Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
Divni Pedro Almodovar, koji nas već decenijama oduševljava svojim filmovima! Španskog sineaste postao sam svestan devedesetih godina, u jeku raspada Jugoslavije, kada su njegovi filmovi, delimično i sticajem okolnosti (holivudski blokbasteri su negde baš u to vreme, zbog sankcija, nestali sa našeg repertoara) izbili u prvi plan i postali nezaobilazni i neizbežni. Kačili su se posteri, slušala muzika iz filmova, tražile starije Almodovarove režije na VHS trakama sumnjivog kvaliteta. Fantastičan niz koji sačinjavaju filmovi Visoke potpetice (1991), Kika (1993), Cvet moje tajne (1995), Živo meso (1997) i Sve o mojoj majci (1998), obeležio je poslednju deceniju XX veka i Almodovara jednom zauvek usadio u srca svih filmofila. Ta ljubav je toliko snažna da i danas, četvrt veka kasnije, ne jenjava, a u Srbiji je Almodovar još uvek ime koje se izgovara sa najvećim poštovanjem i divljenjem.
Naravno, Almodovar je i te kako snimao i pre devedesetih, tako da smo, zahvaljujući VHS-u i retrospektivi na jednom od izdanja FEST-a, bili u prilici da se sa malim zaostatkom upoznamo i sa njegovim “ranim radovima”, žestokim “pank” filmovima iz osamdesetih koji su nam pokazali drugu, nesputaniju i buntovniju stranu ovog autora (tu treba izdvojiti Lavirint strasti, Mračne navike, Zakon požude, a posebno “tranzicione” režije Žene na ivici nervnog sloma i Veži me!, koje predstavljaju direktnu sponu sa narednom fazom). Almodovar je nastavio da snima i u proteklih četvrt veka svoju filmografiju je upotpunio sa još deset dugometražnih naslova, među kojima se izdvajaju Pričaj sa njom (2001), Loše vaspitanje (2004), Koža u kojoj živim (2011) i pozno remek-delo, izuzetna poluautobiografska drama Bol i slava (2019) sa Antonijem Banderasom u glavnoj ulozi. U tom nizu bilo je i slab(ij)ih filmova, što je uostalom i neizbežno, ali Španac je uvek održavao nivo i klasu, i znao kako da zaokupi pažnju gledalaca i ostane u vrhu evropskog (i svetskog) filma.
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom. Almodovar je već dugo koketirao sa idejom snimanja filma na engleskom, ali je to stalno, iako je nekoliko puta bio veoma blizu, odlagao. Godinama je radio na projektu Priručnik za spremačice, po istoimenoj zbirci priča Lusije Berlin, u kome je glavnu ulogu trebalo da odigra Kejt Blančet, ali se ta priča izjalovila, kao što je svojevremeno odustao i od planirane adaptacije romana Piskaralo Pita Dekstera. Ipak, želja da režira film na engleskom nije napuštala Almodovara i on se postepeno pripremao za taj korak. Susednoj sobi prethode dva polusatna filma koja je Almodovar snimio na engleskom – Ljudski glas (2020) sa Tildom Svinton i Čudan način života (2023) sa Itanom Hokom i Pedrom Paskalom – i koja su pripremila teren za ono što sledi.
Susedna soba je priča o književnici Ingrid Parker (glumi je Džulijen Mur) koja posle mnogo godina ponovo sreće svoju (nekada) blisku prijateljicu Martu Hant (Tilda Svinton), neustrašivu ratnu reporterku, sada ženu na izmaku snage, u smrtonosnoj borbi za rakom grlića materice. Marta, suočena sa vlastitom smrtnošću i rešena da prekine agoniju, traži od Ingrid da bude uz nju tokom njenih poslednjih dana. Žene napuštaju Njujork i osamljuju se u luksuznoj kući za iznajmljivanje u blizini Vudstoka, a nakon što Marta objasni Ingrid da tokom njihovog zajedničkog “odmora” planira da izvrši samoubistvo.
Naravno, ovo je veoma melodramatična postavka i Almodovar je sa očekivanim zadovoljstvom razvija i istražuje. Zasnovan na knjizi Sigrid Nunjez Kroz šta prolaziš (koja će, kako sam obavešten, uskoro dobiti i izdanje na srpskom), Susedna soba je pre svega priča o prijateljstvu i smrti, u kojoj se postavljaju neka važna pitanja o smrtnosti i pravu na izbor. E sad, dok je u teoriji ovo delovalo kao odličan izbor teme za Almodovara, u praksi se i nije pokazalo da je sasvim tako, bar ne iz ugla potpisnika ovih redova.
Susedna soba jeste dobila Zlatnog lava na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji, hvalili su je mnogi kritičari i na listama je najboljih filmova prikazanih tokom 2024. godine, mada, kad sve saberemo i oduzmemo, ovo svakako nije jedna od najboljih režija u Almodovarovoj filmografiji. Ne tvrdim da je ovo loš film, daleko od toga, ali jednostavno nešto se nije do kraja sjedinilo i ne poseduje onu snagu i ubedljivost najboljih režija španskog favorita. Almodovar se kreće manje-više poznatom trasom, jer je Susedna soba, makar do izvesne mere, prerada čuvenih Visokih potpetica, i u tom poređenju noviji film dosta gubi.
Dramaturški gledano, film je dosta razuđen, sa mnoštvom ne preterano vešto uklopljenih rukavaca (kao onaj u kome lik koga tumači Džon Torturo objašnjava da smo na pragu Apokalipse), pa se čini da je na scenariju trebalo još malo poraditi, uskladiti određene elemente i “ispeglati” dijaloge koji, u ovom obliku, zvuče iznenađujuće veštački. Obično besprekorna Tilda Svinton ovde se pomalo zapetljala i teško joj je da se izbori sa svim tim replikama kojima je zatrpana, što je još jedan krupan problem koji muči Susednu sobu. Uz to, kada su već angažovani i kada su postali deo filma, Alesandro Nivola i Huan Dijego Boto morali su dobiti bar malo više prostora, jer ulogama koje su im dodeljene svakako nedostaje zaokruženosti. Znam da ovo nije film u kojem su njih dvojica glavne zvezde, ali ovi glumci svakako zaslužuju sočnije role.
Susedna soba je u Srbiji premijerno prikazana na otvaranju 30. Festivala autorskog filma, a sada je stigla i na redovni repertoar naših bioskopa. Da li novog Almodovara vredi pogledati na velikom platnu? Apsolutno. Sjajno je što smo u prilici da na velikom platnu dočekujemo nove filmove ovog veterana, da njegovi filmovi i dalje bude interesovanje i predstavljaju “događaj”. Tokom 2024. godine bili smo u prilici da pogledamo čitav niz novih filmova starih favorita koji nisu opravdali očekivanja, uključujući tu Sorentina (Partenopa), Kopolu (Megalopolis), Kronenberga (Pokrov)… Almodovar se u tom nizu, uz sve mane, još i ponajbolje drži. Treba to ceniti i poštovati, uz nadu da će sledeća režija doneti i pogodak u centar mete.
Vlast Aleksandrovca preti ukidanjem „Bucinih dana“, jedinog pozorišnog festivala u okrugu, zato što su glumci svake večeri iznosili barjak Studenata Župe. Sve dok ga neko nije ukrao
Nebrojene su negativne reakcije povodom izbora Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Udruženje pozorišnih kritičara traži od Vlade Srbije odgovor na pitanje čime se Bokan nametnuo za to mesto, a SRCE kaže da je vlasti bitniji ćaćilend od kulture
Slovo nije samo znak koji deca treba da nauče, već njima bliska priča, kao što je pokazao Duško Radović – kaže glumac Ivan Jevtović, deo tima koji priprema mjuzikl po legendarnoj seriji „Na slovo na slovo“
Tri sindikata Narodnog pozorišta traže od Vlade Srbije da odmah poništi imenovanje Dragoslava Bokana za predsednika njihovog Upravnog odbora zato što ne ispunjava moralne uslove
Dragoslav Bokan je novi predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta - odlučila je Vlada Srbije. Uprava Narodnog pozorišta nema komentar, a sindikalne organizacije najavljuju reakciju
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
