Bio je to, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih koncerata u Beogradu ove godine. Ali, to nije bio i jedini razlog što o tom događaju nije lako govoriti bez emocija.
Pre svih, poznat onima koji prate rad ovog čuvenog australijskog muzičara i njegove družine Bed Sids, činjenica da je njegov najnoviji, šesnaesti studijski album Skeleton Tree, album koji promoviše na svetskoj turneji pa i koncertom u Beogradu, Kejvov pokušaj da muzikom odagna očaj zbog tragičnog gubitka sina. Upravo zbog „težine“ te ploče, nisam imao nameru da odem na koncert. Predomislivši se u poslednjem trenutku, kupio sam ulaznicu – inače već nedeljama unazad gotovo potpuno rasprodatog koncerta – za one najzabačenije delove tribina, i tek nekih petnaestak minuta pre početka događaja ušao u Kombank arenu.
Nik Kejv je u Beograd došao sa bendom koji u poslednjoj inkarnaciji čine multiinstrumentalista Voren Elis, dugogodišnji saradnik i bubnjar Tomas Vajdler, basista Martin Kejsi, perkusionista Džim Sklavunos, gitarista Džordž Vještica i klavijaturista Tobi Demit. Svirali su sedam od osam numera sa novog albuma, i nije bilo baš sigurno kako će publika reagovati na ove „nekoncertne“, melanholične pesme. Početnu tihu setu je, međutim, nadvladala opšta euforija u Areni kada su „semena zla“ počela da sviraju neke od svojih najvećih i najstarijih hitova, kao što su From Her to Eternity, Tupelo ili Mercy Seat. A harizmatični Nik Kejv, verovatno najplodonosniji pesnik među muzičarima i najbolji muzičar među pesnicima, maestralno je diktirao tempo, ubrzavajući i usporavajući ritam, neumorno komunicirajući sa zahvalnim gledalištem. Videlo se da muzičar uživa u svakom trenutku koncerta. Njegov bend, sačinjen od šest članova („Imamo i jednog Srbina ovde, zaista“, rekao je Kejv, predstavljajući Džordža Vješticu poreklom sa ovih prostora) upotpunjavao je muzičku celinu, a zvuci violine i ksilofona udahnuli su repertoaru dozu patine, kakva više priliči setnim, ali opet razigranim trubadurima.
Jedan od najmoćnijih trenutaka koncerta bilo je izvođenje pesme The Ship Song, nakon koje je usledila numera Into My Arms tokom koje je publika horski pevala refren, praćena samo zvukovima Kejvovog klavira.
Nakon prvog dela koncerta, Arena je naprosto proključala. Dugo se nije čulo glasnije pozivanje neke grupe na bis, lupalo se nogama, dralo i zviždalo, sve u želji da se nastavi upečatljiva koncertna noć. Naravno da Kejv i ekipa nisu odoleli, nastavili su svirku sa jednim od najvećih hitova The Weeeping Song, a egzaltirani frontmen Sidsa više puta je zahvalio beogradskoj i srpskoj publici na emocijama koje su mu pružili. Kod prvih taktova pesme Stagger Lee, Kejv je pozvao publiku da mu se pridruži na sceni, a bina je u roku od nekoliko sekundi bila krcata ljudima koji su skakali i đuskali uz svog muzičkog idola. U tom trenutku, delovalo je kao da se Nik Kejv transformisao i vratio izgledom i ponašanjem više decenija unazad: zaličio je na onog mladog sebe, raspojasanog, ludog i beskompromisnog momka iz grupe Birthday Party. Stotinak izabranih srećnika iz publika sve do kraja koncerta nisu silazili sa bine, tiho su sedeli na sceni, njišući se uz hipnotišuću muziku poslednje numere koncerta, balade Push the Sky Away.
Ovaj, četvrti koncert Nika Kejva u Srbiji završio se nakon skoro dva sata i četrdeset minuta zajedničke i obostrane emocije muzičara i publike. Do nekog sledećeg susreta.
