Okretaj žrvnja istorije

„To je jako važna knjiga, zainteresovaće čak i one koji obično ne čitaju takve priče“ – reči su (proročanske?) koje izgovara jedna od junakinja stripa Maus, maćeha Arta Spigelmana (art spiegelman), u vreme dok je autor još beležio svedočanstva koja će poslužiti za scenario ovog dela.

I zaista, kada je strip album predstavljen širokom čitalaštvu, privukao je pažnju ne samo strip posvećenika već i ljubitelja književnosti, kritičara iz „ozbiljnih“ časopisa, pa čak i akademskih krugova. Prvi tom Mausa (koji se nedavno pojavio u izdanju Samizdata B92) objavljen je izvorno 1986. godine, iako je reč o ostvarenju sa mnogo dužom predistorijom. Naime, pravi začetak ovog stripa je kratka storija od tri strane, koja se pojavila 1972. godine u andergraund strip časopisu »Funny Animals». Urednik tog izdanja Teri Zvigov (Terry Zwigof ), koji će par decenija kasnije postati poznat kao režiser dokumentarca o Robertu Krambu (Crumb), zamolio je nekolicinu autora da kreiraju storije u kojima će junaci biti predstavljeni kao očovečene životinje, očigledno se zavitlavajući s tradicijom popularnih stripova (setite se samo Patkovgrada). Spigelmanov odgovor na ovaj poziv bio je priča zasnovana na sudbini njegovih roditelja, poreklom poljskih Jevreja, koji su prošli pakao Aušvica, s tim što su Jevreji u stripu bili prikazani kao miševi, Nemci kao mačke, Poljaci kao svinje itd. Autor je zapravo bio inspirisan nemačkim pogrdnim nazivima – vermin (miš ili pacov) za Jevreje i schwein (svinja) za Poljake.

NOVO I DRUGAČIJE: Spigelman inače spada među nekolicinu autora aktivnih tokom nastanka andergraund pokreta, koji je uneo jedan veoma smeo, eksperimentu sklon pristup u američki strip burnih šezdesetih godina. Početkom osamdesetih, Spigelman je u Njujorku pokrenuo časopis „Raw“, koji će okupiti neke od crtača „izvornog“ andergraunda, ali i otvoriti put za čitavu jednu generaciju mladih autora. „Raw“ je bio sinonim za novo i drukčije, a neki od autora poput Gerija Pantera (Gary Panter) ili Marka Bejera (Mark Beyer) bili su pravo otkriće – čitali su ih klinci koji su slušali novotalasnu muziku, ali su bili i rado viđeni gosti malih i buntovnih umetničkih galerija. Sam Spigelman je na stranicama časopisa „Raw“, počev od 1980. godine, u nastavcima objavljivao jednu detaljniju i duboko razrađenu verziju Mausa, koja će kasnije biti štampana i u obliku knjige; drugi tom ovog izdanja dobio je 1992. godine ugledno priznanje – Pulicerovu nagradu. Pažnja koju je ova strip-knjiga privukla unela je priličnu zbunjenost u uobičajene strukture glavnotokovske kulture, koja nije bila pripremljena za tako neobičan koncept. Našoj publici to će možda zvučati čudno, s obzirom na to da nismo navikli da pridajemo pažnju i da se bakćemo s klasifikacijom u knjižarama, ali je upravo klasifikovanje bilo jedan od problema, na tržištu gde to i te kako utiče na plasman i prodaju. Tako je Maus (distribuiran kako u prodavnicama stripova tako i u „regularnim“ knjižarama) dospeo na „fiction“ listu bestselera „Njujork tajmsa“, odakle je na intervenciju samog Spigelmana premešten na „non-fiction“ odeljak. Dakle, iako je strip govorio o ličnoj ispovesti Spigelmanovih roditelja, „klasifikatori“ su bili zbunjeni činjenicom da su junaci nacrtani u obličju mačaka i miševa. Zabeležena je izjava jednog od urednika: „Hajde da pozvonimo na Spigelmanova vrata. Ako se na vratima pojavi džinovski miš, svrstaćemo knjigu pod non-fiction.“

ISIJAVANJE EMOCIJA: Ono što je upečatljivo u vezi s prvim tomom Mausa (po svemu sudeći domaći izdavač namerava da objavi i drugi tom) jeste osećanje neizvesnosti, s obzirom na to da čitalac zna da najgore tek predstoji, zato što se knjiga završava pre nego što junaci uopšte kroče u logor Aušvic. Stalno bežanje od nacista, skrivanje jevrejskog para i njegove porodice po improvizovanim skloništima čine da ovo štivo neodoljivo podseća na duboko uznemiravajuće snove o proganjanju.

Pored svega, Maus je literatura koja isijava emocije, već i zato što nije nekakva depersonalizovana istorija nego strip crtan nalivperom, nastao na osnovu beleški koje je Spigelman zapisivao razgovarajući sa svojim ocem Vladekom (koji je umro 1982. godine). Paralelno sa tokom priče iz vremena četrdesetih možemo da pratimo i savremene razgovore između oca i sina, u kojima vidimo Vladeka ne samo kao heroja koji odoleva smrtonosnom žrvnju vešto administratizovane tiranije već i kao sasvim običnog, džangrizavog starca ne tako različitog od rasističke predstave o „škrtom Jevrejinu“. Među najsnažnijim momentima knjige su četiri stranice posvećene reprintu storije Zarobljenik paklene planete, nastale 1973. godine, u kojoj Art Spigelman s bolnom iskrenošću opisuje samoubistvo svoje majke Anje, koja je preživela Aušvic, ali je odlučila da oduzme sebi život u jednom američkom predgrađu 1968. godine.

U svakom slučaju, Maus poseduje kvalitet proživljenog viđenja. S druge strane, Spigelman odoleva da ne traći vreme na moralisanje dok govori o tako ogromnoj temi kao što je holokaust. Svi zaključci su na čitaocu, koji teško da će biti ravnodušan kada bude sklopio ovaj strip.