Stari. Tako neki zovu svog oca, prijatelja. Stari, od milošte to je bliskost, ljubav, pripadanje. Valjda se zato i most u Mostaru po kome je Mostar i dobio ime zove Stari, valjda su mu zato Mostarci i dali takvo ime. Bio je više od arhitekture i puta i veze i spajanja i razdvajanja. Bio je baš to – njihov, blizak, kao biće – STARI. Od svog nastanka, već pet i po vekova, deo života ovog podneblja. Mostar je bio grad na mostu i oko njega. Od Hajrudina, preživeo mnoge, bio svedok, učesnik, inspiracija, simbol.
I onda, umesto da te jeseni 1993. godine „nad Mostarom padaju neke modre kiše“, gde su pod „Starim mostom Crnjanskog govorili“, neko požele da Starog više nema. Rušitelji. Valjda su mislili da će ako unište Stari, uništiti nadu za ovaj grad, za njegove ljude. Mislili su da nada nestaje rušenjem. Čuli su valjda i Onoga što je rekao da će sazidati „još stariji i ljepši (Dubrovnik)“.
I tako smo ovih dana dobili Stari – Novi mostarski most. Posle jedanaest godina, ponovo nad Neretvom u ogledalu beli kameni luk. Bila sam tamo. Nije to onaj Stari. Samo liče. Ali ima nade, biće i on onaj Stari.
Na putu od Sarajeva prema Mostaru idemo na jagnjetinu kod čuvenog Gojka, restoran iznad Jablanice, jedan od retkih koji je ostao. Vidim tu i druge koji su krenuli u Mostar istim povodom. I Azem Vlasi je tu. Mostar nas je negde sve zadužio za onu blagost, za boju, za Neretvu, za miris, za most, za stihove, za ljude. Došli smo da ukažemo poštovanje Gradu i graditeljima koji su, sigurna sam, u dobroj nameri da pomire, da približe, da spoje napravili staro – novo remek-delo. Ponovo će neki novi Balići skakati sa mostarskog mosta. Hoće li ljudi umeti da oproste? Ja mislim da hoće. Jesu li već oprostili – mislim da nisu svi. Otkud znam? Videla sam. Jer, nisu svi došli, i rušitelji, i graditelji.
A Mostar, on, nažalost, ne liči na onaj predratni. Prvi put sam ovde od rata. Ostala je Neretva ista, zelena, čista, brza. Ostala je svetlost grada, miris. Nema više onih mostarskih krovova. Mnogi porušeni. Iz mnogih zgrada raste drveće, ljudi otišli. Ko će se vratiti? Razrušene kuće, podeljen grad, još uvek. Ali, Stari vraća nadu u Mostar.
A mislim da nije bilo romantičnijeg grada. Valjda su zato i fudbalski klub „Velež“ zvali „Rođeni“ – tako su ga zvali iz bliskosti, kao onaj Stari. Ko zna gde je sada čuvena trojka BMV – Bajević, Marić, Vladić? Ceo svet im se divio. Nema više „Veleža“, ima nekih novih, želim im da obnove slavu nekadašnjeg i grada i kluba.
Šetam ulicama. Vrućina paklena, sunce gori. Ibrica Jusić, Dino Merlin. Mnogi znani i neznani. Srela sam Afama Ramića, sarajevskog slikara. Ostario, ostao bez sina u ratu. Dostojanstveno tuguje i slika. Sam je. Došao i on u Mostar, onako pogrbljen, da mu se pokloni.
Gledam ljude. Mostarci. Na čelu im ne piše šta su: Hrvati, Bošnjaci, Srbi. U gradu je velika svečanost, svi bi da vide Most. Došli mnogi zvaničnici, političari, princ Čarls, predsednici, Pedi, ministri, ambasadori, gradonačelnici, došli donatori. Svi pričaju o mostovima, o Ivi Andriću, o misijama mira, o toleranciji, poštovanju različitosti, sećaju se Šantića, Zuke. A običan svet traži nadu. Nada je ovaj most, ovi ljudi koji su ostali. Nada je mir.
Bila je velika manifestacija, priredba, himna, govorancije, malo pesme, malo igre, golubovi mira, policija na svakom koraku, kažu skupili je iz cele Bosne i Hercegovine. Oni su odgovorni za bezbednost. Ne bi valjalo da se desi neki incident. Mostarci tolerantni, žele da budu dobri domaćini pa se sklanjaju. Oni će u mostu uživati kad mi odemo. Ako budu umeli.
Deca pevaju, dečak od pet, šest godina počinje onu Đoletovu „Samo da rata ne bude“ (o, koliko smo je samo slušali pred ove ratove – nisu je dobro čuli, nisu je naučili). Ne zna mali ono „rat“, pa peva „Samo da ne bude“. Dobro je, on je mali, stariji se smeju, simpatično im kako je zaboravio jednu reč, a on, rođen posle rata, ne zna srećom šta je to, svedok je ovog Starog Novog mosta i valjda će on i njegova generacija umeti da čuvaju i da grade ono što njegove komšije, rođaci, prijatelji nisu umeli. Ovo je vreme graditelja. Sa njim će i ovaj Novi most početi više da liči na onaj Stari, jer On će gledati kako nad Mostarom padaju neke modre kiše, i on će voleti neku Svetlanu, i on će znati da krovovi Mostara nisu važni samo da bi na njega sletali mostarski golubovi, i da to nije samo grad, već emocija, istorija, miris, sjaj, kultura, simbol.
A onaj završni vatromet, onaj sjaj i belina, to je ta svetlost Mostara o kojoj je Ivo Andrić pisao: „Nikada se nisam dovoljno mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Uvek sam mislio da s njom mora da ulaze u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad.“ Zato će i ovaj Novi, sigurna sam, sa novim Hajrudinima postati Stari.
