O mladima i marginalcima

Bitef Polifonija je jedinstven festival kod nas – jedinstven zato što se kod nas niko ne bavi mladima kroz teatar i igru na način koji se tiče mladih i koji ka savremenom izrazu i mišljenju pomera i učesnike i gledaoce njegovih programa. Na ovogodišnjem Bitefu, njegov prateći program Polifonija održan je deseti put. Ovog puta pod motom „Kreativni kapitali kriznih godina“, što veštom igrom reči tinejdžerske, krizne godine stavlja u kontekst problematike ekonomske, moralne, društvene i svake druge krize, a to je ujedno i tema velikog Bitefa.

OD POČETKA: Osnivač i urednik Bitef Polifonije, Ljubica Beljanski Ristić, za „Vreme“ objašnjava da je ideja za naziv „polifonija“ potekla od jednog ranijeg multikulturalnog projekta sa mladim Romima. „Polifonija je bio njegov zajednički imenitelj, i kada smo ušli u veliki Bitef, zadržali smo taj naziv zato što smo želeli da naš novi program sadrži višeglasje, mnogozvučnost, da ima kompoziciju koja se razvija i ne zaustavlja jednim festivalom, da ima predstave koje se razvijaju i imaju povratnu spregu u publici.“

Bitef Polifonija je pokrenuta u Centru za kulturu Stari grad, uz pomoć tri organizacije: Centra za dramu u obrazovanju i umetnosti CEDEUM, Centra za novo pozorište i igru CENPI, Asocijacije nezavisnih teatara ANET i u okviru njih alternativnih teatara: Mimart, Dah teatar, Plavo pozorište, Omen teatar, plesni centar Erg status i romsko pozorište Suno e Romengo.

Prvi susret s publikom dogodio se na 34. Bitefu. Predstavljeno je 27 pilot-projekata pod nazivom „Umetnost za društvene promene“ u kojima se s mladima radilo na specifičan način, kroz različite vežbe, improvizacije, pokret, lične priče. Iz takvog rada, iz pozorišnog iskustva umetnika i iskustva mladih, rađale su se teme koje su se ticale i jednih i drugih i o kojima su želeli da progovore zajedno.

Svaka nova Bitef Polifonija promovisala je upravo takvo pozorište. „Bitef je festival novih pozorišnih tendencija, pa se i mi pre svega bavimo različitim grupacijama i različitim temama, stalno unoseći promene u sopstvenu praksu čime pokazujemo moguće prostore delovanja pozorišta. U Bitef Polifoniju su uključene marginalizovane grupe, od manjinskih do ljudi s invaliditetom, stari, ali i mladi koji su, na primer, u zatvorima. Uključeni su i pozorišni umetnici koji zajedno sa stručnjacima iz drugih oblasti, obrazovanja, socijalne zaštite, rade na otvaranju tih novih prostora“, kaže Ljubica Beljanski.

MAPIRANJE: Danas, nakon decenije takvog rada, iza Bitef Polifonije je čitava sila predstava, radionica, performansa, video-zapisa. Jedan od zadataka desete Bitef Polifonije bio je da istraži gde su danas svi ti ljudi koji su do sada bili deo njenog programa. Okupila ih je, virtuelno ili realno, kreativna radionica mapiranja „Deset godina postojanja Bitef Polifonije“. Osim razgovora, na prošlu deceniju podsetila je i izložba fotografija, hronologija dosadašnjih programa, tema, gostovanja. „Mapiranje je postavljanje nekih vrednosti koje su prepoznatljive, ali koje, ako nisu skupljene na jednom mestu, nećemo videti“, kaže za „Vreme“ koordinator mapiranja Nela Antonović, inače osnivač i koreograf teatra Mimart. „Temu mapiranja iskoristili smo kako bismo predstavili grupe i mlade ljude koji su bili deo Polifonije, a danas su savremeni umetnici. Toliko toga se događalo da i mi sami sada saznajemo ko je sve bio deo Polifonije. Na mapiranju su nas posetili i Tanja Ostojić, Divna Vuksanović, Saša Asentić i drugi umetnici koji su se okupili oko Bitefa, jedinog mesta gde možeš imati slobodu, slobodno reći šta misliš i slobodno raditi na sceni.“

Razgledajući fotografije sa prvih radionica Polifonije, iskrsavaju mlada i poznata lica, podupirući stav da gotovo i nema savremenog pozorišnog umetnika koji nije učestvovao na bilo koji način u Polifoniji. Jedna od prvih voditeljki radionica Karolina Spajić danas živi u Holandiji, gde uspešno gradi put sa svojim pozorištem koje je tamo osnovala. „Violeta Đorđević je imala ove godine radionicu, prezentovanu u danu posvećenom Holandiji, Evropskoj fondaciji, toj prvoj podršci koju smo imali. Ona je iz Zagreba, takođe živi u Amsterdamu, tamo se bavi pozorištem i izuzetan je stručnjak i teoretičar“, kaže Ljubica Beljanski. „Marijana Ćosić je bila jedan od najmlađih učesnika, zatim je učestvovala u radionicama za mlade, pa je pisala kritike Bitef Polifonije, da bi na kraju upisala dramaturgiju a ove godine imala izložbu fotografija ‘Amsterdam – Beograd.’“ Pomenimo još neke. Na Polifoniji je učestvovao i Zoran Jovanović, osnivač jedinog profesionalnog romskog pozorišta na Balkanu, Suno e Romengo, koje i danas vodi. Igor Dobričić je bio voditelj na Polifoniji, sada je dramaturg, živi u Holandiji i radi u Evropskoj fondaciji za kulturu. Deo Polifonije bila je i Ana Tomić, rediteljka, čija je predstava Brod za lutke bila u glavnom programu ovogodišnjeg Bitefa.

DRUGAČIJE: „Svaka godina ima neku svoju specifičnost“, kaže Ljubica Beljanski. „Mislim da je jako važno da Bitef Polifonija ide ispred vremena, ona otkriva početke nečega što se kasnije razvija i postaje vidljivo.“ Ove godine je svaka predstava kombinacija profesionalnih pozorišnih umetnika i određene neprofesionalne grupe: mladih ljudi, ili ljudi s invaliditetom, ili neke marginalizovane grupe kao što su na primer mladi sa evidencije Centra za socijalni rad. Urednica Bitef Polifonije ističe da predstave ili projekti nisu odabrani zato što je to nešto što je završeno, dorađeno, već nasuprot tome, nešto što otvara, što je drugačije: „Težište tema naših predstava je na pokušajima da se uradi nešto što je u tom trenutku ono što se nas tiče“. Tako se na primer ovogodišnje predstave Čekajući vizu studija Iskorak iz Beograda, kao i predstava Raskršće koja se bavi pitanjem otići ili ostati, teatra mladih Juventa iz Sarajeva, bave frustracijama tinejdžera, generacije rođene devedesetih, do grla zagušenih ratnim pričama, neslobodom kretanja i neslobodom izbora. „U načinu na koji radimo, prednost se daje otkrivanju mogućnosti. Na primer, predstava Dečaci Pavlove ulice je bez glumaca. To je predstava s animatorima u kojoj su pozorišni umetnici i grupa mladih iz Centra za socijalni rad, čiji su glasovi snimljeni. Predstava jeste bazirana na istoimenom romanu Ferenca Molnara pisanom pre više od pola veka, ali govori o današnjoj deci ulice, o njihovim pogledima na vrednosti, na pitanje slobode“, kaže Ljubica Beljanski.

U Drvetu života nastupili su zajedno beogradski pantomimičari i deca oštećenog sluha, u plesnim i koreografskim celinama predstave iz Novog Sada Prelepi snovi imaju nadu učestvovala su deca ometena u razvoju. Gostovali su i dramski studio iz Hrvatske, plesna grupa Hajde da… iz Beograda, kao i predstava Radionice integracije, sa slepim, slabovidim i osobama sa drugim vrstama invaliditeta, čiji je reditelj i koreograf Sonja Vukićević. Na programu je bio i nastavak projekta Šekspirova deca, pokrenut 2008, a savremenu verziju Romea i Julije, koju su sami pisali, izveo je dramski studio iz Zrenjanina.

„Ne bih izdvajala predstave, već fenomen koji se dešava na Polifoniji“, kaže Ljubica Beljanski. „Predstave su samo vidljiv oblik tog fenomena. Najvažnija je zapravo razmena, podsticaji koji iz nje proizlaze, kao i osnaživanje i obogaćivanje, i lično i profesionalno.“

Deseta jubilarna Bitef Polifonija, uprkos prvobitnim najavama da se zbog ekonomske krize neće održati i da će zbog nedostatka sredstava podeliti sudbinu Show casea, našla je način da se organizuje i održi. Što se publike tiče, sve predstave su besplatne.