O građanima i urbanistima

„Poruka Beogradu je da treba sve da nas bude sramota, jer deci koja žive i rade na ulici treba stvarno malo. Na evidenciji Svratišta za decu ulice je 565 maloletnika, na ulici ih je mnogo više. U Svratište nam dolaze deca koja nisu znala da govore zato što roditelji nisu s njima govorili, ili nisu znali srpski, zato što su roditelji došli sa Kosova i nikada se nisu trudili da decu integrišu u novu sredinu. Imamo decu od pet-šest godina, koja od kada dolaze u Svratište žele da idu u školu. Oni idu u školu zato što mi znamo dobre nastavnice i dobre učiteljice koje im dozvoljavaju da sede na času iako ne mogu da se upišu jer nemaju matični broj, nemaju dokaza da su živi.

Nisu sva deca onakva kako ih Beograđani doživljavaju: ‘rade na semaforima, pa kupuju drogu’. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu ne postoji politička volja da se reguliše problem dece sa ulice. Naša velika dilema je da li Svratište treba da postoji. Mi uspemo decu da naučimo da peru zube, da peru ruke, da kažu ‘dobar dan’, da biraju odeću koju hoće, da se samostalno okupaju, da koriste WC šolju, da operu tanjire nakon obroka, da vode računa o prostoriji u kojoj provode vreme. Kada se neko svađa, oni znaju da to nije lepo. Mi tako gajimo mlade Beograđane za koje se nadamo da će ići u školu, pa onda biti frizeri ili policajci, ali ta deca na kraju dana ostanu u romskom naselju, ili na ulici. Na ulici je mnogo važnije da znaš da se tučeš, i da znaš da kažeš ne, i da znaš kako da prevariš, ali tako je na ulici. Nisu oni lošiji zato što to znaju, jer da ne znaju ne bi mogli da prežive nijedan dan na ulici. Dilema je da li Svratište treba da postoji i da ih uči veštinama koje oni nemaju gde da primene, ili im možda podižemo nivo frustracije za život na pozicijama na kojima ostaju. Možda postaju slabiji zato što se znanja i veštine koje su dobili u Svratištu ne cene na mestima na kojima oni žive.“

Latinski naziv homo praktikus. Preduzimač je biće koje izgledom podseća na ljudsko. Hoda na dve noge koristeći prednje ekstremitete za jelo, brojanje para, pričanje mobilnim telefonom, samoodbranu i eventualno pričanje stranih jezika. Nastanjuje se u staništima bliskim ljudskim, samo mu zbog njegovog praistorijskog egoizma još iz vremena kada je čitavu planetu naseljavalo svega nekoliko hiljada ljudi, treba mnogo više prostora za život. Mrzi zelenilo, čistu vodu, sve ono što ga podseća na vukojebinu iz koje je došao. Obožava beton i zvuk mešalice. Neurotičan je i nasilan, stalno razapet između ambicija i tesnih mogućnosti koje pruža savremeno društvo. Na zakon se poziva samo kada mu u retkim situacijama to odgovara. Zašto se zove preduzimač: zato što pare uzima unapred, pred-uzima. Proceduru naplate usvojio je od protagonista najstarijeg zanata. Koristi se tehnikama manipulacije, laž, potkupljivanje, lažna obećanja, pretnje, ucene, eskiviranje poverilaca. Voli čvrstu ruku, naročito svoju, mada je veoma poslušan kada naleti na jačeg, veličajući Vujaklijinu definiciju balkanizma, poltronišući onima iznad, kinjeći one ispod sebe. Njegova neutaživa žeđ za profitom i vasionski egoizam misle da je milionski grad samo poligon za njegovo bogaćenje. Radnici koji rade za njega nemaju socijalno osiguranje ni HTZ opremu, jer su radnici za njega samo stoka koja služi za postizanje cilja. Druge visoke primate istog pola prezire, smatra ih neprijateljima, deli ih na one kojima zavidi, zazire i plaši se i na one koje prezire… Homo praktikus je neobrazovan jer obrazovanje smatra nepotrebnim opterećivanjem mozga, koji usporava donošenje odluka. Mozak mu radi brzo, ali čvrst, nezgodno izgrađen karakter mu ne dozvoljava da bude dosledan pa zato uleće u nepredviđene gluposti u poslu od kojih su tipični sledeći primeri: zaduživanje, mnogoženstvo. Megalomanija i netrpeljivost – građevinske mašine kupuje na lizing, preko veze bez jasnog biznis plana. Svakog prvog kad stigne račun iz banke za lizing, on se sekira i nervira kao da je prvi put čuo za svoju obavezu. Sledećih petnaest dana ucenjuje i preti zemljacima koji su na vlasti da mu daju neki tender, posao, avans, dozvolu da kopa, ruši, buši, cementira, ne bi li tako zaradio za ratu. Homo praktikus je galantan, jer ga to u sopstvenim očima čini još većim. Naravno, pošto ima velike troškove reprezentacije, mašine moraju danonoćno da rade, u tri smene, da bi sve svoje megalomanske obaveze izmirio. Grad to sve junački trpi i mi obični smrtnici u njemu. Voli adrenalinske šokove, ali izbegava adrenalinske sportove. Ulazi u sukobe sa ljudima, sukobe sa zakonom, taji porez, vara ženu, folira ljubavnice, ulazi u rizične investicije, kocka se, ne koristi prezervativ izlažući se riziku od spolnih bolesti, što mu sve daje neophodnu dozu adrenalina. Hrani se uglavnom mesom pečenim na ražnju ili ispod sača. Pije alkohol da bi mogao da svari to meso od koga se opet otvara apetit, obezbeđujući tako kompletan žderački ciklus… Pošto je odrastao na kozijem mleku i zdravoj hrani, odličnog je zdravlja, ali ipak umire relativno mlad, između pedesete i pedeset pete, kada se njegove mladalačke želje još nisu ugasile, a krvni sudovi nisu u stanju da upumpaju i ispumpaju svu ambiciju koja kola njegovim nervnim sistemom. Naslednici mu se uglavnom sude i mrze između sebe pokušavajući da jedan drugom preotmu ono što je hiperaktivni predak za života uspeo da otme. Staništa homo praktikusa, preduzimača, prepoznajemo po sledećim elementima: alarm, visoka ograda i kuća koja izlazi iz propisanih gabarita nesrazmerno je velika u odnosu na plac. Garaža zauzima počasno mesto, park je potpuno nov sa tek zasađenim tujama. Tuđe prosto obožava jer se pored patuljastog čempresa oseća još većim u sopstvenim očima. Pošto mu savest nije čista, fetiš mu je lična higijena, odnosno, sve ono što ga na ličnu higijenu podseća, tako da u kući ima faraonska kupatila,i talijansku i špansku keramiku, đakuzije, bidee, slavine od plemenitih metala. Preduzimač je glavni neprijatelj održivog razvoja, njegova neutaživa žeđ za profitom i vrhunski egoizam misle da je milionski grad samo poligon za njegovo bogaćenje. U policiji ima zemljaka pa se ne plaši saobraćajnih prekršaja. Naročito je štetan kada ovlada sposobnošću mimikrije, nauči da se kupa, oblači, školuje, pregovara, lobira, stvara saveznike, glumi elegantnog gospodina u skupom odelu, spletom nesrećnih okolnosti dobije neku značajnu političku funkciju. Slepo povlačeći poluge vlasti u cilju svog bogaćenja i jačanja svog praistorijskog ega, postaje štetočina kosmičkih razmera.