao zabavljači i kontroverzne figure, već kao ono što jesu – stubovi društva i bogovi životnog zadovoljstva. I u kom bi se zatim smeru – da se točak istorije nekako okrenuo i bitange bile kažnjene – uputili svi oni pošteđeni dobri momci, i mi sa njima?

I can see the history of the whole human race
It’s all right there, it’s carved into
your face
Should I break it all down?
Should I fall on my knees?

Is there light at the end of the tunnel,
can you tell me, please?

(Bob Dilan, My Own Version of You)