Ni pijan, ni (super)star

Ako izuzmemo kapitalnu zamerku ‘Kakvi su to Dani Sarajeva bez grupe Regina?!’ – jer Regina je opravdano odsustvovala, velečasno dovevši BiH do čak IX bezveznog (pardon: bezviznog) mesta u aktuelnom Eurosong takmičenju – ovo jeste bilo dosad najveće/najbolje poratno predstavljanje Sarajeva u Beogradu. U 4 dana s izložbama, predstavama, kratkim filmovima, panel-raspravama, klupskim zabavama (gde se poneki DJ takođe preziva Imamović), promocijama Jazz Festa Sarajevo i knjige Miljenka Jergovića, sevdah-radionicama Damira Imamovića… našlo se mesta i za skadarlijsku sebilj-česmu (poklon Sarajeva Beogradu ‘89), i za par koncerata. Naravno, tipično ovdašnje, vuče se i dubioza da l’ je ovo festival Dani Sarajeva No1 ili već treći, da l’ mu je srž akcija Nikad više… il’ je ovo sve iznova/ko da ništa nije bilo. Ali, mnogo je važnije da tamo-amo vodi i ljude kojima je to prvi takav put, i one koji nisu bili od onda; da je obavijen dobrim žurskim duhom mladih koji putuju, uživaju, upoznaju (se), razmenjuju, bez stvarne potrebe za YU-nostalgijom a opet prijatno podsećajući na nekadašnje rokerske posete Pozdrav iz…/…bolje Vas našli.

Glavni muzički a možda i najprivlačniji događaj ovih Dana Sarajeva bio je naravno koncert trija Damira Imamovića (dalje: DI3) u punoj velikoj sali DOB/Doma omladine Beograda. Peto gostovanje DI3 u Beogradu tokom otprilike tri godine pokazuje stalan, pouzdan napredak, kako po broju posetilaca i opadajućem proseku njihovih godina tako i po razvoju aranžmana/svirke koji priliče izvođenju sevdaha danas i zauvek – živo & akustično. Pažljivo i oduševljeno praćen, DI3 se uglavnom srećno upušta i u instrumentalne razrade, no najviše se primete pomaci u pevanju mladog Imamovića, kao i u njegovom šarmantnom, donekle stidljivom vođenju programa/komuniciranju s publikom. Vrhunci večeri kao Sejdefu majka buđaše i Hajneova Azra dalje su razvili kultni status Damirovog trija.

I dok je odlični debi-CD DI3 …svira standarde (2006, Buybook, Sarajevo/BiH) dosad u prestonici Srbije bilo moguće kupovati samo na Damirovim koncertima, sada je – posebno za novostečene poklonike – tužno da taj album još nije doštampavan. DI3 je upravo (samo)objavio drugi, Abrašević Live, koji započinje – ne bez humora – venčavanjem Geršvinove Summertime i sevdalinke Teško meni jadnoj u Saraj’vu samoj, a finišira biserima kao Sinoć sam ti Safo i Kraj tanana šadrvana. Moguće da je Damir Imamović sada veća zvezda u Beogradu (i drugde na strani) nego u samom/svom Sarajevu, a uz njegov status već paše i seksepil kojim je buljuk prisutnih mladih Sarajki (danas se, valjda politički korektno, kaže: Sarajlijki) bio uzbuđen kao i odlaskom na neku beogradsku žurku.

I zaista, prestonica Srbije – iako je nepovratno propustila priliku da bude i prestonica Balkana – tih noći nudila je i festival sasvim drugačije muzike, Ring Ring, a u subotu i sasvim svetsku Noć muzeja. No, mi koji smo ovde stalno i trudimo se da radimo, znamo da na više od par dana Beograd odavno nije dobro mesto za život, čak i ako je čoveku uspelo/posrećilo se da mu jedna ista & kuva & bude mu sudbina. Upravo između tih mladalačko-romantičarskih Scile i Haribde proleću mnoge pesme Plavog orkestra, i onda i sad. Poslovično nesigurni/samoispitujući Saša Lošić (slovenački: Lošič?) namerio je da delatnost svog benda obnovi malokalibarskim nastupima u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, i uz stidljivo pominjanje u medijima u poslednji čas, kod nas su odabrali najmanji prostor u SKC/Studentskom kulturnom centru, dugogodišnji Drugi novi klub/DNK koji je odnedavno udomio brojne programe većeg, sada zatvorenog kluba Living Room.

Nezvanično naslovljeno „Proba orkestra“, ovo veče slučajno se podudarilo s Danima Sarajeva, ali nije ponudilo tek muzejsku atrakciju. Nisko na radaru medija i pod niskom betonskom tavanicom, sada sredovečni Mali Loša još uvek dečačkog imidža suočio se s par stotina posetilaca koji su klubić nakrcali i zagrejali kao saunu. Kompaktan, žestok gitaristički zvuk standardne rok-četvorke najbolji je odgovor zajedljivim primedbama tipa ‘Zato ih nije bilo godinama, da bi najzad naučili da sviraju’, i nosio bi i mnogo veće prostore/publike. Ćere I i II kao ritam-sekcija, i gitarista Orkestra već deceniju, Saša Zalepugin Jr. (pre četvrt veka u zagrebačkom novoromantičarskom polufabrikatu La Fortunjeros) omogućili su Loši da ubedljivo niže refrene koje odavno svojataju kafanjerosi/tamburaši (Bolje biti pijan nego star, Sava tiho teče…), tinejdžerske himne (Goodbye Teens, Soldatski bal…), ali i dve daleko najbolje pesme koje je objavio posle ‘91/raspada Jugoslavije – zaraznu Ako su to samo bile laži i baladu (koja je Severinu učinila pevačicom) Od rođendana do rođendana, obe s povratničkog albuma Longplay (Nika, 1998). Provukla se i radna verzija nove numere Revolucija, koja je naravno ljubavna a trebalo bi da bude najavni singl novog Orkestrovog albuma.

Nezaustavljivi u raspevanoj/razigranoj publici, ondašnji tinejdžeri, današnji tin-mlađi od starih hitova Plavaca, i poneki estradni prolaznik iz Vratiće se rode. Nekada problematični folk-elementi Lošića/Plavog orkestra, u poređenju s onim što smo i od rokera i od narodnjaka preživeli u međuvremenu, danas deluju naivno i čisto kao gimnazijska priredba u lokalnom domu kulture. Oslobođena nategnutog koncepta (‘novi partizani’), menadžeraja i tzv. medijske manipulacije, čak je i za karijeru ovog sastava (negativno) prelomna Fa, fa, fašista… zvučala efektno kako bi ljubavna rokenrol-pesma i trebalo. Da nam nekadašnji Sarajlija, YU pop-idol sada iz Slovenije, peva o kraljeviću Petru, u vreme porasta neofašizma u Srbiji, i to je OK. Oduševljenje i ovacije eksplodirali su završnom Suadom, i prvom na bis, jednom od najboljih Lošićevih kompozicija, Kad mi kažeš paša (Beograđanka). Neke od Beograđanki iz tog video-spota više nisu žive, druge su prolupale, a ima nekadašnjih i današnjih tinejdžerki koje su poslednji dobri razlozi da se ostane u ovom gradu.

Glavopokrivalo više nije onaj isti kačket, ali Saša Lošić i Plavi orkestar imaju čemu i čime da se vrate.