Predratna produkcija stripa svakako bi trebalo da predstavlja važno poglavlje u istoriji popularne kulture ovih prostora. Međutim, okolnosti su bile takve da smo ovo vrlo zanimljivo nasleđe bili prisiljeni da otkrivamo iznova, nakon što je već bilo gotovo zaboravljeno i zanemareno. Ovaj (samo)zaborav bio je uslovljen kako velikim stradanjima koje je doneo Drugi svetski rat tako i nezainteresovanošću za strip iz ideoloških razloga, nakon promene društvenog uređenja u posleratnom periodu. Uprkos svemu, strip je već pedesetih godina krenuo ponovo da se razvija, a lagano je raslo i interesovanje za rad domaćih autora stripa koji su delali u predratnom periodu, tako da su usledili najpre reprinti nekih od klasičnih ostvarenja, a (naročito tokom sedamdesetih) i tekstovi koji se ovim pitanjem bave. Među autorima koji su nekako bili postavljeni u drugi red u odnosu na crtače „baroknijeg“ izraza kao što su Lobačev, Kuznjecov ili Solovjev, bio je još jedan ruski emigrant – Aleksije Ranhner (1897–1942), čiji strip Uragan (nastao prema scenariju Svetislava B. Lazića) današnjem čitaocu možda može da deluje prijemčivo kako zbog tematike na ivici naučne fantastike tako i zbog stila koji svoje reference nalazi u nekim od klasika popularne kulture (mit o Frankenštajnu). Ne treba zanemariti ni ideju o ogorčenosti nad modernim svetom, koji se (u vreme izlaska stripa na stranicama lista „Mika Miš“, 1940. godine), nalazio na ivici nove katastrofe. Stoga nije čudno da je jedan od glavnih likova u stripu, profesor Smajt, prikazan kao neko ko izražava gnušanje nad ratnom pomamom koja je obuzela čovečanstvo, i koji mašta o tome da kreira „novog čoveka“ koji bi „imao više samilosti i čovekoljublja nego današnji ljudi“. Nakon prisećanja na ratne nesreće koje je ljudski rod iskusio za vreme Prvog rata, vidimo profesora Smajta kako u svojoj svesci beleži: „Stvoriću čoveka koji će pobediti smrt i pretvoriti groblja u cvetne bašte. Za to će biti potrebno mnogo krvi, ali ona neće biti prolivena uzalud.“
VINOVNICI DUŠEVNOG SLOMA: U nameri da putem svojih eksperimenata kreira Novog Čoveka, naučnik će iz groba izvaditi telo Džona Biza, „atletski razvijenog mladića koji je izvršio samoubistvo zbog nesrećne ljubavi“. Profesor Smajt to opravdava potragom za „ćelijom čoveka koji vinovnike svog duševnog sloma nije tražio među ljudima, nego je uništio sebe da bi uspostavio ravnotežu između događaja i svoje osećajnosti“. Nakon što je uspeo da udahne život u telo mrtvog čoveka, profesor Smajt trijumfalno zaključuje: „To više neće biti bivši samoubica sa svojim specifičnim duhovnim ambijentom (…) nego zgusnuti delić vasione oživljen nevidljivim kosmičkim fluidom. Da li će on imati svoju volju? Ne! Ova lobanja sa veštačkom protoplazmom u svojoj duplji biće samo moja potcentrala, koja će njegovo telo stavljati u pokret onako kako ja budem želeo i hteo!“ Nakon što je Novom Čoveku, nazvanom Uragan prema zamku profesorovog prijatelja, ugrađena metalna glava, možemo da se uverimo da je lik ovog čudovišta nastao po uzoru na filmove o Frankenštajnu koje je kreirao studio Universal Pictures. Zahvaljujući pre svega seriji filmova koji su realizovani tokom tridesetih – Frankenštajn (Frankenstein, 1931), Frankenštajnova nevesta (Bride of Frankenstein, 1935) i Frankenštajnov sin (Son of Frankenstein, 1939) – nastao je uzor po kom će u popularnoj kulturi biti predstavljeno čudovište koje u filmu glumi Boris Karlov (Carloff), noseći „ikoničku“ masku sa visokim ravnim čelom.
Ranhnerov Uragan je tako tek jedan od bezbroj likova koji su kreirani u filmu, stripu i drugim medijima, ugledajući se upravo na obrasce iz filmova studija Universal, koji se unekoliko razlikuju od originalnog literarnog predloška koji je objavljen 1818. godine u Londonu. Roman pod nazivom Frankenštajn ili Savremeni Prometej (Frankenstein; or The Modern Prometheus) delo je Meri Šeli (Mary Shelley), čiji je suprug bio pesnik Persi Šeli (Percy Shelly). I sam nastanak romana o Frankenštajnu je postao nešto kao legenda savremenog doba – godine 1816. Meri i Persi Šeli su posetili vilu u blizini Ženevskog jezera, gde im je domaćin bio pesnik Lord Bajron (Lord Byron). Zbog čestih oluja i grmljavine oni su uglavnom bili prisiljeni da provode vreme u kući, gde su čitali priče o duhovima. Jedne večeri, Bajron je predložio svojim gostima da napišu vlastitu jezivu priču, nakon čega je Meri, u hipnagogičkom stanju (magnovenju između sna i jave), došla do ideje za ono što će postati siže za priču o Frankenštajnu, jednom od mitova (ili noćnih mora) tehnološke ere.
TAJANSTVO MAŠTE: Međutim, vratimo se Ranhnerovom Uraganu. Nakon što je jedne orkanske večeri stvorenje nazvano Uragan za trenutak uteklo svom tvorcu, profesor Smajt ga vraća u zabran, zaključivši: „On je spavao mirno sve dok se iz munja nisu izdvojili VT zraci i počeli da vrše svoj tajanstveni uticaj na protoplazmu u njegovoj metalnoj lobanji. Sada je ustao i pošao u susret razbesnelom elementu, koji je njegov DRUGI roditelj! I tako je moj Uragan stekao još jednog gospodara, čije je poreklo BOŽANSKO! (…) Moram nastojati da mi ga ne oduzme.“
U nastavku priče, naučnik uspeva da „upristoji“ stvorenje koje je kreirao, i ono, obukavši se u svečano odelo i skrivajući se iza pseudonima dr Gigant, drži predavanja o „besmrtnosti i blagostanju“. Ubrzo se ispostavlja da su dr Gigant i Uragan neka vrsta dvojnog bića, koje u stripu prelazi iz stvarnosti u nekakav neodređeni svet senki, sve dok se dva dvojnika ne sretnu i jedan od njih strada… Nakon toga, u krešendu prve epizode, Uragan se okreće protiv svojih tvoraca pogubivši ih nakon što je digao u vazduh dvorac po kojem je dobio ime. U drugoj epizodi, Ranhner i scenarista Lazić uvode lik mlade devojke Oli, koja traga za legendom o Uraganu, sve dok je on – ponovo vaskrsavajući na granici između stvarnosti i senke – ne pronađe nasukanu na morskom sprudu. U međuvremenu se priča okreće ka doktoru Bolu, liku sa brkovima, zlom naučniku koji podseća na tiranine iz vremena nastanka stripa koji su počeli da se uspinju na svetskoj sceni. Na prostoru gde se nalazio zamak Uragan, dr Bol gradi fabriku aviona, uz pomoć koje, zajedno sa čudovišnim Uraganom, želi da zagospodari svetom. Bez mnogo objašnjenja, eskadrila doktora Bola bila je napadnuta „crnim bombarderima“ fizičara Kenta, a dva Uragana se na volšeban način ponovo međusobno sukobljavaju. U još bizarnijoj završnici, dobri fizičar Kent demontira metalne glave obojice Uragana, vrativši na trup jednog od njih glavu još na početku spomenutog Džona Biza, koji sada uskrsava u svet živih! Strip se završava rečenicom „a čovečanstvo, krvavo čovečanstvo, još uvek oružjem rešava svoje sporove…“.
S ONE STRANE LOGIKE: Ovaj amalgam sačinjen od avanturističkog žanra, fantastike i naučne fantastike, u čitavoj produkciji predratnog beogradskog stripa može da se uporedi jedino sa Princezom Ru, stripom koji je Đorđe Lobačev objavio 1938. i 1939. godine, takođe na stranicama „Mike Miša“. Oba ostvarenja su zapravo strasno zagnjurena u savremene žanrove tog vremena, uglavnom se oslanjajući na iskustva avanturističkog i naučnofantastičnog stripa. Ako se zanemari činjenica da su autori, koji su morali da se prilagode regularnom tempu izlaženja lista, u toj žurbi sasvim očigledno ponekad gubili pripovedačku nit, ono što ih čini zanimljivim i izdvaja od zapadnih uzora upravo je upliv fantastike, koji ih približava književnosti. Ranhnerov Uragan je prikazan kao dvostruko biće, koje se – često čak i bez mnogo objašnjavanja – bori sa samim sobom, mimo svake logike koju nameću žanrovska pravila. Teško je zamisliti strip crtače ili filmske autore sa Zapada koji bi se u jednom žanrovskom proizvodu upustili u stvaranje sižea koji se suprotstavlja zdravorazumskoj logici zarad jednog potpuno nadrealnog sižea (kao što je glava samoubice koja biva ukradena sa operacionog stola, i dugo nakon toga završava nasađena na telo jednog od oživljenih mrtvaca, nakon čega sledi idilična scena u kojoj se ljubi sa verenicom).
Tako su se crtač i scenarista Uragana i sami zatekli u paradoksalnoj situaciji da podbacuju kada bi trebalo da se dosledno prilagode žanrovskim pravilima stripa tog vremena i da, istovremeno, ista ta pravila hrabro nadgrađuju fantazmagorijom na granici delirijuma… Možda, sa protokom vremena, to može da se prihvati kao kuriozitet i začudnost, ali je svakako bitno da putem reprinta, po prvi put nakon toliko decenija, bude objavljeno u jednoj knjizi.
