Na ovogodišnjem Festu domaću premijeru imaće pet srpskih filmova, od čega tri debitantska. Horizonti Svetislava Dragomirovića svetsku premijeru imali su u novembru prošle godine na festivalu u Kairu, a reč je o filmu koji se bavi raspadom seoske porodice, preljubama, abortusom, neraščišćenim računima i duhovima iz prošlosti. O bubicama i herojima Petra Pašića (Anđeli 3, 2006), mračna bajka pred apokalipsu, govori o čuvaru hotela koji se sreće sa čudnim karakterima na zemlji, dok ispod zemlje bube vode sličnu borbu. Banditi u potrazi za mamom, u režiji Koste Ristića, govori o grupi dečaka ulice, koji posle niza avantura bivaju smešteni u dom za nezbrinutu decu, odakle bi da ih izvuče jedini među njima koji je ostao napolju, tako što pokušava da pronađe njihovu majku. O Ederlezi Rising Lazara Bodrože i Izgrednicima Dejana Zečevića reći ćemo nešto više, jer smo, zahvaljujući susretljivosti producenata i autora, imali priliku da ih pogledamo pre Festa.
Ederlezi Rising
Zamislite da osoba s kojom ste u vezi potpuno ispunjava sva vaša očekivanja. Imate ista interesovanja, navike, pa i seksualne fantazije, a njeno raspoloženje skladno prati vaše. Ona (ili on) vam do te mere odgovara da uskoro dobijate utisak predvidljivosti i dosade, a potom razvijate osećanje zazornog i ne možete da se otmete utisku kako je ta osoba robot koji nema svoju ličnost, nikada vam se ne suprotstavlja i stvorena je samo da vam ugodi. Upravo na tom efektu zazornog zasniva se Ederlezi Rising, i moglo bi se reći da je zapravo reč o romantičnoj komediji u ruhu mračnog naučnofantastičnog filma, ili naučnofantastičnoj meditaciji o prirodi ljubavnih veza.
Film je režirao Lazar Bodroža, a scenario Dimitrija Vojnova napisan je prema priči Predveče se nikako ne može Zorana Neškovića. Ederlezi Rising govori o astronautu Milutinu (Sebastijan Kavaca) koji 2148. godine odlazi u misiju na Alfa Kentauri sa androidicom Nimani (glumi je američka porno-zvezda srpskog porekla Džesika Stojadinović Stoya), koju je korporacija Ederlezi programirala da mu bude seksualna partnerka, sasvim prema njegovim zahtevima. Novum u odnosu na seks-lutke je napredni softver koji čini da se Nimani razvija u odnosu na iskustvo stečeno s Milutinom. Tvrdokorni Milutin, ogorčen neuspelim vezama sa ženama koje su mu na početku nudile samo opšta mesta a na kraju mu slamale srce, ne veruje da Nimani može biti išta više od seksualnog objekta sa nešto malo duše. Međutim, sami u svemirskom brodu, na dugotrajnom putovanju do najsjajnije zvezde sazvežđa Kentauri, Nimani i Milutin prolaze kroz turbulentne faze, a Milutinovu ljubav prema Nimani sputava jedino želja da ona postane živo biće, nepredvidljivo i bez podešavanja. Kada Milutin obriše softver Ederlezi korporacije, destruktivno ponašanje androidice Nimani ugroziće i misiju, ali i Milutinov i njen, hm, „život“.
Vojnov je scenario postavio na dobre referentne noge, a svakako mu je najbliži film Ona (2013) Spajka Džounsa. Ipak, mada na njih podseća, Ederlezi Rising je drugačiji slučaj od holivudskih sci-fi filmova o usamljenosti u svemiru, tipa Gravitacija: ovde je reč o art-drami tzv. zatvorene situacije, koju karakteriše mali broj likova i težnja ka alegoriji, a koja je tipična za evropski modernistički film 1960-ih. Ederlezi Rising dosta duguje i Kjubriku, a neka rešenja provlači kroz montažnu mašinu eksperimentalnog filma. Bodrožina vizuelna rafiniranost i umeće njegove ekipe da kreativno prevlada budžetska ograničenja vide se kako u prilično uverljivom dizajnu komandnog softvera androida i enterijera svemirskog broda (scenograf Aljoša Spajić), gde hladnokrvnost tehnologije i njen uticaj na odnos dvoje glavnih junaka prati nijansiranje metalik i plavičaste boje, pulsiranje belog svetla i prodiranje crvenih laserskih zraka (direktor fotografije Kosta Glušica), tako i u montažnim prelazima između dramskih scena koji stvaraju atmosferu putem zamagljenih krupnih planova, fliker-efekata i katkad gotovo apstraktnih kadrova koji prikazuju svemir i u njemu zvezde.
Gestom i snažnom figurom, Sebastijan Kavaca pravi je izbor za konzervativnog mačo-tipa ranjenog srca, kakvim se Milutin predstavlja, a njegovom nešto mumlavijem engleskom može se progledati kroz prste na konto junakovog porekla. Stoya je pak izvanredna: određena krutost i izveštačenost savršeno pristaju androidici koja glavnog junaka zavodi upravo na proziran način porno-junakinja, s tim što Stoya prelazi u znatno prirodniji stil glume kako Nimani „oživljava“ i postaje sve više svoja, a sve manje program Milutinovog kompjutera.
Neminovna doza predvidljivosti drame zatvorene situacije i ovde je prisutna, i u samoj završnici ruka „scenariste iz mašine“ postaje vidljivija putem pomalo usiljenog razrešenja, ali rekao bih da je Ederlezi Rising dosad najbolji scenario Dimitrija Vojnova. Bodrožina precizna režija i vizuelna upečatljivost tome znatno doprinose, a Ederlezi Rising bi mogao, uz nešto sreće, imati uspeha na žanrovskim festivalima, ali i na nekim tržištima, poput azijskog, gde postoji potražnja i razumevanja za ovakvu vrstu filma.
Izgrednici
Deveti film Dejana Zečevića Izgrednici predstavlja varijaciju na temu ludog naučnika i eksperimenta koji se otima kontroli. Troje studenata sociologije, Teodora (Marta Bjelica), Aleksandar (Radovan Vujović) i Danijel (Mladen Sovilj), pokušavaju da dokažu teoriju svog profesora Zurovca (Svetozar Cvetković) da stvaranje haosa u prostoru vodi do socijalnog haosa, koji rezultira nasilnim „izgredom“. Oni skrivenom kamerom snimaju tri lokacije na kojima su poremetili red – Aleksandar, bivši navijač, razbio je uličnu svetiljku ispred svog solitera, malo dalje odatle njegova devojka Teodora, inače iz dobrostojeće porodice, ali koja živi odvojeno od roditelja i u tajnoj je vezi sa profesorom Zurovcem, ostavila je hrpu đubreta kod stepenica, a Danijel, štreber potpuno posvećen eksperimentu, koji neguje šlogiranu majku, par stotina metara odatle, u mračnoj uličici, nacrtao je kukasti krst na sporednim vratima zgrade, u sporednoj uličici. Kako to već biva u ovakvim pričama, eksperiment počinje da dramatično utiče na živote troje studenata i da ih komplikuje više nego što su mogli da pretpostave.
Očito da je cela dramska postavka povelika konstrukcija, počev od sulude teorije, preko načina na koji se ona dokazuje, do traume iz prošlosti zbog koje se Danijel fanatično posvećuje eksperimentu. On, naime, pokušava da dođe do „jednačine nasilja“ i dokaže da se nasilje ne pojavljuje nasumično i slučajno, već da postoji pravilnost, a sve ne bi li shvatio zašto su njegovog oca, uglednog profesora, na smrt pretukli klinci od trinaest-četrnaest godina. Upravo lik Danijela približava Zečevićev film Ritmu zločina (1980) Zorana Tadića, koji možemo smatrati dalekim uzorom Izgrednika, a čija je premisa takođe dobrano konstruisana.
Artificijelnost scenarističke postavke Đorđa Milosavljevića, u kojoj su, zarad pripovedne ekonomije, eliminisani i brojni odgovori na pitanja o životu junaka (šta rade, od čega žive i slično), ne treba shvatiti kao nedostatak filma – baš naprotiv, ona je deo efekta napetosti i tenzije koji Dejan Zečević naglašava vizuelnim stilom. Prostori između solitera, garaže, prolazi, stepeništva (scenografija Zorane Petrov), pusti su i mračni, retko vidimo druge stanovnike naselja u kom se odigrava eksperiment, stanovi junaka su ogoljeni i hladni, u dugačkim senkama (sem Danijelovog, koji je zatrpan knjigama). Miladin Čolaković odabrao je kontrastnu crno-belu fotografiju, u 4:3 formatu slike i sa ekspresivnim osvetljenjem niskog ključa, a njegova kamera često u totalima, sa distance, prikazuje junake iza prozora ili u dubini kadra, kao da su i oni sami deo socijalnog eksperimenta i pod video-nadzorom. Marta Bjelica ostvarila je svoju dosad najkompleksniju ulogu na filmu, glumeći lik Teodore koja „ne zna šta hoće“, Radovan Vujović ubedljiv je u ulozi impulsivnog tipa koji želi da pobegne od svoje prirode, dok je Mladen Sovilj na granici persiflaže i tipskog „čudaka“, ali tu granicu nikada ne pređe.
Glavni nedostatak Izgrednika leži u tome što u ovakav tip filma zahteva jaku filozofsku tezu, da bi nadomestio manjak informacija o psihološkom i, naročito, sociološkom profilu junaka. Izgrednici ne idu dalje od početne teze i zbog toga je film na arfiticijelnom kraju tamo gde je bio i na početku. To svakako ne treba da odvrati od odlaska u bioskop gledaoce spremne na zahtevan art-film na tragu tzv. egzistencijalističkog krimića, koji nesumnjivo ima šanse i za uspešan festivalski život.
Dvotomno izmenjeno i dopunjeno izdanje Istorije filma Dejvida A. Kuka biće promovisano tokom Festa, dakle u vreme koje je najprikladnije sadržaju ove knjige. Njen autor opisuje život filmske umetnosti od njenih početaka do danas uz iscrpan pregled promena koje su se dogodile u savremenoj kinematografiji, obrazlažući sve bitne aspekte filma i filmskog stvaralaštva, ujedno nas upoznavajući sa tehnološkim, društvenim i ekonomskim kontekstom u kom je nastala i razvijala se svetska kinematografija. Otkako je prvi put objavljena, Kukova Istorija filma je nezaobilazno i najkompetentnije štivo svakog ko već ima veze sa filmom, ili tek namerava da ima.
