Film Koste Đorđevića Sunce mamino, Srbija 2023, ne poseduje mladalačku energiju niti nešto posebno teži da je dostigne. Iako je glavni lik srednjoškolac, nema tu dodvoravanja ukusu mlađe publike. Pred nama je film o tinajdžerima namenjen odraslima
Sunce mamino (radni naslov Žal) donosi priču o odrastanju u čijem je središtu nesnađeni i povremeno buntovni šesnaestogodišnjak Relja Noveski (glumi ga Pavle Čemerikić, mladi srpski glumac u usponu), koji rešava da organizuje sahranu svoje bake Marije kako bi se približio Ani (Alisa Radaković), ljupkoj plavušici iz kraja u koju je već dugo nesrećno zaljubljen. Ali, ne lezi vraže… Reljina majka Olga (Branka Katić) čvrsto je rešena da pokojnica bude pokopana na račun opštine, bez prisustva rodbine i prijatelja, što zaljubljenom mladiću remeti planove za osvajanje Ane.
Kosta Đorđević se tematikom prve ljubavi bavio i u svoje prve dve dugometražne režije, filmovima S/Kidanje (2013) i Reži (2019). Njegovi junaci su do sada uvek bili slično postavljeni: u pitanju su mladi nesrećno zaljubljeni ljudi koji, u stalnoj stisci sa vremenom, pokušavaju da se približe onom/onoj koga/koju vole. Ipak, dok su u S/Kidanju i Reži roditelji bili u potpunosti odsutni iz priče, Olga Popović, Reljina majka, jedan je od ključnih likova u novom filmu, što otvara prostor za dodatno senčenje glavnog junaka. Glavni odnos u filmu zapravo nije onaj između Relje i Ane, kao što ni Sunce mamino u svojoj biti i nije ljubavni film, već je u srcu filma ono što se odvija između Relje i Olge, sina i majke. Olga svakako nije loša žena (što u jednoj emotivnoj sceni i sama ističe) i nije neodgovorna majka, ali jeste žena koja ne ume da na pravi način pokaže i ispolji nežnost i ljubav, što se prenosi i na njenu dinamiku sa sinovima, starijim Reljom i mlađim Filipom (debitant Boris Ilić). Pod svim tim opterećenjem “sunca mamina” počinju da gube sjaj, što Relju isprovocira da se pobuni.
Pavle Čemerikić je pažnju filmske janosti skrenuo pre deset godina, kao dečak, i to epizodnom ulogom u Ničijem detetu Vuka Ršumovića, filmu u kome je, kao i u Suncu maminom, ekran delio sa Denisom Murićem, i koji je premijerno prikazan i nagrađen u Veneciji. Čemerikić je u proteklih deset godina odigrao čitav niz većih ili manjih uloga u filmovima srpskih i regionalnih autora koji su prikazani u Kanu, Berlinu i Sarajevu (Teret Ognjena Glavonjića, Šavovi Miše Terzića, Lost Country Vladimira Perišića, Tabija Igora Drljače, Agape Branka Šmita…). Prošle godine smo ga gledali u takođe međunarodno primećenom ostvarenju Ovuda će proći put Nine Ognjanović, dok je najnovije uloge ostvario u filmovima 78 dana Emilije Gašić (prikazan nedavno u Roterdamu, datum nacionalne premijere još nije poznat), Jorgovani Siniše Cvetića (premijera na predstojećem FEST-u) i Majka Mara Mirjane Karanović (premijera se očekuje tokom 2024. godine). Ovaj mladi i nesporno talentovani glumac veoma pažljivo bira uloge i primetna je njegova sklonost ka naglašeno autorskim projektima. U tom ključu treba sagledati i njegovo učešće u filmu Sunce mamino.
U pitanju je veoma specifično ostvarenje. Iako je radnja smeštena u sadašnjost, priča i likovi su tako postavljeni da su u biti manje-više vanvremenski. U saradnji sa direktorkom fotografije Bojanom Andrić i scenografom Damjanom Paranosićem, ključnim saradnicima iza kamere, Đorđević stvara film koji je izuzetno atmosferičan (ah, ta bela zavesa koja leluja na vetru) i koji nam otkriva nepoznat, od pogleda sakriven Beograd – prolaze između zgrada, krovove, skrivena dvorišta… Scenario donosi “buru u čaši vode”, lišen je veće dramatičnosti, ali svakako jeste emotivan, i to posebno u scenama koje dele Branka Katić i Pavle Čemerikić. Alisa Radaković (Dara iz Jasenovca, Zlatni dečko, Čuvari formule…) je – do pred sam kraj – veoma glumački rezervisana, uz izvesnu nonšalanciju koja svakako ne pomaže da njen lik ostavi jači utisak, ali to i nije toliko bitno pošto njena Ana i ne mora da poseduje trodimenzionalnost, mi je sagledavamo samo kroz vizuru opsesivno zaljubljenog glavnog junaka. Lepe minijature ostvarili su Pavle Mensur, Dubravka Kovjanić, Draginja Voganjac (sjajna glumica koja je tumačila bezbroj uloga u studentskim filmovima i koju, nažalost, retko gledamo u dugom metru) i Toma Trifunović, dok je nedavno preminula Melita Bihali (1938–2023) u Suncu maminom zabeležila svoju poslednju filmsku rolu koja je, ispostavilo se, postala lep i dostojanstven epitaf njene duge karijere. Pomenuti Denis Murić, svakako jedan od najboljih mladih srpskih glumaca, igra maloletnog hipohondra Ivana uz dovoljno ubeđenja, s tim da mu poverena uloga ne pruža previše mogućnosti da se razmahne i pokaže šta sve može.
Sunce mamino ne poseduje mladalačku energiju niti nešto posebno teži da je dostigne; iako je glavni lik srednjoškolac, nema tu dodvoravanja ukusu mlađe publike. Pred nama je film o tinajdžerima namenjen odraslima. To je svakako legitiman, ali istovremeno i riskantan pristup. Splin i melanholija, tihi lament nad životom i postojanjem prožet onim čuvenim stankovićevskim “žalom za mladost”, baš kao i začudno-intrigantni prizori skrivenih kutaka Beograda u spoju sa sjajnom elektronskom muzikom srpsko-američkog kompozitora i producenta Filipa Mitrovića… to su neki od najjačih aduta Sunca maminog. To nije malo, mada očigledno nije i dovoljno da privuče širu bioskopsku publiku.
Film je premijerno prikazan 5. novembra 2023. na Filmskom festivalu Crne noći u estonskom gradu Talinu (u okviru selekcije omladinskog filma Just Film), nakon toga u Kotbusu (takođe u selekciji filmova za mlade), da bi u redovnu bioskopsku distribuciju u srpskim bioskopima ušao 15. februara ove godine. Sunce mamino je na listi najgledanijih filmova u srpskim bioskopima debitovalo na devetom mestu, a tokom prvog vikenda ga je (uključujući tu premijeru) pogledalo 3.804 gledalaca, što svakako nije previše ohrabrujući broj. Đorđevićeva treća režija, njegovo do sada najzrelije i najzaokruženije filmsko delo, nastaviće – to je sasvim sigurno – svoj život na festivalima i na njima će, pred publikom koja zna da ceni i prepozna autorski pristup i pečat pronaći svoje gledaoce i podržavaoce.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
